Транскрипти реферата на Округлом столу Беофорума одржаног 8.12.2009
| Округли столови |
Чедомир Штрбц
Тема: Плурализација партнерства и несврстаност
Мр Драган Миљанић
Тема: Србија и Кина као стратешки партнери
Тема: Спољна политика Србије
Dr Jordan Dinić
Тема: СРБИЈА И КИНА - ЗНАЧАЈ СТРАТЕШКОГ ПАРТНЕРСТВА
Александар В. Конузин, амбасадор Русије у Србији
Тема: О НОВОМ СПОРАЗУМУ О ЕВРОПСКОЈ БЕЗБЕДНОСТИ
Проф. др Оскар ковач, члан управног одбора Београдског форума за свет равноправних
Тема: ЕКОНОМСКИ ОДНОСИ СРБИЈЕ СА СВЕТОМ
Проф. др Бранко Крга, бивши начелник Генералштаба ВЈ
Тема: ВОЈНИ ОДНОСИ, ВОЈНА НЕУТРАЛНОСТ, ОДНОСИ СА НАТОМ
Др Душан Васић
УПОРЕДНИ ПРЕГЛЕД СПОЉНОПОЛИТИЧКИХ ОПРЕДЕЉЕЊА И ПРИОРИТЕТА ДРЖАВА СА ПРОСТОРА БИВШЕ СФРЈ
Rezime: Ustav SFRJ, iz 1974. godine, sadržao je veoma impresivnu i instruktivnu listu načela međunarodne saradnje i principa spoljne politike. Oni su, najopštije rečeno, bili zbirni izraz socijalističkog društvenog uređenja i nesvrstane orijetnacije zemlje. Države koje su nastale na razvalinama ove zajedničke države, od tog su pravila odstupile, izbegavši da ustavom zahvate ovu materiju i prepuštajući vladama da same određuju prioritete i prilagođavaju se tekućim procesima. U ovom radu analizirali smo način na koji su novostvorene države definsiale svoje spoljno-prioritete i izvršili njihovu kategorizaciju u tri osnovne grupe. Pri tome smo posebnu pažnju obratili na situaciju u Srbiji, s obzirom da se ona još nije oporavila od posledica dezintegracija nekadašnje države. Na spoljno-političkom planu one se posebno ogledaju u odsustvu bilo kakve strategije i u dnevno-političkom lutanju oko prioriteta i pravaca međunarodnog delovanja.
Ključne reči: strategija spoljne politika, načela međunarodne saradnje, države sa prostora nekadašnje SFRJ.
Uvod
Za razliku od nekadašnje SFRJ, države koje su posle 1990. godine formirane na njenoj teritoriji nisu bile sklone da svoja spoljnopolitička opredeljenja detaljno, sveobuhvatno i otvoreno ugrade u ustav, kao najviši nacionalni pravni akt. Dekonstitucionalizacija načela i principa međunarodne saradnje, priorioteta u odnosima sa svetom i stavova o nekih životnim pitanjima čovečanstva, postala je u većoj ili manjoj meri odlika svih bivših jugoslovenskih republika, bez obzira na karakter vlasti i ideološka opredeljenja. Ako je ponegde za tim i bilo potrebe, u ustav je ugrađivan samo minimum najopštijih stavova, u smislu opredeljenosti za svestranu međunarodnu saradnju, pristupanja integracijama i poštovanja opšteprihvaćenih načela međunarodnog prava. Naravno, uz davanje prioriteta međunarodnim konvencijama u odnosu na domaće zakonodavstvo.
Nekoliko je razloga za takav pristup. Prvo, to je bio način da države koje su se odcepile od SFRJ pošalju poruku svetu da su se i na međunarodnom planu odrekle svojih socijalističkih korena, a pre svega nesvrstane politike. Drugo, s obzirom na način na koji su nastale, one nisu želele da bliže navode načela međunarodnog prava, jer su neka od njih dobrim delom dovele u pitanje. Treće, uprkos jednostrane usmerenosti prema Zapadu, one su zazirale da ustavom „zabetoniraju“ svoju buduću spoljno-političku orijentaciju, kao što je to činila njihova prethodna zajednička država. To je ostavljalo veću slobodu izvršnoj vlasti za određene promene, pa i preokrete, koje pregrupisavanje snaga na međunarodnoj sceni izaziva.
Sa stanovišta političkog i normativnog oblikovanja spoljno-političke pozicije, države sa prostora nekadašnje SFRJ mogle bi se razvrstati u tri grupe. Prvu čine one koje su odmah optirale za ulazak u Evropsku uniju i NATO, kao što su Slovenija i Hrvatska. Drugu bi činile države kao Makedonija i Bosna i Hercegovina, koje su pokušale da slede (prava), ili bar imitiraju (druga), navedene sesecionističke perjanice. Treću grupu čine one bivše republike koje su još punu deceniju i po ostale da žive u zajedničkoj državi, SR Jugoslaviji, da bi se tek 2006. godine definitivno razdvojile. Pri tome, između Crne Gore i Srbije ipak se mogu uočiti značajne razlike u pristupu, jer je prava ubrzano htela da nadokandi zaostatak za Slovenijom i Hrvatskom, a druga se teško nosila sa obnovljenom državnošću, ne uspevajući dugo da profiliše ni unutrašnje, a do danas ni spoljno-političke prioritete. Novonastale države, ako to već nisu uradile ustavom, opredelile su se za druge forme izgrađivanja međunarodne pozicije i za definisanje svoje spoljno-političke strategije. One su to najvećim deleom učinile u formi deklaracije nacionalnog parlamenta ili u formi dokumenta o strategije republičke vlade.
Definisanje spoljno-političke platforme Slovenije i Hrvatske
Slovenija je bila prva republika koja je je ne samo na političkom, već i na konstitucionalnom planu htela da napravi otklon od jugoslovenske socijalističke matrice. Da paradoks bude veći, tu promenu je pokrenuo i izneo Savez komunista Slovenije, čiji su kadrovi, zajedno sa Hrvatskim, presudno uticali na oblikavanje dotadašnjeg duštvenog, privrednog i političkog uređenja prethodne zajedničke države. U drugoj polovini juna 1991. godine, slovenački parlament je usvojio deklaraciju pod nazivom „Osnove ustavne povelje o suverenosti i nezavisnosti Republike Slovenije“. Uz ostalo, tu se kaže da se ova republika, izlazeći iz sastava SFRJ „opredeljuje za asocijaciju sa drugim državama, ćlanstvo u Organizaciji Ujedinjenih nacija, članstvo u Evropskoj uniji i učešće u drugim savezima država i naroda“/ .
Ustav koji je potom donet u decembru 1991, bez obzira na naknadne amandmane (1997, 2000, 2003, 2004. i 2006. godine), osim obaveze da svi domaći zakoni budu u saglasnosoti sa opšteprihvaćenim načelima međunarodnog prava i ugovorima koji obavezuju Sloveniju/ , nije sadržao ni jedan izričit stav o načelima i principima na kojima će počivati spoljna politika. Najveća novina bila je u tome što je amandmanom iz 2003. godine (čl..3a) prihvaćen tekst koji je omogućio prenos dela suvereniteta na međunarodne organizacije/ , što je u tom trenutku bio uslov za ulazak u Evropsku uniju.
Međutim, Državni zbor Slovenije je 1999. godine usvojio posebnu platformu za spoljno-političko delovanje, pod imenom Deklaracija o spoljnoj politici/ . Ključna odredba deklaracije je da se „spoljna politika mora zasnivati na dvema temeljnim vrednostima: (1) bezbednosti i (2) blagostanju države i njenih stanovnika“./ „Spoljna politika“, navodi se dalje u ovom dokumentu, „zasnovana je na očuvanju slovenačkog nacionalnog identiteta i, istovremeno, na otvorenosti prema svetu“/ .
Navedene formulacije ukazuju da se u definisanju sloenačkog pogleda na svet i specifičnih pravaca delovanja pošlo isključivo od potrebe za ostvarivanjem slovenačkih nacionalnih interesa. Tu je uporište i izvor svih težnji na međunarodnom planu. U tom smislu je bilo i logično što je u daljem tekstu ove deklaracije spoljna politika direktno stavljena u funkciju ekonomije. Apostrofirano je da „uspešna spoljna politika mora biti efekasan instrument razvoja slovenačke privrede i promocije Slovenije u svetu“/ .
Slovenija je dakle direktno dovela spoljnu politiku u vezu sa unutrašnjom, reafirmišući staro načelo da je spoljna politika produžetak unutrašnje. U tom smislu formulisana je i odredba prema kojoj „Republika Slovenija gradi svoju spoljnu politiku na fundamentalnim načelima ustavnog uređenja države i opšte prihvaćenim principima međunarodnog prava.“ U daljem tekstu se na vrlo sofisticiran način i u jednom pozitivnom kontestu dovodi u vezi ostvarivanje prava nacionalnih manjina susednih država u Sloveniji sa ostvarivanjem prava Slovenaca u tim državama. Dakle, nije se ostalo na načenoj podršci manjinama, kao što to čine i ustavi drugih novonastalih država, već je ona uslovljena tretmanom građana slovenačkog porekla u susednim državama/ .
Deklaracija Skupštine Slovenije o spoljnoj politici nabraja sledeće devet priorite: (1) Evropska unija, (2) NATO, (3) Susedne države (Hrvatska, Italija, Austrija, Madžarska), (4) Regionalne potrebe, (5) Evropske države i SAD (evropske države, srednjoevropske države, SAD, Ruska Federacija), (6) Jugoistočna Evropa (pitanje nasleđa SFRJ, politički, i privredni interesi Slovenije), (7) Vanevropske države, (8) Globalna politika i (9) Regionalna politika.
Dva početna prioriteta su već odavno ispunjena. Slovenija je ušla i u Evropsku uniju i u NATO, doduše obrnutim redom, u odnosu na gore navedeni redosled prioriteta/ . Što se tiče trećeg, odnosa sa susednim državama, „većiti“ teritorijalni spor sa Hrvatskom, oko Piranskog zaliva, ušao je u fazu rešavanja putem evropske arbitraže, dok su osetljiva manjinska pitanja sa Italijom i Austrijom postala predmet tihog i mukotrpnog usaglašavanja i nadmetanja. Što se tiče odnosa prema bivšim republikaama iz SFRJ na njih se gleda samo kao na tržište na koje treba plasirati sopstvenu robu. Povrh toga, Slovenija je kao članica Evrospke unije postala značajan partner SAD za delovanje na Blakanu, čime je preuzela ulogu koju su na ovom prostoru ranije imale Velika Britanija i Holandija zajedno. Ta „isturenost“ Slovenije u sprovođenju politike SAD prema Balkanu, iako je otežavala položaj Srbije, učinila je ovu državu interesantnim sagovornikom i za Rusiju, ali i za Kinu.
Postupanje Hrvatske je slično slovenačkom utoliko što je i Sabor Hrvatske, na isti dan kao i palament Slovenije, 25. juna 1991. godine, usvojio sospstvenu „Deklaraciju o proglašenju suverene i samostalne republike Hrvatske“. Međutim, u toj deklaraciji ni nova međunarodna opredeljenja, ni usmerenost ka Evropskoj uniji, nisu bili izričiti kao u slučaju Slovenije. Šta više, formulacija iz Deklaracije je optirala za zajedničku saradnju svih republika do zajedničkog ulaska u Evropsku uniju, pri čemu je prednost davana stvaranju posebnog saveza država između Hrvatske i Slovenije/ . Istina, u slovenačkim dokumentima, ideja o zajedničkoj državi sa Hrvatskom nikad nije ugledala svetlost dana, uprkos izjavama političara.
Ipak, Što se tiče Hrvatske, ona je jedina od novostvorenih država koja je u Ustav unela veći broj elemenata na kojima gradi svoja spoljnopolitička opredeljenje. To su, u „izvorišnim osnvoama“ pre svega, određene “istorijske činjenice“ (o hiljadugodišnjoj hrvatska državnosti, uz takvo nemušto pominjanje Nezavisne države Hrvatske, koje ne znači osudu ove fašističke tvorevine), zatim „opšteprihvaćena načela u savremenom svetu“, potom „neotuđivost, nedeljivost, neprenosivost i nepotrošenost prava na samoopredeljenje i državnu suverenost hrvatskog naroda kao osnovni preduslov za mir i stabilnost međunarodnog poretka“, te garantovanje nacinalnih prava manjinama „u skladu s demokratskim normama OUN i zemalja slobodnog sveta“ (dakle ne svim normama i ne svih zemalja, napomene D.V.)/ . „Nedeljivost“ ovde treba razumeti kao odricanje prava pripadnicima drugih naroda da ispolje sopstveno nacionalno samoopredeljenje, a „nepotrošenost“ prava za hrvatski narod nagoveštava da on u budućnosti može ponovo drugačije odlučiti o tome s kim će i kako dalje ( podvlačenja i napomene D.V.).
U Hrvatskoj, za razliku od Slovenije, parlament nije bio taj koji je bliže utvrdio načela spoljne politike, već je to prepušteno Vladi. U dokumentu pod nazivom „Odrednice vanjske politike“ / Vlada Hrvatske je definisala sledeća fundamentalna opredeljenja na međunarodnom planu: “(1) očuvanje i jačanje međunarodnog mira i razumevanja među državama i narodima, (2) učvršćenje međunarodnog položaja Hrvatske, (3) stvaranje uslova za sprovođenje temeljnih strateških prioriteta uključivanjem u evropske i transantlanske političke, bezbednosne i ekonomske integracije, (4) poštovanje preuzetih međunarodnih obaveze, (5) rešavanje otvorenih preostalih pitanja iz procesa raspada bivše države, (6) uspostavljanje dobrosusedskih odnosa i saradnje sa svim susednim zemljama na načelima ravnopravnosti i uzajamnosti, (7) razvijanje prijateljskih odnosa s najvažnijim činiocima i državama u svetu, (8) jačanje ekonomskog položaja, te (9) promocija ukupnog imidža Hrvatske.
U daljem tekstu ovog dokumenta, slično kao i onom proklamovanom u Sloveniji, sledi formulacija o nedeljivosti spoljne i unturašnje politike u Hrvatskoj: „Spoljnopolitički ciljevi Vlade RH suštinski su povezani s kompleksnim programom unutrašnjih reformi s kojima će se osigurati privredni razvoj, reorganizacija državne uprave, i potpuna implementacija svih evropskih demokratskih standarda, odnosno vladavine prava, čvrste garancije građanskih i verskih sloboda, potpuna jednakost i ravnopravnost svih naših građana i pravo svakog pojedinaca na jednake životne prilike“.
Iz gore iznetih načela, potom su izvučeni konkretni ciljevi spoljne politike. To su (1) Ulazak u Evropsku uniju, (2) Učešće u NATO, (3) Unapređenje odnosa sa susednim državama, (4) Razvijanje bilateralne i multilateralne međunarodne saradnje, (5) Promocija hrvatske privrede i (6) Ukupna promocija Hrvatske. Prvi cilj je sve bliže, dok je drugi već ostvaren, a na ostalima se uporedo radi. Naravno, isključivo prema meri nacionalnih interesa Hrvatske.
Specifičnsot stavova Makedonije i Bosne i Hercegovine
Republika Makedonija u uvodnim odredbama Ustava samo indirektno pominje međunarodnu problematiku, i to jedino u kontestu ljudskih prava. S tim u vezi, u okviru temeljnih vrednosti ustavnog poretka nabojane su „osnovne slobode i prava čoveka i građanina, priznate od strane međunarodnog prava i utvrđene Ustavom“. / Deficitarnost međunarodne problematike u uvodnim načelima donekle je nadoknađena završnim odredbama. Naime, za razliku od ustava svih drugih država sa ovog prostora, Ustav Makedonije je međunarodnim odnosima posvetio poseban odeljak (šesti od ukupno devet), upravo pod tim nazivom. Međutim, sva četiri člana koja su sadržana u ovom odeljku (118, 119, 120 i 121) jedino se bave materijom međunarodnih ugovora (kako se pripremaju i usvajaju, ko ih potpisuje, kako se donosi odluka o stupanju u ili istupanju iz saveza ili zajednice sa drugim državama, o odnosu prihvaćenih međunarodnih ugovora i domaćeg zakonodavstva i sl), a nema ni reči o međunarodnim odnosima.
Tog zadatka, oblikovanja spoljno-političkih načela i prioriteta, prihvatila se prva makedonska vlada. Ona je donela i danas važeći strateški dokument pod nazivom „Ciljevi i prioriteti spoljne politike Makedonija“ /, koji se s vremena na vreme inoviraa konkretnim stavovima o određenim problemima u svetu. U uvodu ovog dokumenta precizno se određuje da “Republika Makedonija putem spoljne politike -na bilateralnom i multilateralnom planu- promoviše svoje nacionalne vrednosti i interese“. To je njena funkcija. A njen cilj je „evropska i transatlanska integracija“, kao „vitalni interes za dugoročnu stabilnost, bezbednost i blagostanje Republike Makedonije“.
Potom je Vlada Makedonije utvrdila sledećih pet spoljnopolitičkih prioriteta: (1) članstvo u NATO; (2) dobijanje datuma za započinjanje pregovora za punopravno članstvo u Evropskoj uniji, (3) ukidanje viza za makedonske građane, (4) zalaganje za prevazilaženje razlika oko imena potenciranog od strane južnog suseda i (5) jačanje ekonomske i javne diplomatije. Pada u oči da je za Makedoniju ulazak u NATO označen kao najviši cilj, a drugi cilj po važnosti je ulazak u Evropsku uniju.
Kod svih ostalih „jugo“ država, redosled je drugačiji. Uvek je Evropska unija u prvoma planu, a opredeljenje za NATO nalazi se na drugom, trećem ili četvrtom mestu prioriteta. Iza ovih pet osnovnih prioriteta makedonske spoljne politike potom sledi lista od ukupno dvanaest tačaka konkretnog spoljno političkog delovanja. Pojedini zadaci pri tom direktno proizilaze iz gore iznetih cilejva, drugi se indirektno naziru ali ima i onih koji se u cilejvima čak ne sadrže.
U pogledu realizacije usvojenih ciljeva, evidentno je da Makedonija nije ostavrila onaj najvažniji, a to je ulazak u NATO. Veto koji je na prijem ove zemlje u NATO stavila Grčka, bio je povod da Makedonija pred Međunarodnim sudom pravde pokrene spor kojim želi da stavi van snage grčki veto. Iako je u približavanju NATO napredovala jednako brzo kao i Hrvatska, za nju su ta vrata i dalje zatvorena. Što se tiče približavanja Evopskoj uniji, građani Makedonije su istovremeno sa građanima Srbije i Crne Gore stavljeni na „belu šengensku listu“.
Strateški dokument o makedonskoj spoljnoj politici sadrži i poseban deo pod nazivom „Stavovi i pozicija Republike Makedonije o određenim spoljnopolitičkim pitanjima“. Tu su izloženi specifični makedonski stavovi o: (1) proširivanju EU, (2) međunarodnom terorizmu, (3) Avganistanu, (4) Pakistanu, (6) Iraku, (7) Iranu, (8) Tajvanu, (9) Severnoj Koreji, (10) Bliskoistočnoj krizi, (11) Sudanu (misli se na zbivanja u Darfuru, napomena D.V.) i (10) Gruziji. Stavovi o ovim pitanjima s vremena na vreme se dopunjuju, kao na primer u slučaju Gruzije, ali i bitno menjaju, kao na primer u pogledu statusa Tajvana i saradnje sa ovom kineskom osamostaljenom provincijom. Za razliku od Makedonije, ostale države u okruženju, u okviru strateškog dokumenta o spoljnoj politici ne utvrđuju konkretne stavove oosetljivim, a pre svega kriznim temama, verovatno zbog potrebe da sačuvaju manevarski prostor i izvesnu političku odstupnicu.
Bosna i Hercegovina, iako najmanje kompaktna sa normativnog, nacionalnog, religijskog, kulturnog i političkog stanovišta (asimetrična konfederacija, sa dva republička entiteta koji sebe ustavno definišu kao država, sa tri nacije i tri vere, četiri kantona i td.) ipak poseduje jedinstveni dokument o strategiji spoljne politike. Ne ulazeći ovom prilikom u način kako je on donet, šta je u njega uneto, a šta izostavljeno, stoji činjenica da je ipak kapacitet usaglašavanja bio dovoljan da se bar na nivou ove labave konfederacije definišu zajednički prioriteti u spoljnoj politici. Naravno, to nije bilo moguće postići Ustavom konfederacije, to jest Republike Bosne i Hercegovine, a još manje ustavima entiteta: Federacije Bosne i Hercegovine i Republike Srpske, ali je učinjeno kroz poseban dokument Predsedništva Bosne i Hercegovine, iz marta 2003. godine, pod nazivom „Opšti pravci i prioriteti sprovovođenje spoljne politike Bosne i Hercegovine“/ .
Dokument Predsedništva Bosne i Hercegovine sadrži tri ključna poglavlja. U prvom Odeljku, pod nazivom Načela spoljne politike Bosne i Hercegovine, navedena su polazišta za delovanje na međunarodnom planu (parafraziramo): (1) Spoljnu politiku vodiće Predsedništvo Bosne i Hercegovine; (2) Promocija, odbrana interesa i nastupanje u ime Bosne i Hercegovine u međunarodnim odnosima zasnivaju se na odredbama Ustava Bosne i Hercegovine, zakonima, odlukama i stavovima Predsedništva Bosne i Hercegovine, Parlamenta Bosne i Hercegovine, Veća ministara Bosne i Hercegovine i Ministarstva spoljnih poslova Bosne i Hercegovine (entiteti se ne pominju, napomena D.V.); (3) Međunarodna saradnja i ugovorni odnosi zasnivaće se na načelima koja su sadržana u Povelji UN-a, Završnom aktu iz Helsinkija i ostalim dokumentima OEBS, te opšteprihvaćenim principima međunarodnog prava; (4) Spoljna politika zasnivaće se na otvorenosti i ravnopravnosti, uzajamnom poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta, principu miroljubive saradnje, uz uvažavanje obostranih interesa; (5) Međunarodni sporovi treba da se rešavaju miroljubivim putem i kroz dijalog;; (6) Podtržaće se nastavak borbe protiv terorizma,
U drugom Odeljku dokumenta, pod nazivom Prioriteti spoljne politike, Predsedništvo je definisalo prioritete za angažovanje državnih organa: (1) očuvanje i zaštita nezavisnosti, suvereniteteta i teritorijalnog integriteta, (2) potpuna i dosledna immplementacija Opšteg mirovnog sporazuma, (3) pristupanje evroatlanskim integracionim procesima, (4) učešće u mulilateralnim aktivnostima i (5) promocija, odbrana zemlje kao partnera u međunarodnim ekonomskim odnosima i aktivnostima.
U trećem Odeljku, pod nazivom Osnovni pravci i aktivnosti spoljne politike, naznačeni su konkretni zadaci koji se tiču postupanja kako na (1) bilateralnom planu, tako i na (2) multilateralnom planu i (radi zašatite interesa državljana BiH).
Uprkos tome što je Predsedništvo Bosne i Hercegovine usvojilo jedan politički fleksibilan i nepretenciozan dokument, u praksi nije bilo moguće da se prevaziđe konstitutivna činjenica da su Federacija Bosne i Hercegovine (kao muslimansko hrvatski entitet) i Republika Srpska (kao entitet srpskog naroda i ostalih koji tu žive) posebne države, sa posebnim interesima koji nadjačavaju konfederalne. Tu se nije radilo o nesaglasnosti rukovodstava, već o izvornim zahtevima građana ovih entiteta da se te posebnosti održe i sačuvaju, jer je pokušaj njihovog nasilnog potiranja i bio razlog za izbijanje građanskog rata u ovoj republici.
Spoljno-politički interesi i prioriteti ovih entiteta-država ne samo da nisu identični, već se bitno razlikuju, što utiće da oni i svoju međunarodnu saradnju razvijaju u različitim pravcima. Jedna grupacija, bošnjačka, svoju budućnost vidi u islamskom svetu, a druga, srpska, u hrišćansko-pravoslavnom svetu. Ono što je jednima prioriet, drugima, je manje važno i obrnuto. Pokušaji prisilne unifikacije tih interesa i njihovo alhemijsko stapanje, kroz revizionističke postupke Kancelarije visokog predstavnika EU i pregovaračko nadgaravanje tipa „Butmirski proces“, pokazali su se kontraproduktivnim i opasnim za očuvanje onog što je Dejtinskim mirom postignuto.
Doduše, NATO je saopštio da je otpočeo razmatranje plana za pristupanje Bosne i Hercegovine svom članstvu, ali to je šargarepa koja visi na veoma dugačkom štapu da bi bilo kome bila stimulativna. U Republici Srpskoj za takva opciju ne postoji ni najmanje spremnosti, s obzirom promuslimansku ulogu NATO u toku građanskog rata u Bosni i Hercegovini. Ostvarivanje ostalih prioriteta sa liste koju je utvrdilo Predsedništvo Bosne i Hercegovine je takođe neizvesno. Građani ove asimetrične konfederacije ostali su i dalje izvan šengenske bele liste, približavanje Evrospkoj uniji znatno je usporeno, a saradnja sa susedima pokazuje entitesku podeljenost i podvojenost.
