Није криза, рачуни су коначно стигли на наплату!!!

Форум преноси

Свако мало слушамо о највећој економској кризи, која је покорила свијет 2008. године, те како морамо чувати буџете, смањити јавну потрошњу, учинити бројне резове у јавној управи, смањити број запослених, једном ријечју спровести мото Међународног монетарног фонда „стегните каиш“. Искрено говорећи, у прву руку многи од нас повјеровали су у ову бајку, понављану изнова и изнова у свим знаним и незнаним средствима јавног информисања. Али вратимо се мало у прошлост и видјећемо голу истину - рачуни су коначно стигли на напрлату.

Када говоримо о економији Европе морамо узети у обзир висину прихода у буџет било које државе, његове ставке, као и о трошкове и издатке које држава мора извршити за исплату давања пружања и услуга, материјале и радове. Неко би помислио да у свему овоме нема ништа чудно, али велика већина европљана никада није била у могућности да види стварне трошкове и издатке који настају због војних интервенција у страним државама. Евидентно је да су порески обвезници Европе били обманути средствима јавног информисања, који су цитирали свеколике организације за „људска права“ које у већини имају сједише у Лондону, а не у држави која ће бити предмет агресије. Тако је било у случају Либије, а сада Сирије. Јако прикладно, али вратимо се сада економији.

НАТО је у току агресије на друге суверене државе користио скупоцјено софистицирано оружје дугог домета, услиједила је копнена инвазија државе уз ангажовање војне опреме, уз ангажовање како домаћих тако и страних плаћеника, неопходно је обезбједити и несметану опскрбу снага на терену и тако даље. Сада више не говоримо о милионима, сада говоримо о милијардама прикупљених од пореских обвезника. О, да, заборавила сам поменути и све силне донаторске конференције за обнову порушене државе, чије уништење је сковао НАТО. Сада долазимо до питања одакле долазе сва та средства? То сигурно нису средства која Влада прикупља од приватног сектора или било које мултинационалне компаније. Средства за све НАТО-ве агресије су средства прикупљена од грађана земље чланице НАТО-а. Колико треба људима да схвате да НАТО не интересују грађани, НАТО брине само о себи и својим послодавцима.

Дозвлите ми да наведем једну анегдоту.За вријеме преговора представнику једне велике државе показан је потписан уговор те упитан зашто не поштују чак ни потписан уговор, одговор који је услиједио био је фрапантан, а гласио је „привилегија моћних је да не поштују чак ни потписан уговор“. Привилегија моћних значи да могу уцјењивати и вршити притисак друге чланице НАТО-а, да се понашају како они то желе, без обзира како ће то утицати на слабије државе. Да ли је ико примјетио да не постоји начин изласка из НАТО чланства?
Чланство у НАТО-у значи, осим доприноса у висини од 2% бруто домаћег производа било које државе, ангажовање војних снага, набавку опреме по НАТО-вим стандардима, донаторске конференције, враћање припадника војних снага у мртвачким ковчезима, враћање војних инвалида у своје земље, једном ријечју, рупу у буџету.

Данас говоримо о професионализму, јавности рада, одговорности, вриједностима и приницпима који су свијету у данашње вријеме насушна потреба. Умјесто тога,чињеница је да када год неко покуша сазнати колико средстава се издваја за НАТО-ве мисије, информација се окарактерише као недоступна и тајна. Зашто нас то не чуди?

Вратимо се поново економској кризи.... Више од деценије чланице НАТО-а трошиле су више него што су имале, уништавајући државе широм васељене, почевши са Србијом, Ираком, Авганистаном, Либијом а сада покушавају да уведу такозвану демократију у Сирији, а све то о трошку грађана чланица НАТО савеза. Поред чињенице да су буџети земаља чланица озбиљно осиромашени, такво финансирање као инвестиција, никада се неће вратити назад.

Осим што су еворпске државе у већини чланице НАТО савеза, треба поменути да је европска реална економија буквално пресељена на Исток, а Европа сада зановјета због Тигар економија. Ко их је створио, ко је кривац??? Већина европских држава је, умјесто да ствара производе са новонасталом вриједношћу, подстицала стварање небројене администрације, доносила бројне несувисле одлуке чије ће посљедице сносити обични грађани, обманути и искориштени за виши циљ, јер су Европу водили политичари, а не државници. На крају, посљедица овог вишег циља слободно се може изразити једном реченицом „Наша будућност је нестала, ово није криза, јер су рачуни коначно дошли на наплату”.

На крају, било које очекивање доласка страних инвестиција и инвеститора, отварање радних мјеста, повољних кредитних аранжмана, евентуалних распродаја и оно мало здравих предузећа у циљу очувања социјалног мира једнако је утопији.

Нада Пејновић