Žurba Crne Gore i kašnjenje Srbije
Crna Gora i Srbija su i posle 1992. godine nastavile da žive u zajedničkoj državi, sve do 2006. godine, kada je njihov savez definitivno okončan. Ne uspevajući da reafirmišu ideju jugoslovenstva, one nisu uspele da formulišu ni dovoljno prihvatljivu platformu za pozicioniranje ovog državnog saveza na međunarodnom planu, ni za jačenje njenog spoljno-političkog uticaja. Žurba Crne Gore da se što pre izdvoji podstakla je i na mnogo brže definisanje samostalne spoljno-političke platforme, dok je zatečenost i iznenađenost Srbije u toj meri usporila i otežala njeno spoljno-političko profilisanje da i danas ona na tom planu kasni.
Doduše, Ustav Crne Gore je samo jedan član posvetio međunarodnim pitanjima, a ne celo poglavlje kao makedonski. Naslov ovog člana 15 je prilično pretenciozan: - „Odnosi sa drugim državama i međunarodnim organizacijama“, ali tu je samo ovlaš pomenuto par načela. Glavno načelo je da „Crna Gora, na principima i pravilima međunarodnog prava, sarađuje i razvija prijateljske odnose sa drugim državama, regionalnim i međunarodnim organizacijama“. Naredni novi princip je da „Crna Gora može stupati u međunarodne organizacije“/ .
Ustavno kašnjenje Crne Gore u odnosu na druge republike ovde se pokazalo kao prednost. Samostalna Crna Gora je svoj prvi Ustav donela tek 2007. godine, ali je odmah ugradila formulaciju (čl. 15) koja dozvoljavaju prenos dela suverenosti na Evropsku uniju. Zbog toga neće biti potrebe da se taj Ustav naknadno menja, kao u slučaju Slovenije (2006. godine) ili Hrvatske (2010. godine), odnosno Srbije (u blisko očekivanoj budućnosti) prilikom pristupanja Evropskoj uniji.
Tu se kaže da “Skupština odlučuje o učlanjenju u Evropsku uniju“, čime je izbegnut rizik neuspeha na referendumu (napomena D.V.). Slično tome, ne dozvoljava se da Crna Gora sklopi takav savez sa drugom državom kojim bi mogla izgubiti nezavisnost i puni (podvukao D.V.) međunarodni subjektivitet. Naravno, ulaskom u Evropsku uniju, ona ne bi izgubila celokupni subjektivitet, već samo deo, u meri kojoj bi isti morala preneti na organe EU. To je pravilo koje važi za sve članice Evropske unije, osim one kojima je odobren izuzetak.
Vlada Crne Gore je krajem 2007.godine, sa osloncem na Deklaraciju o nezavisnosti i novi Ustav, razmotrila i usvojila Spoljnopolitičke prioritete Crne Gore, kao poseban dokument/ . Ovaj dokument, u Poglavlju I, istiće tri glavna cija delovanja na međunarodnom planu: (1) Integracija u Evropsku uniju i Severnoatlanski savez –NATO; (2) Unapređenje i održavanje dobrosusedskih odnosa i regionalne saradnje; i (3) Razvijanje bilateralne i multilateralne saradnje. U Poglavlju II, svaki od ovih ciljeva bliže je objašnjen i elaboriran. U Poglavlju III definisan je način implementacije navedenih prioriteta. Iako se u ovom dokumentu od ukupno osam stranica pominje niz zemalja i potencira saradnja sa susedima, ni na jednom mestu nije pomenuta Srbija, kao ni druge bivše jugoslvoenske republike (ali se zato pominju Island, Kipar, Malta, Andora, Luksemburg, Lihteštajn, Monako i San Marino).
Na tragu ovih dokumenata, Ministarstvo inostranih poslova dobilo je zadatak da izradi i poseban dokument koji će se zvati Strategija spoljne politike Crne Gore. Svrha ovog dokumenta je da se uz kratkoročne prioritete definiše i strategija na dugi rok. Postupak izrade ovog dokumetna još nije završen, a unutrašnje razlike postoju sve vidljivije. To se posebno manifestuje u pogledu postavljanja prema Srbiji. Jedan deo rukovodstva izričito se drži teze da pragmatički treba slediti samo ono što je trenutno najbolje za Crnu Goru (otud premijer insistira na hitnom upućivanju ambasadora u Prištinu). Drugi deo rukovodstva stoji na stanovištu da konkretni potezi moraju uzimati u obzir celinu odnosa sa pojedinim državama (otud šef države prvo traži da se na Kosovu definiše status pripadnika crnogorskog naroda, pa tek onda da usledi razmena ambasadora).
Za razliku od svih ostalih država na prostoru bivše SFR, Srbija ni u vreme secesije drugih republika, ni u toku trajanja saveza sa Crnom Gorom, nije uspevala da definiše sopstvene strateške spoljnopolitičke ciljeve i osnovna načela delovanja u međunarodnim odnosima. Ni Ustav iz 1990. godine, ni onaj iz 2006. godine, nisu sadržali ovu platformu, iako je bilo zalaganja u tom pravcu.
Simptomatično je da ni jedan saziv Narodne Skupštine nije uspeo da se usaglasi oko spoljnopolitičkih stavova i načela međunarodne saradnje (ne računajući deklaraciju o Kosovu, kojom se izražava stav prema onim dražvama koje Srbiji uskraćuju suverenintet nad ovom pokrajinoma). Isto tako, ni jedna srpska Vlada od raspada SFRJ nije mogla da artikuliše kakav-takav strateški dokument dugoročnog ili bar srednjoročnog karaktera.
U vreme postojanja jedinstvene države Srbije i Crne Gore od 1992. do 2006. godine (prvo u formi SR Jugoslavije, a posle u formi državne zajednice S-CG) Ekspoze predsednika vlade, predsednika Saveta ministara ili ministra spoljnih poslova zajedničke države bio je najčešći oblik definisanja buduće politike. Pri tom, što se vreme razdvajanja dve republike više približavalo, sve su bili disonatniji tonovi u istupanjima predsednika Srbije i predsednika Crne Gore o gotovo svim značajnijim pitanjima postavljanja prema svetu. Bez obzira na promenu režima u Srbiji oktobra 2000. godine, taj raskorak se produbljivao sve do definitivnog odvajanja Crne Gore.
Ne čudi zato što se i danas o zvaničnim spoljno-političkim ciljevima i pravcima međunarodnog delovanja Srbije pojavljuju različiti, protivurečni i ponekad međusobno isključivi stavovi. Iznose ih ne samo lideri političkih stranaka, već i najviši državni zvaničnici. Režimi su se menjali ali su lutanja ostala. Ima se utisak da Srbija danas ima najmanje pet ministara spoljnih poslova i da je svaki od njih zadužen samo za jednu grupaciju država, a da opet Šef države, a ne Vlada, kako to Ustav nalaže, kreira, vodi i menja spoljnu politiku zemlje. Srpska spoljna politika čas ima dva, čas tri, pa onda mnogo više prioriteta. Jednom ona stoji na tri, zatim na četiri, a evo već je stigla do petog stuba –(peti je postala Turska). Ti stubovi lepo zvuče kao stilska figura, ali kao strategija ostaju nejasni, jer niko ne bi umeo da kaže na koju će se nogu Srbija sutra osloniti, a o koju se možda saplesti.
Kada nema principa i kada se ne zna strategija, onda se dešava da se istovremeno za strateškog partnera proglašavaju države koje brane integritet Srbije i one koje ga osporavaju; da se jedna država koja je priznala Kosovo, tamo poslala ambasadora i vodi spor protiv Srbije pred MSP tretira blagonaklono, a druga koja je nagovestila da će tamo poslati ambasadora upozorava da joj to neće biti oprošteno. Na otvoreno mešanje stranih vlada ili ambasadora nekih država u unutrašnje poslove Srbije prelazi se ćutke a drugima se uz medijsku promociju upućuju protestne note.
Odsustvo načela, nedostatak strategije i promenljiva naklonost prema određenoj političkoj strani sveta (Istoku, Zapadu, Severu ili Jugu) čak i unutar pojedinih stranaka, običnog građana dovodi u nedoumicu, državne službenike tera na uzdržanost i pasivnost a strane partnere zbunjuje i dezorjentiše. Nije jasno šta je tu novo, a šta je staro; sa čim se mora, a bez čega se ne može. Pokazalo se da potpuno odricanje od tradicije i državnog kontinuiteta nema samo pozitivne političke, već da nosi i negativne teritorijalne posledic. Ono ostavlja odškrinuta vrata za dalju dezintegraciju zemlje. S druge strane, shvaćeno je da tvrdoglavo ukopavanje u tradiciji udaljuje Srbiju od realnosti i progresivnih integracionih procesa u međunarodnim okruženju, ali i od promena u međunarodnom pravu.
Svedoci smo da se u Srbiji od strane uticajnih ličnosti istovremeno negira antifašistički doprinos srpskog naroda, ali i predlaže da se 2010. godina u celoj Evropi proglasi za jubilarnu godinu pobede nad fašizmom. Pri tom se rađa i zabluda da će Srbi steći naklonost Nemačke tako što će rehabilitovati Cvetkovićev pakt sa Hitlerom, a partizanski pokret gurnuti pod tepih. Razume se, o zaslugama svih koji su doprineli slobodi ove zemlje treba otvoreno govoriti, ali slavopojke u stilu „Danke Dojčland“ ili „Faleminderit Klinton“ pripadaju nekim drugim kulturama i karakterima, a ne srpskom narodu. Ne mogu se politički osmesi slati na sve strane i upućivati bez obzira na razlog. Raspolućenost u orijentaciji proizvodi sistem vrednosti koji je sklon da od kapitalizma preuzima ono što je najgore (legalizovanje otimačine i bogaćenja putem kriminala), a od socijalizma ono što je bilo najdogmatskije (jednoumlje i netolerancija), sa svim konsekvencama koje to ima i na međunarodnom planu.
preuzmite dokument ovde ( pdf )
Чедомир Штрбц
ПЛУРАЛИЗАЦИЈА ПАРТНЕРСТАВА И НЕСВРСТАНОСТ
Живимо већ подуже у времену када питања међународног положаја и спољне политике земље наткриљују по свом значају сва друга општеполитичка питања. Није претеривање ако се ово истиче, с обзиром на то да је реч о потреби ослобађања од дугогодишње стигматизованости и борби за нови идентитет у међународним односима у околностима када је и сам интегритет државе нарушен. У великој дискрепанци са овом тврдњом је чињеница да изостају јавне расправе, стручна разматрања и сучељавања мишљења у формулисању спољне политике Србије. Штавише, колико је познато о томе није било више речи ни на влади ни у парламенту, осим спорадичних случајева и честих исказа појединих званичника. Утолико је још више добродошла иницијатива Београдског форума за организовање ове стручне расправе.
Своје промишљање у оквиру задате теме покушаћу да у нужно ограниченом времену организујем полазећи од следећих основних теза – прве, да још увек нема целовито утврђене, конзистентне и логички консеквентно изведене са свим импликацијама, основне спољнополитичке замисли; друге, на делу је нужно кориговање одређених спољнополитичких ставова и деловања, заснованих после политичких промена 2000. године; треће, донедавна наглашена једностана усмереност настоји се превазићи плурализацијом партнерстава, и коначно, тим следом долази и до одређеног ревитализовања веза у ПНЗ и са несврстаним земљама.
1. Једино досад релативно целовитије сагледавање питања међународне политике, положаја Србије (СРЈ) у међународним односима и њене спољне политике исказано је у октобру 2001. у експозеу у Савезној скупштини тадашњег министра иностраних послова. И предузето је са циљем да се, после политичких промена од октобра претходне године, „формулишу основни елементи нове дугорочне спољнополитичке концепције СРЈ“. Уз тачна опажања и засноване оцене и процене, изнете том приликом, и основна полазишта и закључни ставови били су у основи добро утемељени. Међутим, ни тада ни касније, изнети ставови нису били предмет озбиљније критичке рефлексије.
Рецимо, реални трендови и тенденције у међународним односима узети су и представљени као позитивна датост која није подложна никаквој критици. Транзиција и „нови систем међународних односа“ у настајању узимају се апсолутно позитивно као афирмисање „универзалних вредности“ – људских права и владавине права, вишепартијске демократије и тржишне економије, односно неолиберални модел као досезање утопијске будућности. А занемарује се шта се кроз то све протура – релативизовање принципа немешања у унутрашње ствари и државног суверенитета као цивилизацијско-правних тековина, уз игнорисање конкретне стварности и сопственог искуства чак. Поред тога, истиче се и поједностављено сваљивање кривице за све муке и зла из претходног времена на нас, најкраће речено. Тзв. међународна заједница је у случају расапа раније југословенске државе сасвим недужна, насилне сецесије као да није ни било. Ни НАТО агресије чак.
Ипак, остала је претпоставка да се утврђени циљеви остварују уз „флексибилност која означава чврсту и јасну заштиту заиста виталних и основних интереса земље, док у свим другим питањима треба заузимати доследну и принципијелну позицију, али без конфронтације“. И нада у веће разумевање света.
У пракси, међутим, на делу је била наглашена једнострана усмереност на „евроатлантски свет“ и његове интеграције као парадигму идеалне будућности. Било је то и
на рачун ранијих традиционално пријатељских партнерстава, која су иако редукована у времену стигматизовања СРЈ и српског народа, изопштености и санкција, ипак одржавана и у том времену. Треба посебно подвући и да је реч о земљама које су се и у ситуацији промене власти у Југославији крајње пријатељски и беневолентно понеле, исказујући подршку и спремност на наставак (обнављање) и интензивирање пријатељских односа и сарадње. Да поменем само Русију, Кину и Индију, као и низ других земаља из ПНЗ. Наспрам очитованог пријатељског става (председник Путин издаје налог у новембру 2000. да се питање испорука гаса СРЈ третира као политичко питање, а да се проблем плаћања остави за касније; Индија поздравља промене већ 6. октобра и исказује спремност на сарадњу; слично и Кина), партнерство са овим земљама одлази сасвим у други план, практично се потискује и занемарује. Тако се у односима с Кином у једном тренутку чак игноришу постојеће уговорне обавезе (као питање односа Кине с претходним режимом), а према Индији се оглушујемо на њихове иницијативе за унапређење односа (од средине 2002. па у наредне готово две године нема чак ни амбасадора у Њу Делхију!).
У односима са Западом и САД посебно, у манифестовању кооперативности настоји се уклонити све што би могло да побуди сумњу у чврсту „евроатлантску“ опредељеност. И питање Косова и Метохије и имплементације резолуције 1244 бива потиснуто у нашој дипломатској активности и до погрома у марту 2004. готово скоро занемарено. НАТО агресија 1999. је малтене забрањена тема. Овакав однос и спољнополитичко понашање су, отуда, с разлогом у јавном мишљењу већ оквалификовани као вишак снисходљивости у односима са Западом ( 2003. године тадашњи премијер Србије, рецимо, истиче, упркос стварном стању ствари, да односи са САД нису били никад бољи у претходних пола века и указује на могућност да се ангажује 1000 наших војника за међународне мисије, под америчким „спонзорством“ разуме се).
2. Иако од 2001. године нема целовитог концептуално уобличеног виђења међународних односа и нашег одређења у њима, под притиском реалних промена на глобалној светској сцени (кристалисање критичке свести о америчком унилатерализму и наговештаји отпора томе, све већа улога Русије и тзв. БРИК групе, светска економска криза и слом неолибералног модела) и по нас негативног еволуирања косовског проблема (до проглашења независности самозване државе Косово), у току је де фацто кориговање одређених ставова „дугорочне спољнополитичке концепције“ из 2001. године, што је добро, као и практично „ремоделирање“ спољнополитичких усмерења и активности, што је још боље. Изостало разумевање оних према којима смо приоритетно били окренути, нарочито кад је о Косову реч, као и неочекивана „дужина путовања до Европе“, уз сталне запреке, утицала је да се почне с тражењем разумевања и могућности јачања партнерстава са, колико до јуче, заборављеним односно потиснутим пријатељима. Ово се посебно изразило после самопроглашења независности Косова 2008. године.
Поступно превазилажење дужевремене изразите једностране усмерености исказује се тако као настојање на плурализовању партнерстава. Одређени резултати су постигнути. Реторички се то, између осталог, изражава и кроз нове синтагме у политичком дискурсу о „стубовима наше спољне политике“, односно стратегијским партнерствима. Иако све више присутне у јавном говору највиших званичника, потпуна значења ни једне ни друге нису до краја сагледане па ни објашњене јавности. Чини се да ни потребна двостраност за оваква опредељивања није у свим случајевима извесна. Поставља се зато и питање може ли се то једноставно и једнострано само прокламовати и колики су досези таквог прокламовања? Извесно је, отуда, да су дате основне назнаке за вишестрана спољнополитичка усмерења и деловања, али да недостаје целовита, демократски верификована спољнополитичка концепција, самерена садашњем тренутку.
3. У овим оквирима треба сагледавати и настојања на ревитализовању односа с несврстаним земљама у актуелној спољнополитичкој визури. Иако ови односи представљају израз општег хтења за плурализацију партнерстава, не може се избећи утисак да до њиховог обнављања долази у ситуацији изнудице, пре свега, у циљу спречавања ширег међународног признавања сецесионистичке државе на КиМ. А и за њих важи да до краја нису сагледани, са становишта укупних потенцијалних могућности које нуде.
Наиме, насупрот неуспешним настојањима раније власти (пре 5.октобра 2000) за „реактивирањем у ПНЗ“, писмом од 30. јула 2001. године тадашњег министра иностраних послова СРЈ јужноафричком министру, сагласно статусу „нове државе“ у међународним односима затражен је статус посматрача у ПНЗ. То је и прихваћено уз изражено и мишљење да се од земље оснивача више очекивало. Наше присуство у Покрету и у том својству после тога до ове 2009. године било је једва приметно, а и билатерални односи с несврстаним земљама више су него стагнирали. Учествовање на самитима сведено је на „чиновнички“ ниво (до ранга помоћника министра) и тек је на последњем 15. самиту ове године у Шарм Ел Шеику подигнуто на ранг шефа државе, који се и непосредно обратио учесницима. Дошло је, затим, и до већег броја контаката на министарском нивоу посетама низу несврстаних земаља. Основно за нашу страну при томе било је објашњење ситуације у вези с Косовом, лобирање против међународног признавања насилног сецесионизма и инсистирање на очекиваном мишљењу Међународног суда правде о противправности тог акта. Овакво наше активно постављање у односу према несврстаним земљама дало је несумњиво одређене позитивне резултате. Изразило се то посебно и у чињеници да је тек око четвртине чланица ПНЗ признало Косово, упркос интензивним притисцима, САД пре свега, да им се то признање изнуди.
Но, и поред тога, у делу наше јавности и политичких структура присутно је релативизовање значења партнерстава с несврстаним земљама, до ниподаштавања и изругивања чак. Чињеница је да је несврстаност у кризи, већ дуже време. Нова влада Бангладеша је тако ујесен 2001, отказала самит ПНЗ чији домаћин је требало да буде почетком наредне године, а министар финансија објаснио је тим поводом да ПНЗ „мртав коњ“, који не завређује напор и расипање средстава за његов покоп. Многи су се упитали тада није ли то и крај несврстаности. Ипак, ПНЗ наставио је да функционише, окупља и сада 118 држава и одржава одређену релевантност још увек у међународном животу. Они који виде његов раисон д’етре на питање чему несврстаност данас, у постхладноратовском свету без блокова, често лаконски одговарају противпитањем – чему онда НАТО?
За Србију одређена присутност у ПНЗ и још више билатерално партнерство с појединим несврстаним земљама могло би да буде значајно не само због проблема КиМ и разумевања за нашу муку и ставове с тим у вези, већ и због других незанемаривих могућности у том партнерству. Да подсетимо само да разарање и нестанак Југославије нису прежаљени у великом броју несврстаних земаља, да стигматизовање Срба и Србије због тога и трагичних дешавања на нашим просторима није у њима прихваћано „здраво за готово“ како су то презентовали западни медији, посебно они са глобалним утицајем. Отуда, борба за ослобађање од стигме и за нови идентитет у међународним односима, уз одмерен однос према наслеђу „Титове“ Југославије, може да има разумевање и значајну подршку несврстаних земаља. ПНЗ, исто тако, може да допринесе и повољнијем односу Организације исламске конференције (ОИК), која се све више профилише као утицајан чинилац у међународном животу, према Србији, будући да је половина земаља у ПНЗ и у ОИК-у.
Могућности економске сарадње с несврстаним земљама, такође, нису никако за потцењивање. Супротно доста раширеном уверењу о превасходној идеологизованости наших веза са овим земљама, „братству по несврстаности“ без конкретних садржаја у билатералним односима, на темељу сопствених сазнања и искустава из дипломатског службовања у Африци и Азији познато ми је да је некадашња Југославија (преко предузећа управо из Србије) остваривала и значајне економске интересе у низу несврстаних земаља. Реч је, пре свега, о наступима наших грађевинара, извођењу великих потхвата на градњи путева, уличне мреже у градовима, конференцијских центара, брана за хидроелектране, затим, мелиорационим радовима на исушивању тла, великим концесијама за експлоатацију шума (стотине хиљада хектара) и др. И све је то у највећој мери било и уредно наплаћивано. Рецимо, само у Габону је до пре неких 15-20 година реализовано грађевинских радова у вредности од преко пола милијарде долара. А могућности овакве и других видова економских односа и сарадње нису ни данас исцрпене.
Отуда и настојања на плурализовању партнерстава, која посебно укључују и ревитализовање веза са несврстаним земљама, извесно, завређују да буду даље озбиљно промишљена и настављена.
Др Драган Петровић, Виши научни сарадник, Институт за међународну политику и привреду, Београд
СПОЉНА ПОЛИТИКА РУСИЈЕ ПРЕМА СРБИЈИ
Aпстракт
Рад се бави основним стратегијским правцима савремене руске политике на свом европском правцу у оквиру које се посебно посматра позиција Балкана и место Србије и српских земаља. Русија је у сталном узлету током последње деценије, за разлику од тешке кризе у којиој се налазила током деведесетих година ХХ века. Као резултат јачања земље, долази и до њене истакнутије позиције у међународним односима. Однос према Србији и српском фактору је традиционално пријатељски повезан на дуге стазе елементима дугог трајања (етничка, културно-цивилизацијска, историјска блискост и сплет интереса).
Кључне речи: Русија; европски правац руске политике; успон Русије; сукоб интереса и могућности сарадње са САД; Балкански правац и место Србије;
Увод
Савремена Русија (Руска Федерација) је једна од ретких двоконтиненталних држава, која се простире и у Европи (4,6 милиона км кв и око 106 милиона становника) и у Азији (12,5 милиона км кв и близу 40 милиона становника).1 Важност европског правца је посебно наглашена у руској цивилизацији, геополитици, како у историјском контексту, тако и у савременим стремљењима, пошто се Русија пре свега сматра делом Европе.2 Посебно место у оквиру европског правца руске спољне политике заузима Балкан. Наиме, Русија је историјски посматрано примила своју цивилизацијску потку управо од Византије – Источног Римског царства заједно са културолошким наслагама Антике, што је случај и са балканским православним народима, укључујући и Србе. Главни правац руске геополитике у Новом веку је излаз на топла мора, пре свега Средоземље, што је персонификовано у покушају овладавања Мореузима. У исто време у оквиру решавања Источног питања Русија је уживала велике симпатије од отоманске империје поробљених балканских и блискоисточних народа византијског цивилизацијског обрасца, што је посебно важило за Србе. Посматрано у елементима дугог трајања (како их је дефинисао родоначелник француске историјске социолошке школе Фернан Бродел), Срби су као првославни Словени и историјским искуством, етнички, цивилизацијски и културно блиски са Русијом, те на тај начин идентификовани од важних западних сила као дугорочни руски савезници на Балкану. Овај елеменат дугог трајања је отпоран у геополитичким проценама на спољнополитичка опредељења појединих српских или руских влада, када је у историји долазило привремено (због идеолошких разлика или чак парцијалних интереса), до искушавања њиховог међусобног савезништва.
Савремена Русија је у географском смислу саставни део готово половине европског континента са којим је веома прожета и повезана цивилизацијски, историјски и економски. Нарочито је остатак Европе заинтересован за руске ресурсе, од којих су на првом месту енергенти, посебно нафта и гас, али и многе важне руде метала и неметала, дрво, у перспективи и чиста вода.
После распада СССР, Руска федерација је током деведесетих година XX века, у условима новонасталог монополарног светског поретка у међународним односима и унутрашњег друштвено-политичког процеса транзиције у којима се нашла, покушавала да пронађе своје место у европској и светској политици. У том периоду два председничка мандата Бориса Јељцина, и низа изазова у којима се нашла пре свега у свом транзиционом покушају (пре)наглог преласка из социјалистичко-планског у неолиберални капиталистички друштвено-економски поредак, долази до битног слабљења земље и до озбиљног умањења њеног значаја у међународним односима. Међутим, од доласка на власт Владимира Путина,. долази до битног преокрета и јачања земље и на унутрашњем и на спољнополитичком плану. У овом раду ћемо посебну пажњу посветити позицији Русије према Србији. Предмет рада је позиција руске политике према Србији. Рад је прегледног карактера и посматра опште координате те политике. Тематски и методолошки рад припада политичким наукама, прецизније области међународни односи. Општа хипотеза би могла бити да «Русија као европска и светска сила у оквиру своје политике према Балкану посматра српски фактор као традиционално пријатељски и савезнички и то елементима дугог трајања (етничка, културолошка, историјска и геополитичка блискост и сплет интереса), па без обзира на поједине специфичности појединих представника власти у Русији и Србији (српским земљама) и развој политичке ситуације у ширем међународном окружењу, српска страна може оквирно рачунати на несумњиву подршку и помоћ официјелне руске власти и широке симпатије руског јавног мњења». Дакле овакав став руске званичне политике и ширег јавног мњења у главним цртама (повољан) не може се посматрати као тековина једне владе или политичара већ дугорочних односа и елемената дугог трајања. Са друге стране, уколико и српска страна (као објективно мање значајан фактор од руске стране по свим елементима «тврде моћи» у међународним односима, али и билатералној сарадњи) мање улаже у односе са Русијом, то ће се у одређеној мери ипак одразити на бар тренутни однос две земље.
Координате спољне политике савремене Русије
У спољнополитичкој равни позиција савремене Русије је условљена:
а. Системом савеза који Русија има на подручју Евроазије. Ради се о државној унији коју има са Белорусијом, Заједници независних држава, Заједничком економском простору, Организацији за безбедност и сарадњу и Шангајском споразуму. Са друге стране Русија није дефинитивно затворила своју спољнополитичку интегративну компоненту и не стреми блоковским поделама. У том правцу се може посматрати наведени систем савеза као један од елемената проширења економске сарадње и ојачавања своје и регионалне безбедоносне компоненте. Како и Србија није формално ступила у неки други војно-политички савез, и номинално стреми неутралности у односу на НАТО, то се и перспективе односа званичног Београда и Москве у том правцу подржавају, чак и да Србија не покаже интересовање за интеграционе савезе у којима је већ Русија. Насупрот томе потенцијални улазак Србије у НАТО би се бурно, и то негативно одразио на српско-руске односе као вероватно ни један други потез српске стране у међународној и унутрашњој политичкој сцени и то у дужем року.
б. Условно гледано, благонаклоним односом Русије према ЕУ, а нарочито према неким њеним водећим зезмљама, попут Немачке, Француске, а у нешто мањој мери и Италије и Шпаније. Из тога произилази спремност у најопштијим цртама, руске политике да прихвати приближавање и потенцијални улазак Србије у ЕУ као легитимну жељу њеног народа и представника власти. Дакле има се утисак да Русија не инсистира на уласку Србије у ЕУ нити се томе противи, она једноставно поздравља сваку одлуку власти у Београду ако је донета демократским путем и представља стварну већинску вољу грађана Србије о њеном даљем путу ка ЕУ.
в. Сложеним односима према САД, који поред низа међусобно испреплетених интереса, последњих година све директније улазе у суптилан сукоб по више важних питања. У том контексту у држању Русије, важну прекретницу представља Путинов говор у Минхену почетком 2007. године, који је наговестио озбиљније супротстављање Русије Америци, по низу важних питања где постоји сукоб интереса. И поред тога, сукоб интереса са САД није дефинитивно прерастао у општи сукоб између две државе, већ се и даље ради о моћним партнерима који на глобалној сцени одмеравају однос снага, али у исто време и сарађују по низу важних питања.3 У овом правцу известан допринос представља одустајање САД од инсталирања ракетног штита4, док са друге стране на простору Балкана постоји низ тачака сучељавања, од којих су нарочито важни питање Косова и Метохије, позиција Републике Српске, изградња гасовода Јужни ток.
У односу на Европску унију, Русија развија стратешки и интересно добре односе. Када су у питању појединачне државе, Русија има још боље односе са најважнијим континенталним силама, попут Немачке и Француске. Русија има дугорочан и стратешки интерес зближавања и стратешког партнерства са ове две моћне континенталне европске силе, и њиховог потенцијалног удаљавања од англо-америчке (посебно америчке) политике. Француска се, међутим извесно, тренутно одвојила од своје уобичајене матрице односа са великим силама, захваљујући политици коју намеће Никола Саркози, а у дипломатији подржава министар спољних послова Бернар Кушнер. У Немачкој је далеко мањи отклон, који сада, у односу на политику бившег канцелара Герхарда Шредера, према Русији води Ангела Меркел.
Дакле, гледано стратешки у односу на читав остатак Европе (ван Русије и држава ЗНД), руски главни интерес је да успостави што квалитетнију сарадњу како са ЕУ као целином, а посебно са њеним најважнијим силама Немачком и Француском, те да избегне америчку геополитичку замку. Америчка политика у Европи је да осујети приближавање између Русије и најважнијих континенталних европских сила Немачке и Француске (то је тежи део плана) и (или) да направи дистанцу између ЕУ и руске политике. Најзад, као последњи адуг постоји покушај да се у источној Европи, нарочито у земљама које имају лошије историјско искуство са Русима (Пољска, балтичке републике Естонија, Летонија, Литванија и потенцијално и неке друге), успоставе проамерички режими, који би направили расцеп између «Старе Европе» и Русије, где би се уклинила америчка политика. Балкан је, такође, обухваћен таквим плановима, где се посебно рачуна на оне народе и земље са карактеристичном русофобијом, али по могућности и дистанцом у односу на Француску и Немачку, те окренутост англосаксонској политици. То су Албанци, босански Муслимани и муслимани у целини, док се зазире од Бугара и посебно Срба, јер су то народи са јаким проруским елементима (по Броделовим елементима дугог и средњег трајања – односно геополитичким и цивилизацијско- историјским елементима). По истој матрици даје се предност из Вашингтона традиционално Турској у односу на Грчку и Албанцима у односу на Македонце.
У својој политици у Европи, Русија се примарно ослања на економску димензију, односно на трговинску размену и финансијска улагања. Европска Унија је светско стециште капитала и знања, док Русија располаже са капиталним светским ресурсима (енергентима, најважнијим рудама метала и неметала, али и ресурсима ХХI века, попут чисте питке воде, шума, обрадиве земље и др.), као и моћном привредом у целини. Стога је симбиоза стратешке сарадње у привреди и безбедности између земаља остатка Европе и Русије суштинска и стварна.
Руски најважнији спољнотрговински партнери су Немачка, Украјина и Белорусија са по 7 до 9 % партиципације у руском извозу. Посебно значајан фактор су енергенти, нарочито нафта и гас. Цевововоди (нафтоводи и гасоводи) су значајни, пошто се њихова мрежа стално дограђује и обнавља. Русија је енергетска велесила, и то је важно средство у њеној спољној политици.
Политика Русије према Балкану, је таква да се поред економског интереса у виду спољнотрговинске сарадње и привредних улагања, више него у неким другим деловима Европе, може рачунати и на историјске и културно-цивилизацијске везе. То се нарочито односи на словенске и православне народе овог великог полуострва. Ван тих обележја су само Албанци, и мали део територије европске Турске. Нарочито су интензивни и квалитетни руски историјски и цивилизацијски односи и везе са Србима (и Црногорцима), Бугарима, Македонцима, Грцима, а тек нешто на нижем ступњу и са Румунима, па и Хрватима, Словенцима и различитим групама словенских муслимана (Бошњаци, бугарски Помаци и др.). Русија изградњом гасповода Јужни ток повећава свој утицај на Балкан, а такође и улагањем низа капиталних финанскијских улагања (НИС у Србији, Алуминијумски комбинат и железара у Црној Гори, рафинерија нафте у Босанском Броду – Република Српска), што представља вероватно само увертиру за озбиљнији продор руског капитала на ове просторе.
Русија са симпатијама традиционално гледа на Србију и српски фактор на Балкану. Русија начелно нема негативан став против уласка Србије у Европску унију, али се противи њеном потенцијалном приближвању НАТО алијанси. Уласком у НАТО Србија и традиционалне српске земље Црна Гора и Република Српска би се дефинитивно удаљиле од сваког озбиљнијег утицаја Русије. Отуда америчка политика према Црној Гори има њено не само удаљавање од заједничке државе са Србијом и осталим Србима, већ и постепено брисање српског националног идентитета Црногораца. Сада је потпуно јасно да је то само прва велика фаза америчке политике према Црној Гори, јер је следећа уклањање сваког руског утицаја из ње (Црне Горе).5
САД се залажу и за мењање Дејтонског мировног споразума, чији су један од гаранта, и то на штету српске стране, а ка хомогенизацији БиХ, док се у косовском случају, баш као и у претходном, Заједнице СЦГ, залажу за сепаратизам и једнострано разбијање постојеће државе, у овом случају Србије. Овоме треба додати и могућност компарације односа политике САД према Дејтонском и Охридском мировном споразуму, који су темељи за уређење мира у БиХ, односно Македонији. Док се у случају БиХ САД залажу и подржавају даљу централизацију државе и то реалним мењањем Дејтонског споразума, у случају Македоније се залажу за њено даље слабљење и децентрализацију, такође реалним мењањем Охридског споразума, али у супротном смеру. Повезаност ових контрадикторних ставова у решавању међународних питања ван општеприхваћеног међународног права је у томе да би у свим случајевима губитници требало да буду Срби, што је веома важан податак за укупно стратешко сагледавање правих и дугорочних циљева америчке политике на Балкану.
Перспективе главних координатних праваца руске политике у Европи и Балкану и место српског фактора
Уколико би смо се усудили да дамо неке главне смернице предвиђања даљње руске политике у Европи (европском правцу) оне би се могле свести на следеће.
- Задржавање непосредног и пресудног утицаја на постсовјетском простору, и постепено укључивање поред Белорусије и саме Украјине (алтернатива је југоисточна половина земље) у свој директни културно-економски, а временом и војно-политички простор.
- Смањивање, на сваки могући начин утицаја САД (по могућности и Велике Британије) у Европи, као и опште смањење значаја НАТО, и заустављање његовог ширења на исток. Ракетни штит или његови супститути су велика претња за руске интересе у том правцу. Наведени политички однос ће се одвијати вероватно «испод жита», дакле у условно мирној комуникацији ових сила, али је могуће да парцијално дође и до повремених инциденталних и индиректних сукоба интереса сила (попут афера Литвиненка, својевремено наранџасте револуције у Украјини, задњег сукоба у Закавказју и сл).
- Форсирање што тешњих и квалитетнијих облика стратешке сарадње и пријатељства са Немачком и Француском, те поздрављање сваког облика дистанце ових европских сила у односу на САД (у мањој мери и на Британију). Нарочито би се у Русији благонаклоно гледало на јачање сваког облика самосталних европских оружаних снага и безбедности ван НАТО, где би природно управо Немачка и Француска имале доминантну улогу.
- Коришћење економске снаге Русије, нарочито енергената и система цевовода у Европи за своје политичке циљеве и пенетрацију утицаја. После велике економске и финансијске кризе у САД и делу Запада, реално је очекивати даљње јачање руске економске моћи у Европи и свету. Главна карта у будућности у односима са европским земљама сваке владе у Москви, је обиље драгоцених и квалитетних ресурса које Русија има и који су преко потребни Европи за свој даљи привредни развој. Стога је њихов увоз из Русије, за европске земље, често најповољнији, најјефтинији, најближи и најлогичнији, а стратегија руске привреде је подизање нивоа финалне прераде у Русији својих стратешких прерађевина намењених извозу. Све ово је и највећа препрека у досадашњој суптилној америчкој политици одвајања интереса европских земаља и ЕУ од Русије и ЗНД.
- Однос Русије са ЕУ је комплексан и изгледа још непрофилисан до краја, имајући у обзир да и сам коначан профил ЕУ није завршен, а њена укупна судбина можда чак и неизвесна. У оној мери у којој је ЕУ независтан и изграђен субјекат ван политике САД и НАТО, биће свакако позитивно прихваћено у званичној Москви. Са друге стране, бирократизована структура ЕУ у Бриселу, ван стварних интереса и контроле својих чланица, нарочито оних највећих попут Немачке и Француске, не би била ни као модел прихваћена са симпатијама у Русији. Отуда ће званична Москва најрадије форсирати билатералну сарадњу са силама попут Немачке, Француске, Италије, Шпаније и изграђујући са њима стратешку сарадњу, а паралелно покушавати да са ЕУ као целином одржава добре односе, и потписујући (повољне) уговоре о међусобној сарадњи.
- На простору Балкана, могуће је да дође и до продубљивања сукоба интереса Русије са англоамеричком политиком. Питање Косова још није завршено, а Русија има снажне цивилизацијско-историјске везе са већином народа Балакана (сем делимично Словеније и Хрватске, као и муслиманских народносних група полуострва). Вероватно је повећавање економског утицаја Русије на Балакану у целини, али и покушаји директнијег повезивања са већинком балканских држава, при чему би једна од важних препрека била њихово чланство у НАТО пакту. Даља позиција Украјине, је такође веома важна за укупну геополитичку позицију руских интереса и политике на Балкану.6 Сама Србија и српски фактор у целини налазе се у врху приоритета интереса руске политике на Балкану. Русији одговара независна, економски снажна и војно неутрална, демократска Србија, која би захваљујући елементима дугог трајања била природно окренута и Русији као и према свом европском окружењу (укључујући и чланство у ЕУ уколико то српски народ жели и до тога у пракси заиста и дође). Русији не одговара територијално издељена, економски девастирана и презадужена, војно зависна и неслободна, недемократска и изнутра завађена Србија. Данашња Србија у стању у каквом се економски, политички и друштвено-социјално налази вероватно није идеал руске политике, али ће је руска политика свакако подржати да не доспе у веће тешкоће, нарочито ако на том путу буде могла имати благонаклоност званичног Београда, пошто благонаклоност српског јавног мњења (у Србији, Републици Српској и Црној Гори) никада према Русији није била спорна.7
Библиографија (ужа):
- Арбатов Алексей, Безопасностъ: Российский вњбор, ЭПИ центр, Москва, 1999.
- Бабурин Сергеј, Свет империја, територија државе и светски поредак, Пресинг, Београд, 2009.
- Вуковић Небојша, Логика империје, Николас Спајкман и савремена америчка геополитика, Конрас-Нација прес, Београд, 2007,
- Durosell Jean – Baptiste, Histoire diplomatique de 1919, à nos jours, Fayard, Paris,
- Жилцов С. С., Неоконченная пъеса для оранжевой Украины, Международные отношения, Москва, 2005;
- Кегли Чарлс В. Виткоф и Јуџин Р., Светска политика, Тренд и трансформација, Центар за студије ЈЕ, ФПН и Дипломатска академија, Београд, 2004.
- Лушков Јуриј, Буђење Русије, Фиип Вишњић, Београд, 2008;
- Медведев Рој, Путин, повратак Русије, Компанија Новости, Београд, 2007.
- Monbrial dе Thierry, Quense ans qui boulevarserent le monde, Dunod, Paris, 2003;
- Нарочницка Наталија, Русија и Руси у светској политици, Српска књижевна задруга, Београд, 2008.
- Петровић Драган, Русија на почетку XXI века - геополитичка анализа, Прометеј, Нови Сад и Институт за политичке студије, Београд, Нови Сад 2007;
- Петровић Драган, „Русија и Балкан, између историје и будућности“, у Зборнику радова са међународног научног скупа одржаног у Организацији Института за политичке студије у Београду марта 2008, Русија и Балкан, питање безбедности и сарадње. 2008, стр. 53-61.
- Петровић Драган, «Спољна политика Русије на европском правцу (са посебним освртом на Балкан)», Национални интерес, часопис за национална и државна питања, Институт за политичке студије, Београд, број 1-2 за 2009 , стр. 163-182.
- Петровић Драган, Николић Јасмина, Српски народ и велике силе, културно-историјски процеси, Прометеј и Институт за политичке студије, Нови Сад, 2008.
- Петровић Драган, Геополитика постсовјетског простора, Прометеј, Нови Сад и Институт за међународну политику и привреду, Београд, Нови Сад, 2008;
- Петровић Драган,Николић Горан, Геополитика савремене Украјине, Институт за међународну политику и привреду, Београд, 2009,
- Поповић Никола, Србија и царска Русија, Службени лист СРЈ, Београд, 1995.
- Soljsenitsyne Alexandre, Le probleme russe a la fin du XX siecle, Fayard, Paris 1994;
- Соловјев Владимир, История России, Белый город, Москва, 2007.
- Фуше Мишел, Eвропска републикa, Стубови културе, Бeoгрaд, 2001.
- Штављанин Драган, Хладни мир, Радио слободна Европа, Београд, 2009,
www.petrovicdragan.com
Мр Драган Миљанић
СРБИЈА И КИНА КАО СТРАТЕШКИ ПАРТНЕРИ
Srbija je na spoljno političkom planu u 2009., posebno u drugoj polovini godine, preduzela značajne korake ka proširenju odnosa sa najznačajnijim partnerima u svetu, kao što su SAD, Kina, Rusija. Pomenuo bih a u prilog potvrde teze o intenziviranja odnosa, posetu podpresednika SAD Džozef Bajdena Beogradu (koja je bila u prvoj polovini 2009.), kao i posete predsednika Srbije Borisa Tadića Kini i predsednika Rusije Dimitrija Medvedeva Beogradu.
I. Karakteristično je nekoliko osobenosti ovakve višedimenzionalne spoljnopolitičke orjentacije Srbije posebno vezanih za susrete u drugoj polovini 2009. godine.
Prva. Potezi Srbije na međunarodnoj sceni, posebno prema velikim silama, bili su značajni koraci u pravcu nastojanja za uravnoteženjem njene spoljne politike. Ovim je Srbija pokazala da poseduje potencijale i kapacitete koji joj daju mogućnost da sarađuje i sa najmoćnijim silama današnjice. Srbija kao suverena država ovim spoljnopoitičkim potezima stavila je do znanja da želi da jasnije oblikuje svoj novi međunarodni identitet.
Druga. Svetska ekonomsko-fnansijska kriza, posebno enegretska, stavila je do znanja, ne samo velikim silama, već i malim zemljama, da sve zemlje moraju da vode računa o sopstvenim neposrednim interesima. Srbija je posebno ukazala na potrebu za novim formulisanjem strateškog partnerstva na relaciji Beograd-Moskva (preko sirovinske, pre svega naftno-gasne komponente.)
Treće. Srbija je okretanjem prema Dalekom istoku, konkretno NR Kini, „pronašla“ četvrti oslonac spoljne politike. Peking je označen kao „četvrti stub“ te politike (pored tri predhodna: Brisela, Vašingtona i Moskve.) Stvoreno je novo strateško partnerstva na trasi između Beograda i Pekinga (preko infrastrukturnih projekata i sporazuma o ekonomskoj i tehnološkoj saradnji.)
Četvrto. Spoljno politički potezi Srbije u 2009. godini (prema „četiri stuba“) govore o njenim naporima i namerama napuštanja politike koja je u kontinuitetu bila jednobrazna i jednosmerno okrenuta zapadnim centrima političke moći. Pri tom se ne sme smetnuti s uma da da su odnosi između „četiri stuba“ (Pekinga-Moskve-Vašingtona-Brisela) neravnopravni i neusklađeni, što će se svakako odraziti i na buduću politiku Srbije.
Peto. Integracija Srbije u Evropsku uniju ostajala je i dalje glavni prioritet Srbije. Biranje novih strateških partnera od strane Srbije ne znači promenu njenog strateškog opredeljenja i orjentacije prema Evropskoj uniji. Glavni prioritet Srbije, ne samo u ovom trenutku dok je svetska ekonomska kriza u toku, već i u buduće - kako je više puta zvanično rečeno - treba da bude njena integracija u Evropsku uniju. (U analizi Milana Pajevića, saradnika ISAC fonda, zaključuje se da Srbija ne može ući u EU pre 2018. godine, odnosno da je 2020. godina najrealniji datum. Ovo mišljenje u pomenutoj analizi izazvalo je domaćim medijima veoma različite komentare. Tako na primer predsednik Saveta za evropske poslove Liberalno- demokratske partije i predavač na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, Vladimir Pavićević izneo je mišljenje da je članstvo Srbije u EU moguće i pre 2018. godine pod uslovom da se Srbija ne okreće partnerima, kao što su Rusija, Kina ili nesvrstani. V. Pavićevćević je u debati koju je organizovao list Danas, pod nazivom „Može li Srbija u EU pre 2018. godine“ rekao da „alternativno okretanje drugim partnerima poput Rusije, Kine ili nesvrstanih samo slabi međunarodnu poziciju Srbije i u isto vreme jača nepoverljivost Zapada“. (Danas, četvrtak, 26. novembar 2009. str. 2, pod naslovom: „Koči nas okretanje Rusiji i Kini“.)
II. Da bih ukazao na značaj zaključivanja strateškog partnerstva Srbije sa Kinom skrenuo bih predhodno pažnju na neke činjenice, koje se odnose na postojanja dilema i problema vezanih za pitanje strateškog partnerstva Kine prema ASEAN-u i Evropskoj uniji.
1. Kina-ASEAN. U Institutu za strateške odnose i studije u Pekingu, prilikom razgovora o spoljno-političkoj orjentaciji Kine, iznet nam je podatak da je Kina zaključila „strateške“ ili „konstruktinve“ sporazume sa svega nekoliko zemalja (Rusijom, SAD, Brazilom, Južnoafričkom republikom, kao i sa regionalnom grupacijom EU.) Tom prilikom rečeno nam je da Kina nije zaključila sporazum o strateškom partnerstvu sa ASEAN-om, mada u Pekingu, Šangaju i još nekim gradovima na jugu Kine, u pojedinim naučnim krugovima postoji mišljenje da bi Kina trebalo da zaključi sporazum te vrste i sa gupacijom ASEAN. (ASEAN, kao što je poznato obuhvata deset zemalja: Singapur, Maleziju, Indoneziju, Tajland, Laos, Vijetnam, Kambodžu, Mjanmar, Brunej i Filipine. ASEAN je osnovan pre 42 godine, tačnije 1967.)
Pojedine zemlje ove regionalne grupacije, kao što su Malezija, Mjanmar i još neke, su na istoj trasi razmišljanja kao i neki u Kini (strujom koja je za sporazum) kada je u pitanju zaključivanje strateškog sporazuma ASEAN-a sa Kinom. Međutim, ove države nailaze na protivljenje drugih članica ASEAN-a, na koje pritisak vrši Amerika. Malezija je izlašla sa takvom inicijativom iz razloga što u toj državi živi veliki broj Kineza (ali to nije samo razlog ove inicijative), a Mjanmar iz političkih razloga (dimenzija pitanja ljudskih prava.)
Zagovornici ideje o potrebi zaključivanja strateškog sporazuma Kine sa ASEAN-om su ljudi iz pojedinih kineskih naučnih krugova, posebno jedan broj ljudi u Šangaju, zatim stručnjaci za ekonomske odnose Kine sa drugim zemljama. Kina iako nije formalno član ASEAN-a, zajedno sa Japanom i Južnom Korejom, održava veoma tesne ekonomske veze sa njem članicama. U zemljama ASEAN-a živi oko 560 miliona ljudi. ASEAN je u 2006. godini ostvario ukupan BDP od 1,1 bilion dolara (ili hiljadu i sto milijardi dolara), kao i razmenu od 1,4 bilion dolara.
Kina je u 2009. godini odigrala aktivnu ulogu u ASEAN-u kod formiranja 120 milijardi dolara vrednog fonda zajedničkih deviznih rezervi. Taj fond će pojedinačne države ASEAN-a moći da koriste kako bi odbranili svoje valute, ugrožene globalnom recesijom. Dobrim delom zahvaljujući Kini ova suma (120 milijardi dolara) za 50 odsto je bila veća od one koja je od strane članica zemalja ASEAN-a predložena u maju 2008. godine. U obrazloženju koje je dala vlada NR Kine povodom povećanja Fonda sa 60 na 120 milijardi rečeno je da je svetska ekonomska kriza oslabila mnoge azijske valute u godini 2008-09. Kina je sa Japanom i Južnom Korejom obezbedila oko 80 procenata valutnog fonda od sume 120 milijardi dolara, ostatak od 20 odsto u fond je uplatilo 10 država ASEAN-a.
2. Kina – Evropska unija. Koliki značaj Kina pridaje sklapanju strateškog partnerstva sa drugim partnerima, rekli su nam u Pekingu, može da posluži i primer Evropske unije. Kina je dugo godina otklanjala inicijativu Brisela o sklapanju strateškog sporazuma sa EU. Predhodni sporazum o ekonomskoj i trgovinskoj saradnji iz 1985. godini, po oceni i Pekinga a i Brisela bio je prevaziđen. Tek povodom 30-to godišnjice uspostavljanja diplomatskih odnosa Kine i EU, 2005. godine (odnosi su uspostavljeni 1975. godine) Peking je zaključio sa Briselom novi sporazum o saradnji koji je njihovom partnerstvu otvorio „dugoročnu stratešku perspektivu“ i uputio ih na bližu koordinaciju u rešavanju glavnih međunarodnih problema.
Strateški sporazum Pekinga i Brisela predvideo je proširenje bilateralne saradnje ne samo u ekonomiji i trgovini, kao što je bilo do 2005. godine, nego i u sledećih pet oblasti:
- u obrazovanju; - nauci; - tehnologiji; - zaštiti životne sredine; i, - energetici.
Prilikom posete zvanične delegacije EU Pekingu, kineski premijer Ven Đijabao rekao je da se „Kina i Evropska Unija kao dve glavne sile za očuvanje svetskog mira i unapređenje razvoja, pridržavaju multilateralizma i kulturne raznovrstnosti“ u svestranoj globalizaciji. Ovaj novi strateški sporazum između Pekinga i Brisela, i po oceni EU, konkretno Benite Ferero-Valdner, komesara za spoljne poslove EU, „odražavao je modernu realnost prijateljtsva između dva najuticajnija i brzim promenama zahvaćenim činiocima na svetskoj sceni“. Evropska unija, rekla je ona, podržava socijalne i ekonomske reforme u Kini i želi da pomogne da se Kina integriše u svetsku privredu. Danas su Kina i EU značajni trgovinski partneri. Od 1975. godine kada su odnosi uspostavljeni trgovina je porasla za 75 puta.
Šta znači „strateško partnerstvo“ za EU, a šta znači za Kinu? Uspostavljanje „strateškog partnerstva“ sa Evropskom unijom suočilo je Kinu sa jednom Evropom koja želi da joj bude bliža i istovremeno samostalnija u međunarodnim poslovima od drugih, posebno Amerike. Istovremeno platforma „strateškog partnerstva“ stavila je do znanje Pekingu, od strane Brisela, da EU traži veću spremnost Kine da se demokratizuje, kao i veću odgovornost Kine kod rešavanja svetskih problema.
Krajem 2006. godine u Briselu su objavljena dva dokumenta na temu „strateško partnersvo“ sa Kinom pod naslovima: „Evropska unija – Kina: bliži partneri, rastuća odgovornost“ i „Nadmetanje i partnerstvo“. Dokumenti su objavljeni nakon anketiranja svih članica EU. Suočena sa novim realnostima, Evropska unija, sa svoje strane, osećala se obaveznom da promeni strategiju prema Kini. “Osnovni pristup Evropske unije mora se i dalje zasnivati na obavezama i partnerstvu“, kaže se u prvom od dva dokumenta. „Ali, sa bližim strateškim partnerstvom, rastu i uzajamne odgovornosti“.
Ambasador EU u Kini Serž Abu na konferenciji za štampu u Pekingu, posvećenoj briselskim dokumentima o „strateškom partnerstvu“ rekao je: „Posle dva stoleća na periferiji svetskih zbivanja, Kina se vratila u centar. U protekle dve decenije Kina je nastup na svetska tržišta iskoristila da bi ubrzala svoj spektakularni ekonomski rast. Podigla je mase ljudi iz siromaštva brže nego iko u istoriiji i postala sve aktivniji igrač na međunarodnoj sceni“. (Identično je rečeno i u zajedničkom tekstu objavljenom u „Internešenel herald tribjunu“ od strane komesara EU Benite Ferero Valdner i Piter Mendelson.) Ambasador Abu je podsetio da je Kina 1978. ušla u reforme sa samo 0,5 odsto bruto nacionalnog produkta sveta, a da sada učestvuje sa 5 odsto.
Međutim, strateško partnerstvo EU-Kina podložno je oscilacijama, povremenim teškoćama. Ono se ne odvija bez problema. Navodimo nekoliko problema koji opterećuju strateško partnerstvo Pekinga i Brisela:
- valutna politika Pekinga i njegovo odbijanje da revalvira juan;
- protivljenjem država EU zbog velikog priliva kineskog tekstila na tržištu EU;
- embargu država EU na uvoz oružja u Kinu koji traje već dve decenije, tačnije od 1989. godine i događaja na Tjen anmenu;
- deficit Evropske unije u trgovini sa Kinom;
- preveliki kapaciteti kineske industrije nailaze na kritiku zvaničnika EU.i
- o pitanju Tajvana, koje je u zapadnim viđenjima odnosa Pekinga i Tajpeha povezano i sa izvozom oružja iz Evrope Tajvanu i sa bezbednošću na Dalekom istoku; takođe je povremen problem u odnosima EU-Kina;
- osim ovih problema još neka povremeno opterećuju odnose Kine i EU. To su na primer: pitanja različitog tumačenja ljudskih prava; problemi protekcionizma; odnos pojedinih država EU prema problemima muslimana u Sinkjangu, odnos prema Tibetu i dalaj-lami. Poznat je slučaj iz 2008. kada je predsednik Francuske Nikola Sarkozi, zbog nemira na Tibetu, odbio da prisustvuje Olimpijskim igrama u Pekingu.
a.) Valutna politika Pekinga je jedan od ozbiljnih „kamena spoticanja“ u odnosima EU-Kina. Kina odbija revalvaciju svoje valute, juana. Kina je praktično već više godina „zamrzla“ kurs juana (na nivou od približno 6,83 za dolar) pravdajući to naglim padom svog izvoza. EU procenjuje da je privreda Evrope ugrožena zbog otpora Kine da revalvira svoju valutu. Krajem novembra 2009. godine visoka delegacija EU predvođena predsednikom Evropske komisije Žoze Manuelom Barozom razgovarala je u Kini (gradu Nankingu) sa kineskim premijerom Ven Điabaom i guvernerom Narodne banke Kine Džouom Sjaočuanom. Razgovori na ovom samitu Kina-EU po pitanju revalvacije juana su propali. Visoka delegacija EU nije uspela da ubedi sagovornike o potrebi jačanja kineske valute, tj. revalvaciji juana. (Ni razgovori predsednika SAD Baraka Obame u Pekingu sredinom novebra 2009. na ovu temu nisu urodili plodom).
b.) Kina danas kaže da u cilju očuvanja strateškog partnerstva sa EU, u vezi „tekstilnog problema“, ima razumevanje za položaj proizvođača tekstila u Evropi, čija roba ne može da konkuriše kineskoj. Peking kaže da ne želi da jednim spornim pitanjem „podriva strateško partnerstvo“ sa EU. Zato je Kina i usporila, u periodu 2005.-2009. uvoz tekstila u zemlje EU. Međutim ovaj problem u odnosima EU-Kina ostao je otvoren i do danas nije rešen.
c.) Iza pitanja koje opterećuje strateško partnerstvo Kine sa EU (embargo na prodaju oružja Kini, koje traje od 1989. godine, tj. od dramatičnih događaja na Tjen anmenu) prema mišljenju Pekinga, stoji Amerika. Kinezi embargo smatraju reliktom hladnog rata. SAD i Japan su odlučno protiv ukidanja embarga, jer veruju da bi uvoz sofisticiranog oružja u Kinu, u situaciji kada se kineska armija ubrzano modernizuje, povećalo napetost i poremetilo vojnu ravnotežu duž Tajvanskog moreuza. Postoje predlozi u Evropskoj uniji, na kojima posebno insistira Britanija, da se izvoz oružja uslovi poboljšanjem ljudskih prava u Kini, pored ostalog i tako što bi se amnestiralo oko pedeset zatvorenika kojima je suđeno za demonstracije na Tjen anmenu i koji su još na izdržavanju kazne. Kinezi smatraju da to povezivanje „nije razumno ni od pomoći“, ali nisu ni protiv iznalaženja nekog kompromisnog rešenja, možda u vidu obećanja da će i dalje poboljšavati ljudska prava.
Visoki politički zvaničnici EU, među kojima je i Havijer Solana, zainteresovani su ne samo za očuvanje strateškog partnerstva sa Kinom već i njegovog podizanja na veći stupanj odnosa. U tom smislu on je izjavio da bi ukidanje embarga na prodaju oružja predstavljalo „važan korak u uspostavljanju poverenja s Kinom“ i korak ka produbljivanju strateškog partnerstva. On smatra da je embargo odavno trebalo ukinuti.
d.) Kineski suficit u trgovini sa Evropskom unijom opterećuje strateško partnerstvo između Pekinga i Brisela, mada o tome Kinezi nerado govore. Prema izjavi evropskog komesara za trgovinu Piter Mendelsona kineski suficit u 2007. godini iznosio je 170 miilijardi evra (227 milijardi dolara) sa tednencijom kontinuiranog rasta u 2008. i 2009. godini.
e.) Ozbiljan problem za Brisel, odnosno za zemlje EU, predstavljaju, prema mišljenju Brisela, preveliki kapaciteti kineske industrije. Ovo pitanje dovelo u vreme 2008.- 2009. godine, kada je svetska finansijska kriza bila na vrhuncu, do zategnutih odnosa između EU i Kine.Tako na primer predstavništvo Privredne komore EU u Pekingu zvanično je saopštilo 26. novembra 2009. da „preveliki kapaciteti kineske industrije predstavljaju opasnost za svetsku privredu koji mogu dovesti do jačanja napetosti u globalnoj trgovini i porasta rizika od loših zajmova“. EU kritikuje način na koji je Kina stimulativan program vredan oko 600 milijardi dolara (tačno 585 milijardi) iz 2008. godine primenjivala na svoju privredu. EU smatra da je Kina „nepravilnom raspodelom“ stimulativnog programa (paketa) dovela do preteranog rasta kapaciteta u nizu grana kineske industrije (povećani su proizvodni pogoni u industriji čelika, aluminijuma, cementa). Sve je to dovelo u Kini do pravog kreditnog „buma“ čime su pogođene privrede EU i SAD. Kina sa svoje strane smatra kritike EU „gde i kako ona troši svoj stimulativan paket“, vredan 585 milijadi dolara, predstavlja „mešanje Brisela u njene unutrašnje poslove“. Istovremeno Peking je uputio Briselu pitanje: Da li je EU upitala predsednika SAD Baraka Obamu kako je Amerika utrošila svoj stimulativan paket namenjen izlasku iz recesije?
f.) Kada je u pitanju „balast“ koji opterećuje odnose EU i Kine, - pitanje Tajvana i prodaja oružja od strane pojedinih država EU Tajpehu - tu je Brisel veoma obazriv, a sve u cilju, ne samo očuvanja već i produbljenja strateškog partnerstva sa Kinom. Posebno je Brisel postao obazriv prema Kini poslednjih godina, tačnije od vremena kada su se izmirili KP Kine i Kuomintang, donedavno vodeća partija na Tajvanu. Od tog vremena Brisel izjavljuje da pazi da se ne želi upuštati u tuđe unutrašnje poslove. Peking je pozdravio ovakav stav Brisela rekavši da je to korak ka produbljivanu strateškog partnerstva sa državama EU.
III. Kada je u pitanju sadržaj novoformiranog strateškog partnerstva između Srbije i Kine, osim već rečenog, ukazujem na još neke sadržaje ovog odnosa.
a.) Pomeranje na trasi Beograd-Peking i obratno, uz obostrano i naglašeno davanje naznaka ka stvarnju strateškog partnerstva (kroz potpisana dokumenta, posebno zajedničku Izjavu Hu-Tadić) izazvalo kontravrerze prvenstveno u našoj stručno-političkoj javnosti. Komentari u međunarodnoj javnosti bili su znatno umereniji. U domaćim komentarima gubilo se iz vida da je da je Srbija sklopila Sporazum sa trećom ekonomskom silom, koja je u stalnom usponu; da Kina slične sporazume ima još sa svega nekoliko država u svetu: SAD, Rusijom, Brazilom, Južnoafričkom republikom i Evropskom unijom kao celinom. Stekao se utisak da je čak u inostranoj političkoj javnosti afirmativnije pisano o strateškom partnerstvu Kine sa Srbijom nego u našoj, domaćoj. Tako na primer, Havijer Solana kao i Oli Ren bili su spremni da u kinesko-srpskom strateškom partnerstvu vide „istorijski pomak“ i „civilizacijski progres“.
Jedni su u osnovi strateškog partnerstva između Beograda i Pekinga videli samo ekonomsku dimenziju. Zanemarivali su pri tom, osim toga što je ekonomska strana u osnovi dominantna, da ona nije nije - mada je primarna - prevashodna i jedina.
Drugi su strateško partnerstvo sa Kinom – gubeći iz vida integraciju Srbije u EU - cenili da je to i „zaokret“ u srpskoj politici i premeštanje njenog spoljno-političkog „klatna“ sa Zapada na Daleki istok.
Treći su negirali bilo kakav vid strateškog partnerstva. Pojedini stručnjaci za međunarodne odnose kritikovali su ideju o uspostvljanju „partnerstva“ sa Kinom zbog velikog trgovinskog deficita koji Srbija ima sa Kinom. Rečeno je da se odnosi Srbije „teško mogu nazvati partnerskim“ a još manje strateškim sa trećom ekonomijom sveta. Polazeći od te logike ni Amerika sa Kinom nije partner jer tu je trgovinski deficit na štetu Amerike ogroman. Iznosio je 2008. godine 286 milijardi dolara. Pod lupom kritike po toj logici može se staviti i „partnerstvo“ Kine sa EU jer je i tu veliki trgovinski deficit na štetu EU.
b.) Strateško partnerstvo kroz zajedničku Izjavu. Na osnovu sporazuma o strateškom partnerstvu i političkim konsultacijama sa Kinom, Srbija je procenila da će poboljšati svoj međunarodni položaj i pregovaračke pozicije u međunarodnim institucijama i nekim organizacijama i nastupati mnogo sigurnije kao kredibilan partner u bilateralnim odnosima sa drugim partnerima. Kinezi su u Pekingu, prilikom zaključivanja Sporazuma o strateškom partnerstvu sa Srbijom, nastupili i sa jednom novom dimenzijom partnerstva. Preko svojih ekonomskih projekta na Balkanu Kinezi su načinili značajan politički (is)korak na regionaloj političkoj sceni ovog dela Evrope, a i šire. Tu se ne radi se o nekakvim geostrateškim ambicijama Kine na Balkanu. To su Kinezi ostavili drugima. Neki su to nazvali (Kisindžer) upotrebom kineske „svilene i tehnološke moći“.
Kinezi su kroz zajedničku izjavu objavljenu u Pekingu krajem avgusta 2009. godine, u vreme posete predsednika Srbije Borisa Tadića, poručili Srbiji da su zainteresovani, osim proširenja ekonomske saradnje, i za političke konsultacije o međunarodnim i regionalnim pitanjima od zajedničkog interesa. U pekinškoj Izjavi rečeno je, između ostalog: „Dve strane su spremne da intenziviraju međusobnu saradnju u okviru UN i drugih međunarodnih organizacija, da blagovremeno obavljaju razmenu mišljenja i konsultacije o međunarodnim pitanjima od uzajamnog interesa, kao i da se zajedno zalažu za izgradnju harmoničnog sveta, trajnog mira i opšteg prosperiteta“.
Kinezi strateško partnerstvo vide i u pružanju podrške Srbiji u njenim naporima za trasiranje evropskog puta. Mostovi koje će Kinezi graditi na Dunavu u Srbiji, neće biti značajni samo za Srbiju. U Pekingu je rečeno, u komentaru pekinškog dnevnika „Čajna dejli“ da će mostovi skratiti i kineski „put svile“ prema EU, posebno kada Srbija uđe u EU. Prema tome nije samo ekonomska dimenzija i međusobna trgovina Srbije i Kine bazni temelj strateškog partnerstva Kine i Srbije, kao što su neki komentari u domaćoj javnosti govorili. Kina, praktično bezrezervno podržava ulazak Srbije u Evropsku uniju
Na trasi „razrade“ ideje „stapanja EU i Srbije“ prema pomenutoj izjavi koju su doneli dva predsednika, Tadić i Hu, rečeno je da: „Kineska strana uvažava opredeljenje naroda Srbije u pogledu razvojnog puta zemlje u skladu sa unutrašnjim uslovima i da razume i podržava napore Srbije da se Srbija integriše u evropsku porodicu“. Kina, rečeno je u ovom dokumentu, ceni politiku Srbije usmerenu na razvijanje prijateljskih odnosa sa susedima, zalaganje Srbije za stabilnost i razvoj balkanskog regiona, kao i aktivno unapređenje regionarlne saradnje“.
U zajedničkoj izjavi postignuta je saglasnost za produbljavanaje tradicionalno prijateljskih odnosa i uspostavljanje strateškog partnerstva koje, kako je rečeno, predstavlja zajedničku težnju dva naroda i koje je od suštinskog interesa za dve države. U Izjavi je rečeno: „Dve strane su naglasile da je iskustvo stečeno u uspešnom razvoju bilateralnih veza pokazalo da različito istorijsko nasleđe i modeli razvoja ne predstavljaju prepreku razvoja međudržavnih odnosa“. Dva predsednika su pružili uzajamnu podršku teritorijalnoj celovitosti dveju država. Srpska strana ponovo je potvrdila svoju privrženost politici jedne Kine, a kineska strana je ponovo povrdila poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije.
Strateško partnerstvo posebnu pažnju posvećuje mogućnostima razvoja ekonomske saradnje, trgovinske razmene i oblasti investicija. Kina i Srbija su se saglasile da će podržavati preduzeća dveju zemalja da ubrzaju saradnju u oblasti izgradnje mostova, elektrana, puteva i drugih infrastrukturnih projekata u Srbiji. Ono što je posebno značajno, Peking i Beograd, postigli su dogovor da će se dve države „aktivno zalagati na jačanju saradnje preduzeća“ u pet prioritetnih privrednih oblasti, i to u:
- sferi komunikacija; - petrohemijskoj industriji; - enegretici; - visokoj i novoj tehnologiji; - industrijskoj proizvodnji; i, - prehrambenoj industriji.
Dogovoreno je i intenziviranje : kulturne, prosvetne, sportske, naučno-tehnološke, vojne i policijske saradnje, kao i saradnja u oblastima turizma, civilnog vazduhoplovstva, zdravstva, medija i nevladinih organizacija.
c.) Ekonomska saradnja Srbije i Kine istaknuta je u zajedničkoj Izjavi kao „temelj strateškog partnerstva“.
1. Ekonomski odnosi Srbije i Kine nisu do sada predstavljali značajne stavke u ekonomijama dve zemlje. O tome govore i navedeni podaci: Srbija je u trgovinskoj razmeni sa Kinom u prvom polugodištu 2009. godine imala deficit od 563,7 miliona dolara. U Srbiju je u prvoj polovini 2009. iz Kine uvezena roba u vrednosti 564,1 milion dolara, a izvezeno iz Srbije u Kinu za svega 440.250 dolara.
Prema podacima Privredne komore Srbije, u 2008. godini, Kina je po vrednosti trgovinske razmene, u iznosu 1,8 milijardi dolara, bila četvrti spoljnotrgovinski partner Srbije. Izvoz srpske privrede u Kinu u 2008. godini iznosio je svega 2,2 miliona dolara, a uvezena je roba iz Kine u Srbiju u vrednosti 1,8 milijardi dolara. Ako se obim trgovinske razmene prikaže u evrima onda je vrednost robne razmene u 2008. godini, prema podacima Ministarstva spoljnih poslova Srbije, iznosila oko 1,25 milijardi evra, od čega je izvoz iz RS iznosio svega oko 3,9 miliona evra.
Indikativno je da i sa ovako skromnim obimom trgovinske razmene Kina ipak predstavlja najznačajnijeg spoljnotrgovinskog partnera Srbije u azijskom regionu. To je još jedan dokaz koliko je tržište na Dalekom istoku veliki ispit i izazov za privredu Srbije.
Srbija sa skromnim izborom sopstvene ponude nije do sada bila u mogućnosti da se u značajnijoj meri pojavljuje na ogromnom kineskom tržištu. Srbija je na kineskom tržištu do sada prodavala: -mašine za sečenje i hladno valjanje metala; -obrađeno bukovo drvo; -rukavice; -buldožere; -pasulj. Srbija svoju izvoznu šansu prema Kini treba da traži, između ostalog, i u plasmanu hrane na kineskom tržištu, pod uslovom da je dobro organizovan i da je u velikim količinama, jer je to tržište, kao što je poznato orgomno, zahtevno i sve probirljivije.
Iz Kine u Srbiju se najviše uvoze digitalne mašine; - telekomunikacioni aparati; -PET ambalaža; -kanelarijske mašine;- proizvodi od metala; -mobilni telefoni; -digitalne kamere; -TV prijemnici; -obuća, odeća; - predivo;- nameštaj i delovi; -razni gotovi proizvodi...
Spoljnotrgovinska razmena s Kinom
2000-2009. godina (prva polovina 2009.) (u milionima dolara)
Godina izvoz uvoz saldo
2000. 6,5 73,8 -67,3
2001. 6,9 128,4 -121,5
2002. 2,1 183,2 -181,1
2003. 2,5 308,2 -305,7
2004. 1,5 524,6 -523,1
2005. 2,3 508,7 -506,4
2006. 6,3 781,8 -775,5
2007. 1,7 1.347,7 -1.346
2008. 2,2 1.824,1 -1.821,9
2009.(I-VI) 0,4 564,1 -563,7
2. Neki pokazatelji ekonomske saradnje Srbije i Kine na osnovu strateškog sporazuma. Srbija je „strateškim partnerstvom“ obezbedila „dotok“ kineskih investicija. Potrebna finansijska pomoć Srbiji, za izlazak iz krize i pripremu za period obnove, „strateškim partnerstvom“ biće obeležen izgradnjom neodložnih infrastrukturnih objekata u Srbiji. Tako na primer kineski most na Dunavu, Zemun-Borča predstavljaće kineski značajan i veliki proboj na evropsko tržište. Most je najznačajniji projekat ekonomske saradnje, ujedno i najveći mostograditeljski poduhvat koji kineski proizvođač izvodi u Evropi.
Krajem oktobra 2009. u Beogradu potpisan je predugovor o izgradnji mosta na Dunavu između ministarstva za Nacionalni investicioni plan Srbije i Kineske kompanije „Čajna roud end bridž korporejšn“ (ČRBC). Vrednost izgradnje mosta dugačkog 1.507 metara, širok 29,10 metara, sa šest kolovoznih traka i dve staze za pešake i bicikliste. i 21,6 kilometara pripadajućih saobraćajnica iznosi 170 miliona evra, od toga se 85 odsto, tačnije 144,5 miliona, finansira iz kineskih kredita a 25, 5 miliona evra obezbeđuje Republika Srbija.
Što se tiče dinamike izgradnje, ČRBC, prema potpisanom predugovoru, obavezna je da most završi u roku od oko tri godine. (Krajem 2009. biće zaključen i finansijski ugovor. Most će se finansirati kreditom Eksport-import banke Kine-„Eksim“).
Kineska vlada za izgranju mosta Zemun-Borča poverila je jednom od najiskusnijih kineskih preduzeća, sa dugom tradicijom u zemlji i inostranstvu. Gradili su mostove u Kini na reci Jangce. Imao sam priliku da vidim graditeljske poduhvate ČRBC na najvećoj hidroelektrani na svetu ba brani „Tri klisure“ u provinciji Sečuan na reci Jangce. Do sada ČBRC nije gradila u Evropi te su veoma zaintersovani za ovaj građevinski poduhvat i njegov uspeh. ČRBC kompanija je već decenijama prisutna u Aziji, Africi i na Bliskom istoku. ČRBC do sada je projektovala i izgradila preko 600 uspešno ostvarenih projekata. Poslovali su u preko 40 država, a samo u jednoj afričkoj zemlji ova kompanija sklopila je ugovore koji su premašili dve milijarde dolara.
d.) Kineski pogledi na region Balkana, KiM, i zemlje JI Evrope. Zašto je strateško partnerstvo za Kinu značajno sa regionalnog stanovišta i pristupa Balkanu, ali i zemalja jugoistočne Evrope?
Kina ima tradicionalno prijateljske i dobre odnose sa svim zemljama Balkana. Ona je zainteresovana da Balkan postane dugoročno stabilan region, gde će sve zemlje zajednički učestvovati u njegovom razvoju. Kinezi su više puta rekli da se njihova vlada zalaže za doslednu politiku „ekvi distance“ prema svim državama Balkana. Tu Kina misli i na bivše republike Jugoslavije. Kina je u svim ovim državama solidno opremljena stručno-diplomatskim kadrovima koji znaju jezike zemalja Balkana u kojima službuju. Skoro svi ambasadori u bivšim republikama SFRJ nekada su službovali u Beogradu kao diplomatski kadar. Kineska politika usresređena je na to da u svim zemljama regiona unapređuje i jača saradnju u političkoj, ekonomskoj i kulturnoj oblasti. Stekli smo utisak da Kina, bez obzira što ne pravi razliku između država Balkana, smatra Srbiju za centralnog uporišnog partnera. Otuda je i pao „izbor“ na Srbiju za „strateškog partnera“. Međutimi, Kina se u saradnji sa državama Balkana ne usresređuje samo na one koje su najveće. Ona kaže da je spremna da u razvija odnose sa svim zemljama regiona i podstiče izgradnju mirnog i zajedničkog prosperitetnog Balkana, na osnovu međusobnog poštovanja, ravnopravnosti, međusobne koristi i uvažavanja razvojnog puta svakog naroda na Balkanu. Očekivanja su da će Kina nakon sklapanja sa Srbijom strateškog Sporazuma nastaviti da igra još pozitivniju ulogu u regionalnim poslovima.
Činjenica je da između Kine i Srbije postoji duboko tradicionalno prijateljstvo. Nije slučajno što je Kina upravo sa Srbijom zaključila ugovor o strateškom prijateljstvu, kao najačom zemljom regiona. Procenila je naime da će ovaj vid saradnje imati korisnu priliku za unapređenje bilateralnih odnosa ne samo kinesko-srpskih, već i odnosa Kine sa drugim zemljama regiona, upravo zbog uloge Srbije koju ova ima u regionu. Upravo zato Kina, sa svoje strane govori o zainteresovanosti jačanja saradnje u svim oblastima među zemljama ovog regiona. Kina sa svoje strane kada je Srbija u pitanju govori da je njena vlada privrženik razvijanja sveobuhvatnih, prijateljskih odnosa sa Srbijom. Poslednjih godina, pre zaključivanja Sporazuma, došlo je do jačanja međusobnog političkog poverenja, što je rezultiralo saradnjom u oblasti politike, ekonomije, vojske, kulture.
Strateško partnerstvo će unaprediti bilateralne odnose u oblasti politike i ekonomije. Mislim da su očekivanja raznovrsna od ovog Sporazuma. Posebno je odgovornost velika kod odgovarajućih institucija, kako Kine tako i Srbije, jer postoji politička volja, da se sa obe strane ulože maksimalni napori kako bi se konkretizovale saglasnosti koje su postignute u oblasti politike i ekonomije kao što je rečeno u zajedničkim dokumentima donetim krajem avgusta 2009. godine u Pekingu.
Kada je u pitanju Kosovo tu je stav Kine dosledan. Ona kaže da podrazumeva poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta svake zemlje. Kina kaže - a tako se i ponaša i radi – da se zalaže da u skladu sa normama međunarodnog prava, principima Povelje UN i rezolucijama Saveta bezbednosti, vlada Srbije i vlasti Kosova putem pregovora dođu do kompromisnog, obostrano prihvatljivog rešenja i zajednički osiguraju bezbednost i stabilnost u regionu Balkana. Kineska vlada kaže da i međunarodna zajednica treba da stvori poziivne uslove za rešavanje ovog pitanja. (Kinezi su posebno osetljivi kada je u pitanju Tajvan. Srbija mora da se čuva poznatog „makedonskog sindroma“, kada je Skoplje pre nekoliko godina priznalo Tajvan a Peking kao odgovor na to u roku 24 časa prekinuo diplomatske odnose sa Makedonijom.)
Kina je zauzela principijelan stav i u poznatoj raspravi o KiM pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu održanoj decembra 2009. Prema stavu Kine (koji je u Hagu zastupala poznata pravnica Sije Hanći, u svojstvu pravne zastupnice Kine) KiM je posle raspada SFRJ bio deo SRJ, odnosno Srbije, a sastavni delovi suverenih država, po međunarodnom pravu, nemaju pravo na jednostranu secesiju. Prema zvaničnom kineskom stavu iznetom u Hagu, na pomenutoj raspravi, suverene države imaju pravo da spreče jednostranu secesiju i zaštite svoj integritet. Kina je u Hagu istakla da pravo na samoopredeljenje po međunarodnim propisima pripada samo narodima ili teritorijama koje su pod stranom okupacijom. Obrazlažući zašto se Kina nije priključila zemljama koje su priznale nezavisnost Kosova, pravna zastupnica Kine Sije je rekla da je Deklaracijom o nezavisnosti koju su donele privremene kosovske institucije prekršena obavezujuća rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UU, koja je garantovala neprovredivost teritorijalng integriteteta i suvereniteta SRJ. Kineska predstavnica je odbacila tumačenja po kojima je ta odredba bila „neobavezujuća“, ističući da je upravo vlada u Pekingu, kao stalni član Saveta bezbednosti, insistirala na tome da garancije teritorijalng integriteta SRJ, posle „nezakonitog“ vojnog napada NATO-a, bude uvrštena u dokumenta. Zato, kako je rekla Sije, Kina i nije blokirala usvajanje Rezolucije 1244.
Kada je u pitanju spoljna politika Kine prema zemljama JIE valja reći sledeće. Kina je znatno povećala u 2009. obim investicija u zemlje jugoistočne Evrope, kako bi iskoristila situaciju s pomanjkanjem kapitala u tom regionu, preko kojeg planira prodor na šire evropsko tržište, objavio je krajem novembra 2009. „Volstrit džornal“ u izdanju za Evropu (prema pisanju privrednog Pregleda, od 1. decembra 2009.) Kineske kompanije su već počele pregovore sa rumunskim i bugarskim vlastima o preuzimanju aktiva u tim zemljama, dok je kineska vlada ponudila Moldaviji kreditnu liniju od milijardu dolara radi pokrivanja dvogodišnjih deficita tekućih plaćaja te najsiromašnije zemlje u Evropi, pisao je pomenuti njujorški poslovni dnevnik. U vreme dok Srbija, Moldavija i Turska pripremaju jasne strategije za privlačenje kineskih investicija, Rumunija i Bugarska nude jeftin pristup za investicije na tržištu EU, ukazala je ekonomista nemačkog Instituta za globalne i regionalne studije Margo Šuler. U oktobru 2009 kineska kompanija „Grejt vol motor“ potpisala je sporazum s bugarskom firmom „Liteks motors“ o izgradnji fabrike za proizvodnju 50.000 jeftinih sportskih automobila godišnje, počev od 2010. godine, u koju će kineska kompanija uložiti 80 miliona evra. Prema podacima statističke službe EU Evrostat, kineska investiranja u region JI Evrope su još mala i 2008. godine iznosila su samo 71 milion evra (ili 106,3 miliona dolara), ali su u 2009. godini znatno porasla. Procene ovog izvora su da će u narednim godinama znatno rasti obim kineskih ulagnja u zemlje JI Evrope.
IV. O ekonomskom značaju Kine u globalnom smislu kao strateškog partnera Srbije. Zaključivanjem strateškog sporazuma sa Kinom, najperspektivnijom ekonomijom na početku 21. veka Srbija je načinila ispravan potez koji vodi u pravcu uravnotežnja spoljne politike. Koliko je to značajno govori nekoliko osnovnih podataka o ekonomskoj moći Kine. Procene stručnjaka predviđaju da će Kina za nekoliko godina postati najveća svetska ekonomija.
O tome kada će Kina postati najveća ekonomska sila sveta postoje različite procene, od strane vodećih ekonomista, MMF, Svetske banke i nekih drugih značajnih instituacija. Tako na primer prema pisanju britanskog dnevnika „Ivnig standarda“, koji se pozvao na procenu vodećih ekonomista finansijske ugledne organizacije „Goldman Saks“ (izvor: „Privredni Predgled“, str.1, od 19. novembra 2009. Beograd): „Kina će postati najveća svetska ekonomija ne 2041. godine, kako se ranije prognoziralo već znatno ranije, i to u 2027. godini“. Podaci koje navodi „Goldman Saks“ pokazuju da je kineski bruto domaći proizvod (BDP) uvećan u periodu 2001.-2008. godine oko tri puta, na 4,3 biliona dolara. To znači da je najmnogoljudnija zemlja sveta sada po ekonomskoj snazi treća u svetu, neznatno iza Japana. Računica američke investicione banke pokazuje, osim toga, da će Kina u toku naredne godine, 2010. ostvariti BDP u vrednosti od 5,4 biliona dolara, ili za 1,1 bilion veći nego 2008. godine. Grupa američkih ekonomista je 2008. godine predvidela da bi Kina i Indija do 2050. godine mogle da postanu vodeće svetske ekonomije, ispred američke, japanske, brazilske i ruske. Američki BDP od 14 biliona dolara (u 2008. godini), koji obuhvata vrednost svih proizvedenih dobara i obavljenih usluga, bio je oko 3,5 puta veći nego kineski. U 2009. godini stopa kineskog privrednog rasta premašila je osam odsto, dok je u SAD bila negativna ekonomska ekspanzija. To je, između ostalog uticalo da razlika u vrednosti ostvarenog BDP u dve zemlje (u Kini i SAD) bude u 2009. godini dodatno smanjena.
Kina je u 2007. godini pretekla Ameriku u robnom izvozu i postala drugi svetski eksporter, odmah iza Nemačke. U 2008. godini, u jeku svetske ekonomske krize, Kina se po obimu izvoza sasvim primakla Nemačkoj zabeleživši samo 2,5 odsto manju vrednost izvoza. Međutim, u periodu januar-jul 2009. Kina je postala vodeći svetski izvoznik, pretekavši i Nemačku. Koliko je jaka kineska privreda govori i godišnji ekonomski izveštaj Ujedinjenih nacija (objavljen 2. decembra 2009. godine.) U njemu se kaže da će, prema proceni ekonomskih eksperata, svetska privreda u 2010. godini, u proseku doživeti rast, od 2,4 odsto. Rast kineske privrede, prema izveštaju UN, biće daleko iznad tog proseka. On će u 2010. godini iznositi čak 8,8 odsto. Rast ruske privrede biće 1,5 odsto, a ekonomija SAD uvećaće se u 2010. godini, prema izveštaju UN za 2,1 odsto.
Prema podacima Međunarodnog monetarnog fonda kineska ekonomija je 1980. godine, mereno kupovnom snagom valuta a ne tekućim kursevima, činila je svega 8,9 odsto američke privrede. U periodu od deset godina, tačnije do 1990. godine kineska ekonomija dostiže rast sa 8,9 odsto na čitavih 15,7 odsto, da bi za narednih deset godina, tačnije 2000. godine kineska ekonomija narasla na čitavih 30,6 odsto, a prošle 2008. godine primakla se na 55,5 procenata. Ove, 2009. godine procenjuje se da će rast kineske ekonomije iznositi 60,8 odsto, a ne tako daleke 2014. godine i svih 85,3 odsto. Ako se nastavi ovakva stopa ekonomskog rasta, Kina će, prema MMF-u, već u 2017. godini postati najveća svetska ekonomija.
Koliko je značajan novi strateški partner Srbije, Kina, govori i podatak da je udeo Kine u svetskoj ekononomiji povećan sa 2 % iz 1980. godine, na 11,4 odsto u 2008. Procene su da će se taj udeo povećati u 2014. godini, u vreme eventualnog ulaska Srbije u Evropsku uniju, čak na 15,5 odsto. Udeo SAD u svetskom eksportu pao je sa 22,4 odsto u 1980. godini na 20,7 odsto u 2008. Očekuje se da će udeo privrede Amerike u svetskoj ekonomiji u 2014. godini iznositi 18,4 procenata. Kada se posmatra standard građana meren kupovnom snagom valuta prosečan Kinez je 1980. godine bio 50 puta siromašniji od prosečnog Amerikanaca (ne računajući raspodelu bogatstva i prihoda unutar zemalja). Taj jaz nakon 10 godina sveden za 29 puta, da bi u 2008. godini iznosio svega 8 puta. Procene za 2014 godinu predviđaju da će prosečan Kinez biti svega pet puta siromašnji od prosečnog Amerikanca.
Kina ima izuzetno značajnu ulogu i u neformalnoj (još uvek nije institucionalizovana) gupaciji država zvana BRIK (Brazil, Rusija, Indija i Kina). Prvi (ne)formalni sastanak zemalja BRIK-a održan je sredinom juna 2009. godine u Rusiji (u Jekaterinburgu). Tom prilikom je dogovorena još tešnja saradnja između zemalja BRIK-a ne samo zbog nastojanja bržeg izlaska iz svetske ekonomske krize već zbog njihove buduće uloge kao grupacije zemalja koje će biti „lokomotive razvoja nerazvijenih zemalja“ (prema pisanju uglednog beogradskog nedeljnika „Ekonomist“, br. 481, od 7. avgusta 2009. u članku Nikole Božidarevića.) Zemlje BRIK na kineskom jeziku poznate su kao „četiri zemlje zlatne cigle“. Sa zbirnim bruto domaćim proizvodom koji predstavlja 15 odsto ukupnog u svetu, predviđa se da će BRIK biti među šest najvećih privreda u svetu 2050. godine, ukoliko nastave dosadašnjim razvojem. Gore pomenuta ugledna konsultantska finansijska firma „Goldman Saks“ je u svom izveštaju o svetskoj ekonomiji iz 2001. navela da će ekonomska proizvodnja i vrednost berza u grupaciji zemalja BRIK dostići one u razvijenim zemljama do 2030. i postati cenatar svetskog ekonomskog rasta“. Od tada su globalni investitori postali još skloniji tržišnim ekspanzijama. Prema „Goldman Saksu“, zemlje BRIK-a, a posebno među njima Kina, su od 2000. godine doprinele jednoj trećini svetskog privrednog rasta. Međunarodni monetarni fond je ocenio da privrede BRIK, sa prosečnom godišnjom stopom rasta BDP od 10,7 odsto između 2006. i 2008. (gde Kini pripada vodeće mesto) dale najveći doprinos globalnoj ekonomiji. Zbog globalne krize Kina će i ostale tri članice BRIK još ranije će preteći privrede najznačajnijih razvijenih zemalja, smatra Džim O Neil iz „Goldman Saksa“. „Sada smatramo da bi Kina mogla da do 2027. dovede u pitanje SAD kao broj jedan i u toku 20 godina bi zbirni BDP grupacije BRIK potencijalno mogao da bude veći nego onaj članica Grupa sedam. To je oko 10 godina ranije nego što smo prvobitno mislili, rekao je Džim O Neil. Prema proceni ruskog ekonomiste Lev Frainkman-a zemlje BRIK moći će brže da napreduju nego razvijene zemlje pošto globalna ekonomska kriza bude okončana.
Zaključci i preporuke vezane za sadržaj strateškog partnerstva
1. Imajući u vidu trenutnu razliku u snazi i dimenzijama između Srbije i Kine s jedne strane, kao i blizinu tržišta Evropske unije s druge, srpska privreda trebalo bi da „iskoristi“ kinesku strategiju prema zemljama EU i „ugradi“ deo svoje privrede, odnosno nađe svoje mesto, u toj saradnji.
Strateški odnosi i razvoj saradnje sa Kinom u naznačenim okvirima ne protivureči politici integracije Srbije u Evropsku uniju. Naprotiv, pre se može reći da se srpsko-kineski odnosi međusobno dopunjuju, i da oni ne ometaju naše pregovore i saradnju sa Unijom. To istovremeno odgovara i interesima Kine. S obzirom na veliki obim trgovinske razmene Kine sa EU, uz istovremeno veliki trgovinski deficit koji Unija ima sa Kinom i dosta usporene evropske investicije u Kini, Srbija ima dovoljno ekonomskog manevarskog prostora da bude jedan od značajnijih posrednika i most ne samo za komunikaciju već i konkretnu realizaciju brojnih ekonomskih projekata koji vode uspešnijoj saradnji Kine sa Evropom.Valja reći da je za Srbiji istovremeno šansa da priliku o većem privrednom prisustvu Kine u Evropskoj uniji, što povoljnije iskoristi.
2. Kina na region Balkana gleda kao manje više jedinstveno tržište. „Strateško partnerstvo“ sklopljeno sa Srbijom odgovara ekonomsko-političkoj orjentaciji Kine da značajan višak slobodnih inostranih sredstava ulaže kao investicije u region Jugoistočne Evrope, a time i indirektno i u zemlje Evropske unije. Srbija mora da bude toliko sposobna da ume da prepozna interese Kine, ne samo za usko (lokalno) srpsko tržište već njen interes za celokupno balkansko tržište. Sposobnost srpske privrede je u tome kako se prilagoditi kineskim interesima za to šire tržište, koje će dobiti još veće dimenzije ulaskom Srbije u EU. Geostrateški položaj Srbije na Balkanu je povoljan iz više razloga. Srbija može da bude na izvestan način „stožer“ delovanja Kine na ovim prostorima bez obzira što Kina na sve države ovog regiona u političkom smislu gleda podjednako.
3. Srbija mora da prati trendove privrednog razvoja EU i paralelno s tim i kineske zahteve prema EU, s obzirom da su oba partnera, i Kina i EU strateški saveznici. (Da koristi teškoće, slabosti u saradnji, teškoće i nastale povremene vakume u saradnji EU i Kine. ) Shodno tome Srbija mora da bude sposobna u prepoznavanju interesa Kine na evropskom tržištu i da nastoji da se tim interesima prilagodi. Srbija treba da ima u vidu činjenicu da je strateško partnerstvo EU-Kina podložno oscilacijama, povremenim teškoćama i da se ne odvija bez problema.
4. Postavlja se pitanje koliko je Srbija sa osam miliona stanovnika krajnje interesantna i „profitabilna“ za veliku kinesku privredu. Kinezi su toga bili svesni kada su zaključivali ugovor o strateškom partnerstvu jer su polazili od geostrateškog položaja Srbije u regionu. Srbija je zemlja u regionu koja ima ugovore o slobodnoj trgovini sa EU, sa Rusijom (Rusija još uvek nije članica STO), Belorusijom, Turskom, sa zemljama CEFTA. Ako se tako gleda, a Kinezi tako posmatraju, onda to nije tržište sa osam miliona nego znatno veće.
5. Srbija treba da privuče na svoju teritoriju što je moguće više kineskih kompanija koje bi otvarale industrijske pogone na ovom prostoru i koje bi se zrakasto širile ne samo na prostor baklanskih država već i šire u zemlje EU. Orjentacija treba da bude prvenstveno na otvaranju industrijskih pogona koji su visoke i više tehnologije. Srbija je Kini predložila dosta povoljne uslove za prodor Kine na srpsko tržište:
Na Srbiji je veliki deo odgovornosti za realizaciju uslova sporazuma o strateškom partnerstvu. Srbija mora da ima u vidu pragmatičnost jedne velike sile, u ovom slučaju Kine, koja će ulaziti sa investicijama u Srbiju, kako kratkoročnim, ali prvenstveno dugoročnim, jedino ako ima interesa. Procene su da će Kina, uprkos geografskoj udaljenosti, raditi na tome da bude u budućnosti značajan politički i ekonomski partner Srbije.
6. Kinezi strateško partnerstvo sa Srbijom vide i u sposobnosti srpske privrede da privuče kineske kompanije da bi ove u Srbiji proizvodile automobile, elektroniku, mašinske proizvode, i to ne samo za tržište Balkana već i za zemlje EU. Obostrana - srpsko-kineska trgovinska strategija - od strane Srbije „privlačenje“, a od strane Kine „uvlačenje“ kineskih proizvođača - između ostalog vodila bi i ka smanjenju ogromnog spoljnotrgovinskog deficita Srbije prema Kini. Ovaj srpski trgovinski deficit prema Kini, za sada ima tendenciju daljeg rasta jer je sve veći udeo Kine u svetskoj proizvodnji i izvozu, bez obzira na činjenicu što je Kina, zbog svetske ekonomske krize u 2009. godini smanjila svoj ukupan izvoz u svetskoj privredi (Kineski izvoz je u 2009. zbog svetske ekonomske krize prema izvoru agencije Rojters, od 26.11.2009. opao za čitavih 14 odsto.)
7. Ukoliko bi Srbija pre svega ovakvom strategijom uspela da privuče Kineze da u Srbiji pokrenu masovnu proizvodnju, to bi Srbiji otvorilo prostor ne samo da poveća svoj izvoz u Kinu već i na druga tržišta. Srbija svoju izvoznu šansu prema Kini treba da traži, između ostalog, i u plasmanu hrane na kineskom tržištu, pod uslovom da je dobro organizovan i da je kako kvalitetna tako i da je u velikim količinama, jer je to tržište, kao što je poznato ne samo orgomno, zahtevno, sve probirljivije, već i sve konkurentnije.
8. Posle sklapanja sa Kinezima strateškog sporazuma u Pekingu, obostrano su najveća očekivanja vezana za infrastrukturne projekte. Njihovo zvanično uporište leži u okvirnom sporazumu o ekonomskoj i tehničkoj saradnji u oblasti infrastrukture. To je do sada u veoma kratkom vremenskom periodu izraženo na dva srpsko-kineska ekonomska foruma. Prvi je održan u Pekingu, u avgustu 2009. godine, a drugi u Beogradu krajem novembra 2009. Raditi na realizaciji zaključaka donetih na ova dva ekonomska foruma trebalo bi da bude jedan od prioritetnih zadataka vlade Srbije.
Podsetio bih da je predsednik B. Tadić tokom srpsko-kineskog Trgovinsko-investicionog foruma u Pekingu rekao da će „Srbija u narednom periodu biti veliko gradilište“. Od naše strane će zavisiti (od strane naše vlade) koliko će Srbija biti spremna i koliko će imati sposobnosti i kapaciteta da kineskim građevinskim kompanijama omogući infrastruturne poslove vredne milijardu evra. S kineske strane postoji uveravanje da je Kina po svojim kapacitetima spremna da „izvrši proboj na balkansko tržište preko Srbije“. Upravo zato i odgovornost na Srbiji, za realizaciju delova strateškog sporazuma o partnerstvu, još veća.
9. Srbija je dobila ponude pod kojim uslovima može da vrši plasman svojih proizvoda i nastup na kineskom tržištu. Te ponude kineske strane, koliko mi je poznato, nisu ništa „beneficiranije“ od povlastica koje uživaju druge zemlje, koje takođe imaju aspiracije za što povoljniji plasman svoje robe na velikom kineskom tržištu. Shodno tome strateškim partnerstvom Srbija neće biti u „povlašćenom“ položaju u odnosu na druge partnere na velikom kineskom tržištu.
10. Sadržaj strateškog partnerstva sa Kinom treba tražiti i u međunarodnoj saradnji Srbije sa Kinom i u zajedničkom nastupu na treća tržišta, van Evrope. To bi svakako poboljšalo našu poziciju u svetu i omogućilo domaćim firmama da zajedno sa Kinezima grade na tržištima na kojima ne samo kineski radnici već i naša preduzeća imaju tradiciju. Srpska privreda poseduje kapacitetete da zajedno sa kineskim firmama, koje mogu da budu nosioci određenih projekata, učestvuju u realizaciji poslova. Proces globalizacije daje dovoljno prostora da srpske kompanije koje su sasvim osposobljene kadrovima učestvuju zajedno sa kineskim firmama u takvim, unapred dobro pripremljenim zajedničkim projektima.
11. Princip izbalansirane spoljne politike morao bi da bude vodeći princip Srbije i u buduće. Srbija treba da se rukovodi svojim interesima, ne vezujući se samo za jednu grupaciju država, jedan region ili jednu udeologiju.
Beograd, 16. decembar 2009.
(Beleška o autoru: Mr Dragan Miljanić je diplomata i publicista. Kao diplomata radio je u dva mandata u NR Kini na odgovornim dužnostima. Bio je direktor Centra za Kinu na Institutu za strateške studije i razvoj u Beogradu. U našoj stručnoj literaturi i medijima objavio je više stotina analitičkih tekstova iz oblasti savremene Kine, njene unutrašnje i spoljne politike. Više puta boravio je u Kini i kao gost kineske vlade.)
Владислав Јовановић
СПОЉНА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ
1. Spoljna politika Srbije u poslednje vreme ispoljava više vitalnosti i samostalnosti, ali još nije oslobođena tesnih odnosa zavisnosti od zapadnih centara moći. Uravnoteženje spoljne politike i njeno potčinjavanje odbrani vitalnih interesa zemlje predstavlja više proces nego ostvareni cilj. Srbija je počela da upoznaje svet van onoga kojeg je poznavala i priznavala 5. oktobra 2000. godine. Međutim, taj zaokret, iako poželjan, nije osiguran ni nepovratan. Pramac spoljne politike Srbije i dalje je prevashodno usmeren prema tzv. evroatlantskim integracijama. Samo se, iz taktičkih razloga, za sada više govori o članstvu u Evropskoj uniji. Sintagma o četiri stuba spoljne politike rizikuje da se uruši ako je jedan od njih predominantno favorizovan. Stolica na kojoj su četiri noge nejednake dužine nije dovoljno sigurna ni udobna za političko sedenje.
Privilegovanje zapadne opcije Srbije utoliko je nerazumljivije i protivrečnije što se čini uprkos ogoljenom antisrpskom stavu zapadnih centara moći u vezi sa Kosovom i Metohijom. Nelegalno jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije ne bi bilo moguće bez stoprocentne podrške i stoprocentnog angažovanja SAD, NATO-a i ključnih članica EU. U odnosu na Srbiju, koja se posle 5. oktobra 2000. godine bila bezostatno izručila Zapadu i poklonila mu sve svoje poverenje, Zapad je pokazao svoje ružno lice. Politika isključivog oslanjanja na Zapad, pod sloganom Srbija na Zapadu, bila je torpedovana takvim ponašanjem Zapada. Po svim političkim merilima ona je pretrpela tužan debakl.
2. Zbunjena i razočarana takvim postupkom Zapada, zvanična politika Srbije je bila prinuđena da izvuče neke zaključke i da, pored neprekinute orijentacije na zapad, nabrzinu potraži i pronađe i druge oslonce za Srbiju. Tako se stiglo do politike oslanjanja na četiri stuba i vojne neutralnosti Srbije. Situacija je, međutim, zahtevala utvrđivanje izraženije i radikalnije alternativne politike Srbije. Imala bi ta simetričnost svoju logiku da skoro istovremeno nije dovedena u pitanje asimetričnim davanjem prednosti odnosima sa EU, koji su proglašeni prvim prioritetom spoljne politike Srbije. Gurnuto je pod tepih stožerno shvatanje da očuvanje državne teritorije i njenih ustavom definisanih granica mora da bude prva briga, a time i apsolutni prioritet svake odgovorne državne vlasti. Naglašavanje da je članstvo Srbije u EU prvi prioritet njene spoljne politike šalje poruku svetu da nam je odbrana teritorijalne celokupnosti Srbije manje značajna od integrisanja u EU. Tu nedopustivu slabost u zvaničnom stavu Srbije vešto koriste u EU i drugde na zapadu da od Srbije zahtevaju nove ustupke kao cenu za napredovanje ka članstvu u EU. Argumenti zvanične politike da će se Srbija članstvom u EU lakše boriti i izboriti za povratak Kosova i Metohije u ustavnopravni poredak Srbije predstavlja opasno samoobmanjivanje, u svetlu činjenice da Španija ni posle 30 godina članstva u EU nije uspela da povrati Gibraltar od Velike Britanije i da EU apsolutno ništa ne čini za prevazilaženje podele Kipra, već inicijative za to isključivo dolaze od UN.
3. Odbrana Kosova i Metohije kao sastavnog dela Srbije i borba za povratak te otete Pokrajine vrši se sa ograničene platforme. Propušteno je da se na prvi znak otimanja Kosova i Metohije stavi svima do znanja da će Srbija nastojati da ostvari povratak Kosova i Metohije u svoj ustavnopravni poredak svim legitimnim sredstvima koja jednoj suverenoj državi stoje na raspolaganju. Zadržavanje takvih mogućnosti ostavilo bi u neizvesnosti otimače te Pokrajine i otežavalo bi lobiranje kod drugih država da priznaju njihovu protivpravnu i veštačku tvorevinu. Pošto se radi o razbijanju, teritorijalnom umanjenju i unižavanju Srbije, otimanje Kosova i Metohije je trebalo odmah okvalifikovati kao politički akt agresije, po posledicama za teritorijalnu celovitost Srbije ravan vazdušnoj agresiji od pre 10 godina. Umesto takvog zaokruženog stava, zvanična politika Srbije je, u čudovišnoj želji da se ne zamera SAD, NATO-u i drugim zemljama koje su voljno ili pod pritiskom Zapada priznale novu veštačku tvorevinu, kapitulantski prihvatila stav da se sa tim zemljama Srbija razlikuje samo u neslaganju oko Kosova i Metohije, a da je u svemu ostalom otvoren put za produbljivanje odnosa i čak prijateljsku saradnju.
4. S druge strane, nije bilo dovoljno da se naglasi da će se Srbija za očuvanje svog teritorijalnog integriteta i suvereniteta boriti isključivo političkim i pravnim sredstvima, nego smo, posle uspeha u GS UN da se od Stalnog međunarodnog suda u Hagu zatraži savetodavno mišljenje o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom, zvanično obznanili da se time dalje razmatranje statusa Kosova i Metohije prenosi sa političkog na pravni teren. Sužavanje borbe za povratak Kosova i Metohije samo na pravni teren rasterećuje otimače te pokrajine od političkih briga i odgovornosti, i olakšava njihove napore da se čitavom svetu prikaže da se oni i Srbija jedino razilaze u shvatanju oko Kosova, a da u svemu drugom nema nikakvih problema. Pitanje Kosova i Metohije je, međutim, politički problem par ekselans, jer se radi o prvom slučaju da se, u vreme mira, teritorijalno rasparčava jedna članica UN i OEBS-a i nasilno i protivpravno oduzima 15% njene teritorije. Poslednji primer takvog agresivnog ponašanja prema nekoj suverenoj zemlji bilo je Hitlerovo oduzimanje Sudetske oblasti od Čehoslovačke 1938. godine, opet uz podršku tada vodećeih zemalja zapada.
5. Centrima moći na zapadu nije dovoljno samo to što su Srbiju rasparčali i komplikovali njen unutrašnji politički život nego idu i dalje od toga. Od Srbije se traži da se kao središna zemlja na Balkanu odgovorno ponaša, tj. da svojim konstruktivnim držanjem prema novoj stvarnosti na Kosovu i dorinošenjem stabilnosti na Balkanu zasluži dalju podršku na putu ka članstvu u EU. Ne krije se da se konstruktivnost Srbije očekuje kako u odnosu na Kosovo tako i u odnosu na Republiku Srpsku, čime se negira svaka mogućnost povezivanja ta dva pitanja. Drugim rečima, od Srbije se očekuje da ne ometa proces ostvarivanja Ahtisarijevog plana na Kosovu u Metohiji i da, koristeći svoj uticaj na Republiku Srpsku, doprinese tekućem procesu revizije Dejtonskog sporazuma na štetu bosanskih Srba. S druge strane, za sada se velikodušno odlaže dodatni pritisak na Srbiju da prizna nezavisnost Kosova kao uslov za ulazak u EU. Zauzvrat, od nje se očekuje da ne ometa napore EULEX-a usmerene na učvršćivanje nezavisnosti Kosova, i da se, nizom praktičnih ustupaka, postepeno prilagodi novoj situaciji u južnoj Pokrajini.
6. Jedan od uslova koje Srbija mora da ispuni za članstvo u EU jeste da razvija saradnju sa svim svojim susedima. To se od nje očekuje i traži kao da je ona, a ne najveći deo njenih suseda, postavila prepreku takvoj saradnji. Naime, sve susedne zemlje, izuzev BiH, Rumunije i Grčke, su svojim priznanjem nezavisnosti Kosova ujedno i istovremeno odrekle priznanje suvereniteta Srbije na celoj njenoj teritoriji. Drugim rečima, one od tada priznaju Srbiju teritorijalno manjom od one koju su bile priznale u trenutku uspostavljanja diplomatskih odnosa sa njom. Treba li Srbija da prihvati takvo umanjeno i defektno priznanje i da im se, na toj osnovi, spremno baci u topli dobrosusedski zagrljaj? Ako bi to učinila, to bi značilo da prihvata i konačni gubitak 15% svoje državne teritorije. Dobrosusedska saradnja je dobrodošla i korisna i Srbiji i Evropi, ali ona predpostavlja da susedne zemlje prvo otklone prepreku koju su neizazvano postavile svojim stavom u vezi sa statusom KiM. Srbija bi morala jače da insistira na takvom stavu, a ne da ćutke pristaje na produbljivanje dobrosusedske saradnje, kao da se ništa nije desilo.
Da stvari budu gore, Srbija je počela da sa nekim daljim susedima, koji su priznali nezavisnost Kosova, uspostavlja strategijsku saradnju, što su oni, razume se, oberučke prihvatili. Srbija na taj način prima na znanje da nas te zemlje priznaju na umanjenoj državnoj teritoriji. Uspostavljanje strategijske saradnje sa takvim zemljama primer je političkog neukusa i podrazumeva da prihvatamo inferiorni položaj u odnosima sa njima. Kao rastuća regionalna sila, Turska na Balkanu ima, po sopstvenom priznanju, istorijske interese. Ona je to pokazala i neuobičajenim posredovanjem u sređivanju političkih odnosa u Raškoj. A samo pre 20 godina, njeni tadašnji čelni ljudi (predsednik Demirel i premijer Ozal) su, posle okončanja hladnog rata, trijumfalno izjavili da se sada "turski svet prostire od Jadranskog mora do kineske granice". Srbija bi trebalo da bude obazrivija kada sa takvim zemljama uspostavlja privilegovane odnose i saradnju.
7. Ako je zvanični stav da Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova iskren i trajan, onda su izgledi da ona postane punopravni član EU veoma mali, skoro nepostojeći. Jedno od nezamenjivih pravila je da EU ne prima evropske zemlje u članstvo ako prethodno nisu rešile sve sporove sa svojim susedima. Pošto je EU u celini, preko konsensusne odluke o slanju EULEX-a na Kosovo i Metohiju, podržala tzv. Ahtisarijev plan (bez obzira na to što ga SB nije odobrio), argumenti koji se čuju da EU kao organizacija nije priznala nezavisnost Kosova ne deluju ubedljivo. Pet članica EU koje odbijaju da priznaju nezavisnost Kosova čine to u sopstvenom interesu, radi zaštite od secesije u njihovim granicama. Da su htele da se načelno suprotstave secesiji Kosova i Metohije i da zaštite i Srbiju, a ne samo sebe, to bi učinile uskraćujući podršku slanju misije EULEX na Kosovo. Čineći taj ustupak, ove zemlje su omogućile EU da fingira da se nije izjasnila o nezavisnosti Kosmeta, dok istovremeno od Srbije traži da se de facto prilagodi novoj stvarnosti. Ne treba imati nikakvu iluziju da EU neće u odmakloj fazi našeg ulaska u njeno članstvo da zatraži i formalno priznanje Kosova od strane Srbije.
8. Iako globalizovanje spoljne politike Srbije ne prekida pupčanu vrpcu zavisnosti od Zapada, koji ne odustaje da je tretira kao poraženu zemlju i da je drži pod neprekidnim pritiscima i uslovljavanjima, novi stubovi spoljne politike predstavljaju značajan iskorak u njenom kreiranju i primeni. Iako nisu sasvim spontani nego više iznuđeni agresivnom politikom Zapada u pogledu Kosova i Metohije, ti stubovi pozitivno uravnotežuju odnose Srbije sa svetom, proširuju njene manevarske mogućnosti, daju joj veći prostor za disanje i jačaju ukupan međunarodni položaj Srbije, pre svega u odnosu na Zapad. Da na Zapadu to nije neprimećeno govori činjenica da je do ukidanje šengenskog zida prema Srbiji i deblokiranje prelaznog trgovinskog sporazuma došlo neposredno posle posete predsednika Medvedeva Beogradu i zaključenju sporazuma sa Kinom o gradnji novog mosta na Dunavu.
9. Ne obazirući se na neke unutrašnje rezerve i primedbe koje su inspirisane skeptičnim stavom Zapada, Srbija treba da nastavi započetu univerzalizaciju svoje spoljne politike. Ubrzana multilateralizacija međunarodnih odnosa ide tome na ruku i omogućava da se dinamična spoljna politika u svim pravcima vodi bez ozbiljnijih rizika.
SAD su i dalje najmoćnije, ali nisu više svemoćne. Po sopstvenom priznanju one više nisu u stanju da svetu diktiraju svoju volju i prinuđene su da sve velike međunarodne probleme i otvorena pitanja rešavaju u partnerstvu, a ne u rivalstvu sa drugim sve uticajnijim velikim silama i regionalnim faktorima. Bez obzira na to da li je obamizam trajna ili epizodna pojava u životu Amerike, točak istorije sveta više neće pokretati samo ona, nego i drugi narastajući centri moći, pre svega zemlje BRIK-a. Sporazumno rešavanje međunarodnih problema i sporova, kroz dijalog, partnerstvo i saradnju, potisnulo je dvadesetogodišnji unilateralizam SAD oslonjen na dominaciju, silu i vojne intervencije. Resetovanje, kao novi metod prevazilaženja bilateralnih problema, ponuđeno je svim zemljama, izuzev Srbiji. Za Ameriku je nezavisnost Kosova završena stvar i ona od Srbije ambiciozno očekuje da se prema toj činjenici realistički i konstruktivno odnosi. Odgovor Srbije na takve besprizivne presude morao bi biti da nije Srbija ta koja treba da bira između Kosova i Evropske unije, već zapad treba da bira između Kosova i Srbije. Samo takva poruka ili-ili može da natera SAD i njihove zapadne saveznike da prilikom svog izbora ne pogreše. Konačni status Kosova i Metohije nije rešen sve dok Srbija čvrsto istrajava na nepriznavanju američke kreacije nezavisnosti Kosova. Toga je i Amerika svesna, zbog čega zaobilazno nastoji da se Srbija bar faktički saobrazi sa novom situacijom na Kosovu, ako u dogledno vreme nije spremna da je konačno prizna. Opšti trend pacifikovanja američke spoljne politike i jačanja diversifikacije naše spoljne politike, moraće u jednom trenutku da na novi način otvori i pitanje konačnog statusa Kosova. Dok se Amerika ne odluči da i sa Srbijom resetuje odnose, odnosno da otvori put novim pregovorima o Kosovu i Metohiji, bilateralni odnosi sa njom morali bi biti u znaku uzdržanosti, što pretpostavlja i suspendovanje sporazuma SOFA, koji je bio sklopljen u interesu očuvanja status quo-a na Kosovu, što je Amerika namerno i provokativno prekršila.
10. S obzirom na to da je NATO, zajedno sa SAD, bio instrumentalan u otimanju Kosova i Metohije i protivpravnog proglašenja nezavisnosti Kosova, spoljna politika Srbije ne bi više smela da bude pronatovska, kao što to neki zagovaraju, već bi i prema njemu morala biti u znaku uzdržanosti, dok i NATO ne promeni stav u pogledu Kosova i Metohije. Vojna neutralnost je adekvatna odbrana od pretenzija NATO-a na Srbiju. Primeri Švedske i Irske pokazuju da za vojnu neutralnost nije neophodan međunarodni ugovor, kao što se to pogrešno naglašava. A da bi vojna neutralnost bila dosledno tumačena, poželjno bi bilo da Srbija, pored Partnerstva za mir koji ima sa NATO-om, zatraži i dobije i posmatrački status u Šangajskoj organizaciji.
11. Budući da je razvoj krize oko Kosova i Metohije pokazao da su Rusija i Kina najveći i najnezainteresovaniji prijatelji Srbije, strategijski odnosi sa njima treba da uživaju primat u politici Srbije. Očuvanje i unapređenje bilateralnih odnosa sa tim zemljama u svim oblastima suštinska je pretpostavka za uspešniji razvoj bilateralnih odnosa na ravnopravnim osnovama sa SAD, EU i NATO. Bez štita strategijskih odnosa sa Rusijom i Kinom, Srbija bi bila agresivnije izložena vetrometini pritisaka i uslovljavanja sa zapada, kao što je to bila pre uključivanja Rusije i Kine u najvažnije stubove naše spoljne politike.
12. Nelegalno proglašavanje nezavisnosti Kosova vratilo je najveći broj nesvrstanih zemalja Srbiji, posle dužeg perioda njihovog negativnog odnosa prema nama pod uticajem propagande Zapada. One su se osetile ugroženim zbog stvaranja tzv. kosovskog presedana. Prozrele su opasnost da se primer rasparčavanja Srbije može lako okrenuti i protiv njih, s obzirom da skoro sve imaju brojne nacionalne manjine, ako to Zapadu ili nekoj drugoj velikoj sili bude odgovaralo. Srbiji se ovo pomirenje sa Pokretom nesvrstanih zemalja isplatilo već prilikom glasanja u Generalnoj skupštini UN za traženje konsultativnog mišljenja SMSP u Hagu, kao i njihovom nepodleganju pritiscima SAD i drugih vodećih zapadnih zemalja da priznaju nelegalno stvorenu državu Kosovo. Ponuda Srbije da se jubilarni samit PNZ održi u Beogradu predstavlja korak u dobrom pravcu. Međutim, svako eventualno institucionalno povezivanje Srbije sa PNZ, povrh saradnje sa njima prilikom glasanja u sistemu UN i drugim međunarodnim skupovima, ugrožavalo bi perspektive naših odnosa sa EU. Koristi od takve institucionalizacije bile bi u očiglednoj nesrazmeri sa štetom koju bismo zbog toga trpeli.
13. U zaključku se može reći da je Srbija, zbog istorije i složenosti odnosa sa Zapadom, specifična zemlja, sa specifičnim položajem i da joj to nalaže vođenje specifične spoljne politike. Zapad ne krije da je smatra poraženom zemljom i od nje otvoreno traži da podnese teritorijalnu žrtvu i ispuni još neke posebne uslove. Politika isključivog oslanjanja na Zapad, inaugurisana posle 5. oktobra 2000. godine, pala je na ispitu događaja i demantovana je od samog Zapada. Zbog toga spoljna politika Srbije ne može biti ista kao spoljna politika drugih istočnoevropskih i balkanskih država. Strujni udar koji je Srbija doživela u vezi sa Kosovom i Metohijom, uticao je na prećutnu delimičnu korekciju donedavno totalne prozapadne orijentacije. Makar pod pritiskom neprijatnih događaja, shvaćena je istina da za jednu malu zemlju nikad nije dobro da stavlja sva jaja u jednu korpu. Umesto samo jednog oslonca u spoljnim odnosima, Srbija se sada trudi da pronađe i učvrsti i druge oslonce. To je ne samo ispravno, nego i jedina orijentacija koja štiti Srbiju od novih neprijatnih iznenađenja sa Zapada. Novi oslonci treba da budu trajni i ukomponovani u jedinstvenu spoljnu politiku Srbije.
Takva višedimenzionalna spoljna politika podiže cenu Srbije u očima Zapada, štiti je od mnogih ucena i pomaže joj da brže i pod povoljnijim uslovima ostvari članstvo u EU. Ako se inteligentno i istrajno vodi, ona ima veće izglede da utre put za obnavljanje razgovora o konačnom statusu Kosova i Metohije nego nastavljanje kapitulantskog stava prema Zapadu. Političkim otvaranjima prema ostalim centrima uticaja i moći, Srbija šalje poruku Zapadu da se preigrao u pitanju Kosova i Metohije i da rizikuje da sasvim otuđi Srbiju, koja bi mogla da usvoji alternativnu politiku. Pošto je Zapadu Srbija ipak važnija od Kosova, on će, pre ili kasnije, postati skloniji da preispita dosadašnju antisrpsku politiku u vezi s tom Pokrajinom. Samo stavljanje u izgled alternativne politike Srbije može Zapad da natera na njen bolji tretman i reviziju dosadašnjeg pristupa pitanju statusa Kosova i Metohije.
Hvala na pažnji.
Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних
СПОЉНА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ - Стубови су унутар не ван Србије
Промене у свету, Европи и на Балкану
Садашњи трендови у развоју светских односа показују да је модел униполарног светског поретка постао кочница напретка и да огромна већина човечанства тежи демократизацији, поштовању међународног права, обустави нове трке у наоружању, превазилажењу економско-социјалног јаза и заштити природе као услову опстанка цивилизације.
Русија после суноврата 90-тих убрзано јача, подиже се морално, економски и политички заузимајући поново улогу незаобилазног фактора у решавању свих важнијих светских криза и проблема.
Кина бележи најбржи привредни раст у свету, и импресивну отпорност на последице глобалне економске кризе.
САД остају највећа економија и највећа војна сила, али се њене могућности да све друге чиниоце подређује својој вољи и својим интересима смањују.
Систем неолибералног капитализма доживео је компромитацију и крах произвевши глобалну кризу са потресима и променама чије се последице још увек не могу сагледати.
Упркос окончању хладног рата и очекивања веће стабилности и мира за све, поред старих, отворена су нова кризна жаришта – Авганистан, Ирак, Пакистан, Иран, ДНР Кореја.
Агресивни војни глобализам и интервенционизам САД и НАТО изазвали су општи раст трошкова за наоружање и продубљивање јаза између богатих и сиромашних. Идаци на наоружање достигли су цифру од око 1,5 трилиона УСД.
Расте интерес за јачање ауторитета УН, али се све већи број утицајних земаља одлучује за стварање нових регионалних организација заштитног карактера као што су Шангајски савез, АЛБА, БРИК и друге.
Светска криза је показала суштинску промену у глобалним односима који су доминирали после окончања хладног рата: ни најмоћнији – САД, НАТО, ЕУ – више нису у стању да сами контролишу, поготову, да решавају светске проблеме већ су принуђени да прихвате мултилатерализам и компромисе. Оснивање Групе Г-20 то потврђује.
Све већи удео и утицај у решавању међународних проблема, посебно, светске економске кризе, имају Индија и Бразил које су са Русијом и Кином установиле нову групацију – БРИК.
Спољна политика великог броја земаља прилагођава се захтеву енергетске безбедности.
Међусобни односи и сарадња земаља изван западне хемисфере брже напредују него њихови односи са водећим земљама Запада што је резултат оријентације да искористе и боље заштите сопствене снаге и потенцијали.
У Европи, с једне стране, долази до ширења ЕУ и концентрације одлучивања, а с друге стране, до подстицања сепаратизама и дезинтеграције на простору Југославије и Србије (ЕУЛЕКС уходава илегалне институције у илегалној творевини). Као последица политике двојних критеријума јачају сепаратизми не само у Србији већ и другим земљама региона – Македонији, Црној Гори.
Агресија НАТО на Србију 1999. прекретница у светским односима
Агресија НАТО на Србију (СРЈ) 1999. представља прекретницу за кретања у свету и у Европи. Задат је ударац темељима светског (правног) поретка створеног после Другог светског рата, руиниран је углед УН, шириле су се војне интервенције (Авганистан 2001, Ирак, 2003.). У Европи је дошло је до наглог ширења НАТО-а на Исток и до умножавањања страних војних база, посебно у источном и југоисточном делу старог континента. САД су током протеклих 10 година успоставиле мрежу нових војних база од Балтика преко Пољске, Мађарске, Румуније, Бугарске, Црног Мора и Турске до Анадолије, Источног Медитерана и БИ. То је нова завеса 21. века која се од гвоздене из периода хладног ратаразликује утолико што о њој готово нико не говори, што не раздваја свет демократије од света диктатуре, већ пресеца земље истог система парламентарне демократије и тржишне привреде и за коју је тешко рећи да је одбрамбеног карактера, јер се земље с обе стране ове нове завесе у узајамним односима третирају као партнери.
Овом парадоксу треба додати и други: у Европи данас има више страних војних база него у време када је хладни рат био на врхунцу.
Ту је и упозорење да се у Европи одвија процес милитаризације. Агресија НАТО 1999. је недвосмислено показала милитаризацију процеса политичког одлучивања јер су национални парламенти као врховне демократске институције, биле искључене из одлучивања због узурпирања од стране инокосних органа и војних команданата.
Западни Балкан и даље је суочен са тешким последицама разбијања СФРЈ и СРЈ и једностране илегалне сецесије Косова и Метохије од Србије. Последице су многоструке а огледају се у продуженој нестабилности, потенцијалу за нове конфликте и заоштравању економско-социјалних проблема. Питање статуса Косова и Метохије није решено, али је једнострано проглашење независности дало охрабрење другим, мање или више отвореним, сепаратистичким претензијама, најпре, у самој Србији (јужне српске општине, Рашка Област, Војводина), затим у Македонији и Црној Гори.
Блиско време ће показати утицај Косметског случаја на сепаратистичке покрете у Шпанији, Великој Британији, Француској, Италији, Грчкој, Бугарској, Румунији, Словачкој, Украјини, Русији, Кини, Јужној и Северној Америци, Африци. Смер и степен тог утицаја зависиће значајним делом и од исхода процеса пред Међународним судом правде који је управо у току.
Нова фза притисака на Републику Српску
Кад је реч о ситуацији у БиХ, тзв. бутмирски преговори о „уставној реформи“ представљају квалитативно нову фазу синхронизованих притисака САД, НАТО и ЕУ за укидање Републике Српске и унитаризацију БиХ под доминацијом једног од три конститутивна народа – муслиманског. Европски пут и перспектива се користи као шаргарепа не би ли се руководство РС добровољно одрекло права стечених Дејтонско-париским споразумом. Исти аргуменат се користи и према Србији од које се очекује кооперативност у више праваца – да утиче на руководство РС да прихвати уставне промене које практично воде укидању Дејтонско-париског споразума, да изврши притисак на Србе на северу Космета да омогуће распростирање ЕУЛЕКС-а, практично, илегалне власти из Приштине. Процес ликвидације Дејтона жели спровести позивањем његових егзекутора на Дејтон, а процес потпуног поништавања резолуције СБ УН 1244, позивањем на ту резолуцију! Ратификовни међународни уговори и одлуке СБ УН као органа најодговорнијег ѕа мир у светупретварају се у смоквине листове за прикривање голе истине: Од Србије се захтева да у БиХ, на Косову и Метохији, па и у Војводини, прихвати решења која су против виталних интереса Србије и српског народа.
Србија има стратешки интерес, а као гарант Дејтонско-париског споразума и обавезу, да пружи подршку Републици Српској у заштити уставног положаја и стечених права. Демонтирање Републике Српске уз пуко задржавање њеног имена, био би несагледиви ударац будућности српског народа. То би само даље заоштрило нерешено српско питање. Рачуница – да се прилагодимо, јер ћемо једног дана и тако сви бити у Европској унији – није добра јер предпоставља одрицање од готовине за хипотетичне користи. Шта ако не уђу у чланство ЕУ ни Србија ни Босна и Херцеговина, већ у једној фази буду прекатегорисане у „привилеговане суседе“? И тако им се с оне стране Атлантика као покровитељ потура Турска.
Србија је у врло тешком политичком и економско-финансијском положају. Западни фактори су очигледно проценили да Србија нема избора и да њено руководство нема снаге да извуче земљу већ захваћену млином за дробљење. За то време они ће бол и буку дробљења маскирати комплиментима о „најбољим икада“ резултатима „демократског“ вођства Србије, њеним „административним и демократским капацитетима“, и „наградама“ из Брисла које сустижу једна другу.
Како схватити похвале званичника из Будимпеште усвојених Статута и Закона о преносу надлежности са Србије на Војводину и тврдње званичника Хрватске пред Међународним судом у Хагу да је и Војводина по Уставу из 1974. имала право на самоопредељење које јој је касније одузето?
Ако је реч о оцени стања у окружењу, или како се то у новије време говори, на Западном Балкану, онда треба констатовати да се релативна (не)стабилност одржава превасходно присуством, политичким и економским притисцима и понижавајућом тактиком „штапа и шаргарепе“, а не правим компромисима интереса локалних и регионалних актера. На свим странама, у свим спорним ситуацијама очигледан је једнострани притисак међународних фактора на једну - српску страну. Такав прилаз не води трајним и стабилним решењима, већ у најбољем случају, привременом замрзавању проблема.
Стратегија спољне политике Србије
Србији је неопходна стратегија спољне политике. У периоду од 2000. Србија је усвојила између 20 и 30 стратегија- од стратегије за бољи положај младих и сиротиње до стратегије одбране. Једне је усвојила Влада, друге Народна скупштина. Стратегија спољне политике је значајна бар колико свака друга. Зато нема оправдања што Србија још увек није усвојила стратегију спољне политике. Нема ни разлога објашњавати колико би за Србију било корисно да усвоји такву стратегију. Било би мање лутања, мање импровизација, а заштита од претераних проитисака и најгрубљег мешања страних фактора била би, колико толико, боља. Коначно и јавност би имала јасније параметре да цени резултате спољне политике.
Стратегију, по нашем мишљењу, треба да усвоји Народна скупштина на предлог Владе. Пошто је Скупштина вец усвајала поједине елементе спољне политике, (о војној неутралности, на пример) логично је да треба да усвоји и стратегију спољне политике. То би документу дало већи значај и вредност, поготову уколико би стратегија била усвојена консенсусом што треба да буде циљ Владе. У припремању предлога стратегије, односно, њених сегмената, требало би, поред МИП-а као носиоца, да буду укључене научне и стручне институције, привредне асоцијације, невладин сектор, коначно, и јавност.
Србија треба да обезбеди вођење јединствене спољне политике као интегралног дела стратегије развоја земље. Захтев о јединственој спољној политици може изгледати сувишан, али је пракса у вђењу спољне политике у периоду од 2000. показала да и итекако има разлога да се инсистира на томе. Приоритети спољне политике не смеју зависити од промена странака на власти, или министара. Парцелисање спољне политике по ресорима и странкама, недефинисани односи појединих институција (Влада, МИП и други ресори, Председник Републике) у њеном креирању и спровођењу наносили су у прошлости а и даље наносе штету политичким, економским и безбедносним интересима.
Након преношења одређених надлежности на Војводину и нескривених амбиција њеног руководства да развија паралелну међународну сарадњу, све до отварања представништава у иностранству и закључивања уговора, показаће се да је овај захтев итекако основан.
Стубови спољне политике унутар, не ван Србије
Стубови спољне политике, по нашем мишљењу, су: прво, унутрашња економска, политичка и социјална стабилност; друго, привредна моћ и развојни потенцијали; треће, одбрамбена моћ и оружане снаге у функцији одвраћања; и четврто, потенцијали у науци, технологији и култури.
Потребно је трезвено проценити каква је „носивост“ сваког од тих стубова понаособ. Да већина тако постављених стубова није ни приближно у жељеном стању јасно је и без посебних анализа. Каква је стабилност Србије у којој има око 400.000 расељених, избеглица и протерних, ако је близу милион незапослених, ако су стотине хиљада на рубу преживљавања? Дакле, стубови спољне политике, природно, налазе се унутар, не ван Србије. Овакав прилаз имаће као резултат враћање руководства и свих структура друштва на терен стварности, на суштинске обавезе, окретање себи. То би постепено променило укупну атмосферу у Србији од сталног очекивања шта ће јој стићи из вана, шта ће добити из Брисла или Вашингтона, ка упитаности шта Србија може и треба да учини сама за себе – у економији, активирању производње хране, науци, технологијама...
Дефинисање најважнијих праваца и циљева спољне политике треба да проистекне из трезвене анализе гео-политичког положаја, његових предности и мана, стратегије дугорочног развоја земље (која не постоји) и искустава из даље и ближе прошлости. Не сме бити дилеме да међу циљевима спољне политике на првом месту треба да буде заштита суверенитета и територијалног интегритета државе и то не само због проблема статуса Косова и Метохије, већ због тога да се држава мора правовремено заштити и од других сепаратистичких аспирација које за већину грађана Србије нису фикција већ реалност. Забијање главе у песак, рачуница да ће се све решити („истовременим“) пријемом у ЕУ може бити скупо и болно.
Проблем Космета не потискивати у страну
Став актуелне спољне политике да се у односима са земљама (Запада) које су признале једнострану незакониту независност Косова и Метохије тај проблем изолује, остави на страну, како би се односи развијали у другим областима где нема разлика и како Србија, наводно, не би запала у самоизолацију – је проблематичан. Шта у односима са САД значи потискивање питања Косова и Метохије из дијалога, како тај проблем ставити у страну кад амерички представници, готово, свакодневно предузимају конкретне кораке ка јачању државности те илегалне творевине, или кад чак захтевају промену у понашању Србије, па чак шаљу и поруке – ко не признаје Косово нема шта да тражи у ЕУ. САД, ВБ и Немачка обучавају и опремају оружане снаге од терористичке бивше ОВК, говоре да је независност Космета свршена ствар, врше отворен притисак на друге земље да признају Тачијеву владу и отворе амбасаде у Приштини, не чине ништа да се преостали Срби у Покрејини заштите, да се 220.000 протераних Срба и неалбанаца врати у своје домове... Може ли Србија гурати та питања у страну и ако може шта вредније тиме добија?
Чини нам се да ствари треба поставити другачије. А то значи, да однос Запада према Космету представља последицу њиховог односа према Србији, њеним виталним државним и националним интересима, према њеној будућности. Зато се питање Космета не може заобилазити. Шта би Израел или било која друга земља постигли да су питања свог права на територију и суверенитет држале по страни у односима са великима? Држање питања Косова и Метохије, односно, суверенитета и територијалног интегритета као сталне, неизоставне теме и најозбиљнијег проблема у односима са САД и земљама Запада је израз државне озбиљности. Дилема – изоставити тему Космета из дијалога и односа са САД, Великом Британијом или Немачком, или стагнација односа, изолација, конфронтација је или наметнута, вештачка или плод наивности! За Србију таква дилема не сме да постоји.
Концепт уравнотежене спољне политике
Спољна политика без алтернатива не може се другачије окарактерисати него као једнострана. Стратегија треба да успостави концепт уравнотежене спољне политике. Неких кретања у том смеру има, али су недовољна. Ево једног погледа на приоритете и могуће елементе стратегије уравнотежене спољне политике.
- Односи са суседима засновани на принципу дборосуседства, немешања, поштовање права припадника националних мањина и – на принципу реципроцитета били су и остају приоритет спољне политике Србије. Србија је претрпела и трпи и даље велике штете због једностраних концесија које је од 2000. на даље давала бившим југословенским републикама, посебно Хрватској и Словенији. То је схваћено као слабост. Србија мора да води далеко активнију политику заштите припадника српског народа у бившим југословенским републикама. Србија, такође, треба да има разрађен план деловања да се избеглицама, прогнанима и расељеним лицима омогући ефикасан, слободан и безбедан повратак на вековна огњишта. На односу Запада према том питању очитава се суштина односа према Србији.
- Односи са ЕУ.Србија исправно тежи да постане пуноправни члан ЕУ, али то не сме бити једини циљ коме је све друго подређено. Чланство у ЕУ – да, не по сваку цену, најмање по цену фазног и прећутног признавања независности Космета. Евидентно је да ЕУЛЕКС није статусно неутралан, да је смисао његовог постојања примена Ахтисаријевог плана који није у складу са резолуцијом СБ 1244 и који није одобрен од СБ УН. Изјаве са државног врха да Србија треба да прихвати флексибилнији став према Космету и то у време када се пред Судом правде у Хагу одвија процес за процену (не)легалности једностраног одцепљења Космета, изазивају недоумице и забринутост. Србија не треба да врши притисак на Србе на Северу Космета да прихвате долазак ЕУЛЕКС-а, већ да пружу пуну подршку континуитету српских институција локалне власти. Србија не треба да призна резултате недавних локалних избора на Космету јер би то значило легализацију илегалних институција.
- Односи са Русијом имају за Србију стратешки значај. Они треба и у будуће да се заснивају на узајамним интересима, традиционалном савезништву, узајамном поштовању, пријатељству и немешању. Данас Русија, као пријатељска земља и стална чланица СБ УН даје снажну и незаменљиву подршку ставовима Србије о питању Косова и Метохије, брани поштовање међународног права и резолуције СБ 1244. Србија је са Русијом већ 10 година у уговорном односу о бесцаринској трговини. Уговорима о заједничким пројектима у области снабдевања и транзита гаса и нафте Србија је обезбедила дугорочну енергетску сигурност. У интересу је Србије да односе и сарадњу са Русијом прошири и развија бржим темпом него до сада.
- Односи са САД су важни за међународни положај Србије, посебно због утицаја САД у Европи, на Балкану, у међународним организацијама, укључујући финансијским. Односе са САД треба градити постепено и обазриво зато што су САД налазиле, а и данас налазе већи интерес да подржавају противнике Србије него Србију. Ти односи такође морају бити грађени уз поштовање обостраних интереса, међусобно поштовање и немешање у унутрашње послове. С обзиром на искуства није пеприродно да војни односи предњаче у односу на политичке и економске. Земља која је у недавној прошлости била лидер агресије на Србију, која је одговорна што од забрањеног оружја које је посејала, укључујући и оно са осиромашеним уранијумом, грађани Србије и данас губе своје животе, земља која је кључни фактор одузимања Косова и Метохије и сталног понижавања Србије и српског народа, која одбија накнаду ратне штете – не треба да очекује да неповерење према њој нестане преко ноћи.
- Кина је постојани партнер и пријатељ Србије. Кина је једини стални члан СБ УН који 1992. године није дао глас за увођење санкција против СРЈ. Данас, Кина, као и Русија, заступају став да се морају поштовати основни принципи међународног права и резолуција СБ УН 1244 по којој је Космет део суверене Србије. Односи са Кином су утолико значајнији што је Кина земља са највећом стопом привредног раста на свету што је постала незаобилазни чинилац у решавању глобланих проблема као што је светска економска криза и што конкретним капиталним пројектима пружа значајну економску и финансијску помоћ Србији. Србија не треба да дозволи да велики потенцијали у сарадњи са Кином остану неискоришћени.
- Односе са Индијом и БРИК-ом, треба поставити тако да напредују бржим темпом него са другим партнерима, како због ниског нивоа размене и великих неискоришћених могућности, тако и због неопходности обезбеђивања равнотеже у међународном положају земље. Треба уважити и промену да то нису више земље извозници сировина и полупроизвода већ инвеститори, финансијери и велики произвођачи врхунских технологија.
- Односи са ПНЗ доживљавају препород што Београдски форум подржава. До оживљавања односа са ПНЗ је дошло првенствено због снажне подршке НЗ суверенитету и територијалном интегритету Србије кроз систем УН у коме НЗ чине две трећине чланства. Сада је моменат који треба искористити за обнављање сарадње у многим другим областима, посебно економској. У огромној већини НЗ Србија има третман привилегованог партнера затошто се, за разлику од многих других, не меша ни у чије унутрашње послове. Овај нови позитивни треба наставити и обезбедити његову стабилност. Исказано поверење не сме се изневерити.
- Обезбедити активну политику заштите припадника српског народа у суседству, посебно у бившим југословенским републикама. Српска национална манјина у бившим југословенским републикама је, где више где мање, дискриминисана а Србија као матична земља не предузима ни приближно довољне уобичајене мере да их подржи и заштити. Упадљива је раѕлика у понашању. Нема државника из суседних држава који приликом посете Србији не посети места са припадницима националне мањине, који са њима не оствари непосредни контакт. На другој страни, није забележен случај да српски државници приликом посета суседним државама посете места са највећом концентрацијом српске мањине.
- Матица-дијаспора. Више од трећине српског народа живи у расејању. То је огроман национални, културни, политички и привредни потенцијал који није ни приближно вреднован. Девизне дознаке дијаспоре износе око 5 милијарди евра годишње што дијаспору чини највећим донатором Србије. То добрим делом доприноси социјалном миру у Србији. Циљ мора бити привлачење директних инвестиција дијаспоре у индустрију, пољопривреду, услужне делатности. Инвеститорима из дијаспоре треба, поред стимулација уобичајених за стране инвеститоре, обезбедити и посебне (позитивна дискриминација).
- Београдски форум подржава политику војне неутралности Србије и залаже се за уздизање те политике на ниво уставног принципа. Чланство у НАТО након еволуције карактера тог пакта од одбрамбеног у офанзивни – није у интересу Србије. Србија као мала и мирољубива земља не треба да буде унутар било ког војног савеза. Уколико се то питање, ипак, постави одлуку могу донети једино грађани на референдуму. Форум указује на потребу да се питање односа Србије према НАТО-у третира у оквиру стратегије јединствене спољне политике, никако ресорно, или на неком паралелном колосеку.
Форум сматра да заустављање процеса даљег признавања илегалне сецесије Космета представља значајан успех спољне политике Србије. Исправно је усмерење на стварање услова за обнову преговора о статусу Покрајине у складу са резолуцијом СБ 1244.
Форум подржава став да једнострано, незаконито отцепљење Косова и Метохије нико у име Србије не сме признати - ни директно ни индиректно, ни формално ни фактички, ни изричито ни прећутно, ни чињењем ни нечињењем.. Косметом се не сме трговати, нити се смеју прихватати било какве закулисне нагодбе. Форум скреће пажњу на тактику да Запада који фазе у приближавању Србије ЕУ у пракси повезује са „кооперативношћу“ српског руководства по питању Космета. Формалистичким позивањем на резолуцију СБ УН 1244 док се паралелноп чине све већи уступци који удаљују Космет од Србије поништава садржина тог изузетно значајног документа што води слабљењу позиција Србије. Проблем Косова и Метохије мора бити стално присутна тема у дијалогу са свим страним партнерима.
Форум сматра да су потребни критеријуми о томе с ким Србија може бити стратешки партнер. После изјава да је и Турска стратешки партнер Србије поставља се начелно питање да ли земље које су учествовале у агресији НАТО 1999, које су потом учествовале у насилном одузимању Косова и Метохије од Србије, које су признале илегално отцепљење и које данас учествују у формирању, обуци и опремању оружаних снага квази државе на Космету могу бити стратешки партнери Србије..
Улога Турске на Балкану (Западном). Који је интерес Србије да се на коридору 10. надомак Београда гради Турски исламски центар? По ком критеријуму би Турска добила концесију на градњу инфраструктуре у Рашкој области? Шта значи позивање турског МИП-а да мири завађене фракције грађана Србије исламске вероисповести?
Дипломатија је професија
Србији је неопходна професионална дипломатија. Професионални кадар наслеђен из претходног периода је после 2000. отеран из службе, остаци су маргиналиѕовани, нови кадар још увек није формиран. То, поред осталог, значи успостављање и стриктно поштовање високих стручних, моралних, безбеносних и других захтева за пријем на било које место у дипломатији. Уз све то неопходно је обезбедити пуну отвореност и институционалу контролу дипломатије од стране надлежних институција, укључујући и «саслушавање» кандидата за амбасадоре у скупштинским телима.
Dr Jordan Dinić
СРБИЈА И КИНА - ЗНАЧАЈ СТРАТЕШКОГ ПАРТНЕРСТВА
Jedna od karakteristika kineske spoljnopolitičke strategije je i gradacija njenih bilateralnih odnosa sa pojedinim zemljama, koja je izražena kroz nekoliko nivoa, počev od zemalja koje su neprijateljski nastrojene prema Kini, zemalja sa kojima Kina razvija prijateljske partnerske odnose do zemalja ili regiona sa kojima razvija odnose “konstruktivnog partnerstva” ili odnose “strateškog partnerstva”. Tako se sintagmom “konstruktivno partnerstvo” kvalifikuju bilateralni odnosi NR Kine sa Sjedinjenim Američkim Državama, dok se sintagmom “strateško partnerstvo” obeležavaju bilateralni odnosi NR Kine sa Evropskom Unijom i Rusijom. Kolega Dragan Miljanić je naveo da je bilo inicijativa da odnosi NR Kine sa ASEAN-om (Assosiation of South East Asian Nations), regionalnom organizacijom u njenom neposrednom susedstvu,koja okuplja deset zemalja ovog regiona (Indonezija, Malezija, Singapur, Tajland, Laos, Kambodza, SR Vijetnam, Filipini, Brunej i Mijanmar), sa kojom ima vrlo razvijenu ekonomsku saradnju, budu podignuti na nivo “strateškog partnerstva” ali da zbog neslaganja nekih od članica ove organizacije inicijativa nije bila prihvaćena.
Iako je, u kratkom vremenu koje mi stoji na raspolaganju, nemoguće ulaziti u širu elaboraciju sadržaja i značenja sintagme “strateško partnerstvo”, jasno je da se radi o odnosima koji pradstavljaju osnovu za najviši, najširi i najdublji stepen saradnje, podudarnosti interesa i naglašenog prijateljstva i otvorenosti za dijalog, medjusobno razumevanje i uzajamnu podršku, bez elemenata mešanja u unutrašnje stvari.
Kao što je poznato NR Kina i Srbija su nedavno, prilikom posete predsednika Borisa Tadica NR Kini, izmedju ostalog, potpisale i Sporazum o strateškom partnerstvu dveju zemalja. Nema sumnje da je ovim činom stvorena bitna pretpostavka za novu etapu u razvoju srpsko-kineskih odnosa..
Ne raspolažem tačnim uvidom da li pored Ruske Federacije i EU postoji još neka zemlja, pogotovu takvih teritorijalnih, populacionih, ekonomskih i drugih potencijala kao sto je Srbija, sa kojom NR Kina ima sličan sporazum, zbog čega je ovaj čin za nas od posebnog i izuzetnog značaja.
Ja ne bih želeo da šire ulazim u elaboraciju koje sve mogućosti i prednosti za Srbiju otvara ovako zvaničo i dokumentom potvrdjen stav o utemeljenosti bilateralnih odnosa na “stratešm partnerstvu”. Lično mislim da je od izuzetnog značaja i da nismo dovoljno svesni i da sa nase strane ovakav potez Kine treba visoko ceniti.
Ako je jasno od kakvog je značaja za Srbiju ovaj akt, postavlja se pitanje šta je motivisalo kinesku stranu, da sa jednom malom i u medjunarodnim odnosima, posle svih turbulencija koje je zemlja doživela poslednjih godina, ne tako značajnom zemljom, uspostavi odnose najvišeg nivoa.
Želim da podsetim da je NR Kina od vremena pune normalizacije odnosa sa bivšom Jugoslavijom, koja je vezana za posetu tadasnjeg predsednika SFRJ J.B. Tita Kini (avgusta 1977. godine) imala i održavala veoma postojan i konzistentan stav u bilateralnim odnosima. Povremeni usponi, zastoji i padovi u toj saradnji bili su uzrokovani našim odnosom i ponašanjem prema ovoj zemlji, posebno nakon razbijanja bivše Jugoslavije, promene režima i početka demokratskih promena u Srbiji.
Raspad SFRJ i formiranje SRJ NR Kina je propratila u skladu sa osnovnim principima njene spoljne politike, medju kojima je, u konkretnom slučaju bio posebno naglašen princip poštovanja specifičnih nacionalnih uslova svake zemlje i nihovog prava na sopstveni izbor sistema i puteva razvoja, bez spoljnjeg mešanja u unutrašnje stvari drugih zemalja nezavisno od njihove veličine i moći. Bila je pobornik očuvanja suvereniteta i integriteta zemlje, protivila se bilo kakvom mešanju, pritiscima i upotrebi sile u rešavanju unutrašnjih problema Jugoslavije, ali kada je do raspada došlo priznala je sve novoformirane države i nastavila da razvija prijateljske odnose sa svakom od njih.
Stvaranje državne zajednice Srbije i Crne Gore NR Kina je prihvatila kao akt neposredno zainteresovanih strana. Ubrzo posle oktobarskih dogadjaja 2.000. godine kineski MIP je posetio SCG i sa tadašnjim MIP-om Svilanovićem potpisao Zajednički Kominike u kome su odredjeni i principi medjusobnih odnosa.: uzajamno poštovanje, ravnopravnost u odnosima, nemešanje u unutrašnje stvari, poštovanje teritorijalnog suvereniteta i integriteta i pravo na izbor sopstvenog puta razvoja i spoljne politike.
Ovi principi bili su najširi okvir u kome je NR Kina odredjivala svoje stavove prema svim dogadjajima koji su se odvijali na prostorima bivše Jugoslavije, kao i samoj Srbiji. Bez upotrebe “veto-a” u SB OUN, kao njen stalni član, interno je osudjivala nametanje sankcija, bila je protiv upotrebe sile snaga NATO-a prema SCG, osamostaljenje CG prihvatila je kao dogovor dve neposredno zainteresovane strane. Podržala je demokratske promene u Srbiji, interes Srbije za evropske integracije. Pokazala je i dalje pokazuje principijelnost i doslednost u zalaganju za poštovanje suvereniteta i
teritorijalnog integriteta Srbije, za doslednu i potpunu primenu Rezolucije SB 1244, ne priznaje samoproklamovanu “Republiku Kosovo” što je potvrdila i svojim stavom na raspravi pred Medjunarodnim sudom u Hagu. Takodje se zalaže za ostvarivanje standarda kojima bi se garantovala jednaka prava i bezbednost svih naroda koji žive na KiM i za rešavanje postojećih problema putem dijaloga.
Odlukom o uspostavljanju strateškog partnerstva sa Srbijom NR Kina je demonstrirala svoju spremnost da sa Srbijom razvija svestrane odnose i saradnju. Kinesko rukovodstvo je više puta javno isticalo da Srbiju smatra jednom od najznačajnijih faktora na Balkanu i u regionu Jugoistočne Evrope za razvoj i očuvanje mira na ovim prostorima. U tome svakako treba tražiti i motivaciju za njeno strateško opredeljenje prema Srbiji. Razvijajući svestranu saradnju NR Kina Srbiju vidi kao vazno uporište ne samo u ovom regionu, već sa njenim integrisanjem u EU, kao značajno uporište i za njen nastup, posebno ekonomski, u Evropi.
Osim toga, NR Kina je u procesu politike reformi i otvaranja prema svetu, svojim uspešnim razvojem, prerasla iz zemlje širom otvorene za prodor stranog kapitala i visoke tehnologije u zemlju veoma zainteresovanu za prodor i plasiranje sopstenog kapitala u druge zemlje i regione sveta. Ocenjujući da je Srbija, opredeljujući se za ubrzani ekonomski razvoj, uz niz prednosti koje pruža stranim investitorima, veoma zainteresovana za kineske investicije, uspostavljanje strateškog partnerstva trebalo bi da pruži široke mogućnosti za kineske investicije u Srbiji a samim tim i za uspešniji prodor u ceo region.
Uz navedene faktore treba imati u vidu da se NR suočava sa brojnim dezintegracionim tendencijama kao sto su nastojanja za osamostaljenje Tibeta, kontinuirani neredi u Sikjangu gde zivi brojno muslimansko stanovništvo (Ujguri), nastojanja da uz inostranu podrsku Tajvan izbegne prisajedinjavanje matici. Za sprečavanje ovakvih tendencija koje bi dovele do dezintegracije zemlje i zaustavljanje njenog budućeg razvoja i prosperiteta, NR Kini je veoma značajna i široka medjunarodna podrška. Stoga Kina posebno ceni naš dosledan stav i podršku njenoj politici prema Tajvanu, što je izraženo i u zvanicnoj podršci naše zemlje tzv. Antiseceonistickom zakonu o Tajvanu, koji je kineski parlament usvojio 14. marta 2005. godine. Osim toga, polazeći od sopstvenog iskustva Srbija se odlučno protivi bilo kakvim seceonističkim zahtevima na Tibetu, u Sikjangu i drugim regionima , ocenjujuci ih kao pokusaje narušavanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje.
Imajući u vidu napred iznete konstatacije, mišljenja sam da je potpisivanjem Sporazuma o strateškom partnerstvu, za Srbiju dogadjaj od izuzetnog značaja i da u spoljnopolitičkom nastupu Srbije odnos prema Kini mora biti prihvacen kao nepromenjljiva konstanta, koja ne sme zavisiti od promena politickih opcija na vlasti u Srbiji. Stalno treba imati u vidu da je reč o sadasnjoj a sa održivim tempom razvoja, koji je prati poslednjih godina, i najjačoj budućoj svetskoj sili.
АЛЕКСАНДАР В. КОНУЗИН, амбасадор Русије у Србији
О НОВОМ СПОРАЗУМУ О ЕВРОПСКОЈ БЕЗБЕДНОСТИ
Са „Форумом“ на чијем челу је Ж. Јовановић ми се одавно дружимо. Захвални смо му на његовом увек чврстом ставу у вези са противљењем покушајима фалсификовања историје Другог Светског рата. Ценимо подршку нашем ветерану В. Кононову кога су оклеветале летонске власти.
Свега две деценије раније Европа је била политички, идеолошки и економски подељена. Безбедност су гарантовали огромни стратешки потенцијали двеју супердржава. Завршетком „хладног рата“ нестали су разлози да свет остане подељен.
Проблем би могао бити лако решен, и уопште није обавезно да се то оствари на рачун укидања НАТО после распуштања Организације Варшавског пакта. Било би довољно да се омогући доследни прелазак ОЕБС у пуновредну регионалну Организацију у смислу члана 8 Повеље УН. На тај начин ОЕБС би, бавећи се читавим спектром проблема у евроатланском простору, гарантовао у региону – на основу правних обавеза – отворен систем колективне безбедности. Нажалост, наши западни партнери кренули су другим путем – не само путем очувања, већ и ширења НАТО, што је, по нашем мишљењу, грешка. Видимо да се граде, подижу нове баријере које деле на оне који су унутар тог блока и на оне који су ван њега. Више и не говорим о томе да је овај процес повезан са елементима дестабилизације ситуације у оним земљама које орбита алијансе увлачи у себе. Он час разбија друштво, час подстиче владајуће режиме на неодговорну политику и војне пустоловине. Говорим, пре свега, о грузијској агресији против Јужне Осетије августа прошле године. За нас то није био шок, али признајем, став Европе нас је зачудио.
Износећи иницијативу 2008. г. о потписивању Споразума о европској безбедности Председник Русије Д.А. Медведев пошао је од принципијелног става о неопходности обезбеђивања недељивости читавог евроатланског простора.
Буквално ових дана ова идеја руског Председника добила је свој логичан наставак. Руска Федерација упутила је свим државама евроатланске и евроазијске територије од Ванкувера до Владивостока, као и ЕУ, ОЕБС, ОСКБ (Организација Споразума о колективној безбедности), ЗНД, НАТО пројекат Споразума о европској безбедности.
Ми предлажемо да се наоружамо већ постојећим арсеналом – принципима Повеље УН и Хелсиншког завршног
акта, Повеља Европске безбедности 1999.год. и потпишемо правно обавезујући споразум у циљу искључивања могућности појаве криза, ратова, војних конфликата, којима је историја Европе толико богата.
Документ је компактан. Има 14 чланова. Акценат је на привржености базним принципима односа међу државама, недељивој и подједнакој безбедности. Потврђује се водећа улога СБ УН у очувању међународног мира и безбедности.
Потписнице се обавезују да не остварују дејства или мере које суштински задиру у безбедност једне или неколико чланица.
Није допуштено коришћење своје или територије друге чланице ради припреме или реализовања оружаног напада против друге чланице Споразума.
Предлаже се стварање механизама узајамног деловања држава и међународних организација за разматрање питања која се тичу предмета овог Споразума – консултације, конференција и Ванредна конференција.
Оснива се Депозиторијум који обезбеђује ефикасан рад механизма регулисања спорова и оштрих питања до којих долази између чланица Споразума.
Иницијатива Д.А. Медведева отвара нова врата могућности за формирање стабилне и праведне архитектуре евроатланске безбедности. Руска идеја стартовала је дијалог и стичу се услови за његов прелаз у преговарачки процес. Позивамо на тај дијалог све: државе, међународне организације, истраживачке центре, стручну јавност. У принципу, ми не предлажемо ништа друго до колективног разматрања заједничких проблема.
Дискусије које су биле одржане током последњих месеци у формату ОЕБС, НАТО, ЗНД, Организације Споразума о колективној безбедности, ЕУ сведоче да ова идеја крчи себи пут. Све је шире разумевање да је сада најважније проналажење колективних, а не једностраних одговора за све изазове и претње.
Наравно, ми не рачунамо на то да ће пројекат свуда бити одмах радо прихваћен. Предстоји дуго и детаљно разматрање. Постоје снаге које желе да учврсте НАТО-центризам као једине могуће опције обезбеђивања своје безбедности у евроатланском простору. Све то ми знамо и спремни смо на дијалог.
По мом мишљењу, Србији, која не учествује у војним савезима, овакав предлог требало би да буде занимљив. За последњих сто година њу је два пута прегазио булдожер светских ратова. Она је била једина европска држава која је од периода после Другог Светског рата била подвргнута масовном бомбардовању. Србија је једина држава коју покушавају насилно да разделе.
С тим у вези са задовољством примећујем да је предлог Русије наишао овде на позитиван одјек. Председник Б. Тадић конструктивно је реаговао на ставове која је изнео шеф руске државе током његове посете Републици Србији, и испољио је спремност да учествује у разматрању иницијаиве Д.А. Медведева. Наступајући 2. децембра на Савету министара спољних послова ОЕБС у Атини министар спољних послова Вук Јеремић потврдио интерес Београда за њено разматрање. Спремни смо за наставак рада.
Prof. dr OSKAR KOVAČ, član Upravnog odbora Beogradskog foruma za svet ravnopravnih
ЕКОНОМСКИ ОДНОСИ СРБИЈЕ СА СВЕТОМ
Rezime: Nacionalna strategija razvoja se kreira i ostvaruje u datom i promenljivom okruženju. U tom smislu su i ekonomski odnosi sa inostranstvom determinanta strategije razvoja. U tekstu se analiziraju:međunarodno okruženje privrede Srbije, njeno mesto u evropskoj podeli rada, spoljna i domaća ograničenja uključenja Srbije u evropsku privredu: deficit trgovinskog i platnog bilansa. Razmatraju se i opcije kao što su: otvorena tržišna privreda i/ili razumna zaštita domaće privrede, vrednovanje odnosa sa EU i drugim evropskim i nerazvijenim područjima, odnosi sa susednim zemljama i subregionalna integracija, odnos prema drugim integracionim područjima i međunarodnim ekonomskim i finansijskim institucijama, kao i poželjna politika deviznog kursa.
KLJUČNE REČI: STRATEGIJA RAZVOJA, EKONOMSKI ODNOSI SA INOSTRANTSVOM, SUBREGIONALNA I REGIONALNA INTEGRACIJA, OGRANIČENJA PRI FORMULISANJU STRATEGIJE.
Abstract: National development strategies are created and implemented in a given but changing international setting. Therefore, external economic relations are indeed determinants of development strategies. The paper analyses: the external environment of the Serbian economy, her place within the european division of labour, external and domestic constraints affecting her integration into the european economy, like the enormous trade and balance of payments deficit. Some options are evaluated like whether to be for an open market economy or for reasonable protection of the domesctic economy, evaluation is given of the relationship with the EU, other european and underdeveloped regions, of the relationship with neighbouring countries and subregional integrations, of the attitude towards other regional integrations and international economic and financial institutions. There is also a proposal for a more reasonable exchange rate policy..
KEY WORDS: DEVELOPMENT STRATEGY, EXTERNAL ECONOMIC RELATIONS, SUBREGIONAL AND REGIONAL INTEGRATION, CONSTRAINTS FACED WHEN DEFINING DEVELOPMENT STRATEGIES.
1. Okruženje za privredu Srbije
Ekonomski odnosi sa inostranstvom nisu zaseban cilj strategije razvoja. Oni imaju pun smisao samo ako doprinose ekonomskom i društvenom razvoju. To što danas sve zemlje imaju ekonomske odnose sa inostranstvom ne znači da oni donose samo koristi. Kao i svaka ekonomska aktivnost, oni nose i koristi i troškove.
Zemlje su se u različitim etapama svog razvoja i u različitoj meri uključivale u međunarodne ekonomske odnose. One su to činile zbog očekivanih koristi, prihvatajući i pripadajuće troškove, sve dok je bilo izgleda da koristi budu veće od troškova. Na taj način je stvoren današnji sistem međuzavisnosti nacionalnih privreda u svetu, ali i zavisnosti većine od najjačih država koje upravljaju ključnim segmentima svetske privrede i njenim institucijama.
Koristi od ekonomskih odnosa sa inostranstvom, koje svaka strategija razvoja treba da eksploatiše, su brojne. Širenje tržišta preko nacionalnih granica osnov je za podelu rada, specijalizaciju i povećanje produktivnosti rada. Povećanje obima specijalizovane proizvodnje za veliko tržište donosi efekte ekonomije obima, a povezivanje proizvođača u određenim lancima proizvodnje efekte eksterne ekonomije i omogućava transfer tehnologije.
Tip razmene koji će biti zastupljen u ekonomskim odnosima sa inostranstvom pojedinih zemalja može biti različit. U proizvodnji znatno oslonjenoj na prirodne faktore proizvodnje, razmena nastaje po osnovu razlike u strukturi raspoloživih faktora u posmatranim zemljama. Taj deo svetske robne razmene još uvek objašnjava princip komparativnih prednosti. U proizvodnji u višim fazama prerade, proizvodima višeg nivoa tehnologije i sa većim udelom znanja i novih tehnologija, razmena nastaje između zemalja slične privredne strukture i stepena razvijenosti.
Ta razmena je intraindustrijskog karaktera, rezultat je specijalizacije u proizvodnji u okviru pojedinih grana industrije, a čini 2/3 svetske trgovine. Ona nije više zasnovana na pretpostavkama savršene konkurencije i konstantnih prinosa. Njeni nosioci su velike nacionalne i transnacionalne kompanije koje imaju niz prednosti upravo po osnovu izvora imperfektne konkurencije, kao što su ekonomija obima, eksterne ekonomije, diferencijacija proizvoda i segmentacija tržišta.
Uključivanje u intraindustrijsku razmenu pod ravnopravnim uslovima je korisno za razvojnu strategiju, ako ona postoji, i ako se zna odgovarajuća buduća industrijska struktura date zemlje. Mnoge zemlje u razvoju su veliki učesnici intraindustrijske trgovine u svetu, a ipak njihov udeo u novostvorenoj vrednosti tih industrija sveta znatno zaostaje za njihovim učešćem u intraindustrijskoj razmeni. One su očigledno zahvaćene, ne uzajamnom specijalizacijom, nego uglavnom, jednostranom međunarodnom fragmentacijom proizvodnje. U okviru nje razvijenije zemlje zadržavaju one faze koje donose najveći deo novostvorene vrednosti, a rutinske i radnointenzivne faze prenose u zemlje sa niskim troškovima radne snage.
Svetska proizvodnja i trgovina se prilagođavaju situaciji u kojoj je, zbog smanjenih troškova transporta, sirovine i poluproizvode moguće razmenjivati više nego ranije, u kojoj su i međunarodna kretanja kapitala slobodna, odnosno u kojoj je samo kretanje radne snage sasvim ograničeno.
Troškovi od ekonomskih odnosa sa inostranstvom svakako ne proizilaze iz potrebe da se uvoz plati ekvivalentnim izvozom, već iz onih faktora zbog kojih mnoge zemlje često nisu u ravnopravnom položaju u međunarodnim ekonomskim odnosima. Male i manje razvijene zemlje ne mogu da utiču na izvozne cene svojih primarnih proizvoda i sirovina, dok cene proizvoda potrebnih za njihovu industrijalizaciju kontrolišu i održavaju na visokom nivou transnacionalne korporacije razvijenih zemalja.
Diskriminacija je za mnoge zemlje najveći trošak u ekonomskim odnosima sa inostranstvom. Ona se ispoljava u nejednakom pravu pristupa tržištima, globalno ili regionalno. Zemlje koje Svetska trgovinska organizacija još nije pripustila svuda su izložene većim carinama nego njene članice. Sam postupak ulaska u tu organizaciju postaje sve teži jer se od zemalja u pregovorima unapred traže ustupci za koje nije izvesno da će biti opravdani koristima od ulaska u STO.
Regionalna diskriminacija je još raširenija. Ne samo što postoje tri velika trgovinska bloka u svetu (SAD, EU i jugoistočna Azija) koja dominiraju svetskom trgovinom i stranim direktnim investicijama, nego postoje i regionalni preferencijalni trgovinski sporazumi čiji broj prevazilazi broj država u svetu (što znači da su neke zemlje i u 2-3 regionalne grupacije). Mnoge zemlje u razvoju su iz „odbrambenih“ razloga stvorile regionalne integracije, da bi sačuvale svoja regionalna tržišta za sopstveni razvoj.[1]
Zemlje koje nisu u regionalnim integracionim blokovima diskriminisane su u pristupu njihovim tržištima. Bez obzira na stalno smanjivanje carinskih stopa u okviru STO, carine na koje se nailazi na granicama regionalnih trgovinskih blokova su značajne u poređenju sa nultim carinama u prometu između njihovih članica.
Dosadašnji model „globalizacije“ diskriminisao je sve zemlje koje u njegovoj podeli na centar i periferiju nisu ušle u centar. Centar stvara pravila i institucije svetske trgovine, međunarodnih finansija i stranih direktnih investicija. Ta pravila i institucije stvoreni su shodno interesu najrazvijenijih zemalja. Dok su one stvarale međunarodni ekonomski poredak i nadnacionalna privredno-sistemska rešenja, smatralo se da druge zemlje i ne treba da imaju svoje strategije razvoja nego da prihvate svoj položaj u sistemu koji su drugi kreirali.
Međunarodni ekonomski odnosi su izuzetno jako pod uticajem političko- stateških interesa pojedinih ključnih zemalja. Čak se i ostvarivanje legitimnih prava zemalja u sistemu koji su razvijene zemlje kreirale, uslovljava se politički, učešćem u političko-vojnim savezima pa i u ratovima za kontrolu nad energetskim resursima i ključnim geopolitičkim prostorima.
Zemlje centra (globalno i u regionalnim blokovima) o prijemu u članstvo neke svetske organizacije ili regionalne integracije pregovaraju sa pozicija sile, kolektivno, u odnosu na isključivo pojedinačne zemlje kandidate za prijem. Tako su mnoge grupe zemalja (Balkan, Bliski Istok, istočna Evropa) izgubile kolektivnu pregovaračku snagu, ali ne samo nju. Izgubile su i svoja regionalna tržišta, jer su u težnji za ulazak u nove „zajednice“ zanemarile svoje odnose sa neposrednim susedima. Zbir ustupaka koje su pomenute zemlje dale kao pojedinačni pregovarači ispao je daleko veći nego što bi bio da su kolektivno pregovarale.
Svi navedeni „troškovi“ učešća u međunarodnim ekonomskim odnosima pokazuju da u svetu nema međunarodne podele rada među suverenim državama na ravnopravnoj osnovi. To se čak i opravdava floskulom da u tržišnim uslovima subjekti međunarodnih odnosa nisu države nego preduzeća, odnosno da mešanje država (na periferiji) u privredni život uglavnom donosi više štete nego koristi. Podela rada i specijalizacija se formiraju pod uticajem tržišnih snaga i subjekata. Najjaču tržišnu snagu imaju zemlje centra i njihovi trgovinski blokovi, a najjači subjekti su njihove transnacionalne korporacije. U takvom ambijentu stvaraju sopstvene razvojne strategije periferne zemlje koje to hoće i mogu. One druge se prave Toše i udaraju u talambase „globalizacije“.
2. Mesto Srbije u međunarodnoj podeli rada, - obim i struktura njene razmene sa drugim zemljama
Razbijanjem prethodne Jugoslavije svi njeni bivši delovi izgubili su svoj deo njenog tržišta od 24 miliona potrošača sa kupovnom snagom od 3.000 dolara po glavi. Ne samo što je smanjena mogućnost prodaje na tom prostoru, već je i proizvodnja značajno smanjena u pojedinim industrijama koje su iz raznih bivših republika bile povezane međusobnim isporukama. Razbijanjem te proizvodne povezanosti prestali su i određeni tokovi razmene. Izgubljeno „domaće“ tržište bivše republike nisu mogle odmah da nadoknade vezivanjem za nove gospodare, pa je u većini njih došlo do smanjenja učešća robne razmene sa inostranstvom u društvenom proizvodu.
U 1989. godini SFR Jugoslavija bila je ugledna država sa stanovišta obima i strukture ekonomskih odnosa sa inostranstvom. Njena robna razmena sa svetom iznosila je 26,5 milijardi dolara (po tekućim kursevima) od čega 12,5 milijardi u izvozu, a 14 milijardi dolara u uvozu. Od izvoza SFRJ 35,7 % su davale Srbija i Crna Gora, a od ukupnog uvoza 38%. Prihodi i rashodi u tekućem delu platnog bilansa bili su veći za izvoz i uvoz usluga i druge nerobne transakcije kao i doznake zaposlenih u inostranstvu. Deficit platnog bilansa bio je manji od deficita robne razmene. U 1980-im godinama izvoz robe činio je 29,3% društvenog proizvoda (neto materijalnog proizvoda - NMP), odnosno oko 24% BDP, a uvoz robe 34,2% neto materijalnog proizvoda, odnosno oko 29,4% BDP.
Robna struktura izvoza pokazivala je obeležja industrijski srednje razvijene zemlje. Po Standardnoj međunarodnoj trgovinskoj klasifikaciji, izvoz se razvrstava u 10 robnih grupa od kojih prvih pet (hrana, piće i duvan, sirove nejestive materije, životinjska i biljna ulja i masti, mineralna goriva) čine sirovine i neprerađeni proizvodi, a drugih pet prerađeni industrijski proizvodi. Primarni proizvodi su činili 16% izvoza SFRJ a, zbog visokog učešća goriva, 43% uvoza. Industrijski poluporizvodi su činili 1/5 izvoza, a više od polovine (50,4%) su činili proizvodi mašinogradnje (33%) i razni gotovi proizvodi (17,4%) kao što su nameštaj, odeća i obuća. U uvozu su poluproizvodi činili oko 16%, proizvodi mašinogradnje 24,5% i razni gotovi proizvodi oko 2,5%.
U 1980-tim godinama je 78% izvoza SFR Jugoslavije bilo usmereno na tržišta Evrope, a ostatak u Aziju (8,5%), Afriku (6,3%) i Severnu i Srednju Ameriku (5,8%). Evropska unija u tadašnjem sastavu apsorbovala je nešto preko 24,%, SSSR oko 28%, a tadašnje zemlje istočne Evrope oko 17%. Deficit u robnoj razmeni sa Evropskom unijom nije mogao da se kompenzira velikim suficitom u odnosu na SSSR i neke druge zemlje istočne Evrope. U uvozu SFR Jugoslavije Evropa je učestovovala sa 69%. Iz tadašnje Evropske unije je dolazilo oko 35%, iz SSSR 16% i zemalja Istočne Evrope oko 15% uvoza.
Danas o Srbiji spoljnotrgovinski tokovi daju sasvim drugačiju, ne baš povoljnu sliku. U društvenom proizvodu (BDP) Srbije u 2006. godini izvoz robe je učestvovao sa 21,25% a uvoz robe sa 44%. Ovakav pad učešća izvoza uz enormno povećanje udela uvoza u društvenom proizvodu teško je naći u drugim zemljama u svetskoj privredi. I prvi i drugi koeficijent pokazuju da su dugogodišnje sankcije, a zatim «humanitarna» agresija NATO pakta, bili samo priprema za uništavanje privrede, a posebno industrije, Srbije. Taj posao obavljen je zatvaranjem preduzeća i banaka putem neopravdanih stečajnih postupaka, a zatim njihovom «prodajom» uglavnom ispod knjigovodstvene vrednosti. Za nove vlasnike vrednost samih nekretnina tih preduzeća i banaka veća je od cene koju su platili, zato o nekoj stvarnoj proizvodnji u njima malo i razmišljaju. Tako je Srbija došla u položaj da se 44% njenog BDP troši na uvoznu robu, a samo 56% na domaću robu, usluge, javnu potrošnju i investicije.
Struktura izvoza i ne liči na nekadašnju. U 2007. godini prvih 5 grupa (primarni proizvodi) davalo je 25,6% izvoza Srbije (oko 16% u 1980-tim godinama). Industrijski poluproizvodi su povećali svoje učešće sa jedne petine na 45%, a proizvodi mašinogradnje su sa 33% pali na svega 14,2% izvoza. Čak je i udeo gotove potrošne robe u izvozu opao, - u tom sklopu i nameštaja, odeće i obuće [2].
Naravno, zbog takvog opustošenja industrije Srbije, struktura njenog uvoza podseća na nerazvijene zemlje, bivše kolonije. Udeo primarnih proizvoda i goriva je sa 43% opao na 26,4% u 2007. godini, a porastao je udeo uvoza industrijskih poluproizvoda. Uvoz proizvoda mašinogradnje (umesto uništene domaće proizvodnje) dostigao je 29% ukupnog uvoza, a uvoz raznih gotovih proizvoda je svoje učešće u ukupnom uvozu skoro udesetostručio.
Evropska unija apsorbuje 56% izvoza Srbije, ostale evropske zemlje40%, medju njima Rusija i Ukrajina 6,6%, a zemlje na drugim kontinentima 4%.
Povećanje udela izvoza u Evropsku uniju i delom u istočnu Evropu postignuto je na račun smanjena učešća Rusije i Zajednice nezavisnih država. Udeo ostalih evropskih zemalja Evrope povećan je i zbog toga što su bivše jugoslovenske republike takođe uključene u tu grupu. Prelaskom osam zemalja istočne Evrope 2004. godine u EU, i formalno je povećan udeo EU u izvozu Srbije.
Na strani uvoza je učešće Evropske unije povećano NA 55%, učešće Rusije i Ukrajine je na 16,2%. Zemlje drugih kontinenata daju 16,2% uvoza Srbije. «Tranzicija» je uspela. Zapad je osvojio tržišta centralne i istočne Evrope i bivše Jugoslavije. Rusija i zemlje iz drugih delova sveta su svoj udeo u uvozu Srbije zadržale samo zahvaljujući uvozu sirove nafte i prirodnog gasa.
3. Spoljna i domaća ograničenja uključenja Srbije u međunarodnu podelu rada
Glavna spoljna ograničenja uključenju privrede Srbije u svetski privredni prostor proističu iz različitih oblika diskriminacije uglavnom već razmotrenih u početnom odeljku o spoljnom okruženju Srbije. U principu su takvoj diskriminaciji izložene sve pojedinačne samostalne države koje ne pripadaju određenim ekonomskim i vojnopolitičkim blokovima i «međunarodnim» organizacijama koje isti blokovi kontrolišu.
Paradoks je u tome što je Srbija danas sve samo ne samostalna država, a ipak je diskriminisana i više nego da jeste. Ona nije članica Svetske trgovinske organizacije zato što je njen automatski ulazak u svojstvu potpisnice GATT sprečen tokom perioda sankcija. Za ulazak u tu organizaciju moraće da do kraja rasturi i ono što je ostalo od sistema zaštite sopstvene proizvodnje. U tim zahtevima neće znati za meru upravo bivše jugoslovenske republike kojima nedostaje njeno tržište.
Iako u celini pod faktičkim inostranim patronatom koji joj ništa ne pomaže u ostvarivanju koristi od uključivanja u svetsku privredu, Srbija već plaća troškove kao da je članica evropskog ekonomskog i američkog vojnopolitičkog bloka. Rasturila je vojsku i najsofisticiraniji deo vojne, a time i ukupne, industrije, zatvorila je ili poklonila strancima veliki deo svojih preduzeća i skoro sve banke. U intraindustrijsku podelu rada i intraindustrijsku trgovinu Evropske unije uglavnom nije uključena iako je subjekt međunarodne fragmentacije proizvodnje u kojoj (na primer u tekstilnoj industriji) za evropske firme obavlja najjefitinije radnointenzivne faze proizvodnje.
Srbija je okružena zemljama koje su članice Evropkse unije ili su kandidati za prijem u nju i prema njoj gravitiraju. Sve one imaju povoljnije uslove razmene sa EU nego međusobno, zbog čega za sada za Srbiju tržište Balkana i susednih zemalja nije stvarni oslonac.
Ključno domaće ograničenje za samostalnu spoljnoekonomsku politiku, kao faktor privrednog razvoja takođe je divovskih razmera. Ono nije u činjenici što je zemlja vojnopolitički i ekonomski okupirana, nego u činjenici što je u njoj moguće održavati režim koji tuđu politiku i interese na ovim prostorima ostvaruje.
To je razlog zbog kojeg do sada u Srbiji nisu sagledani osnovni državni i nacionalni interesi i zbog čega nema nikakve sopstvene strategije i politike ekonomskog i socijalnog razvoja.
Bez takve strategije i bilo kakvog koncepta privredne strukture ne može se zasnovati smislena politika uključenja u međunarodnu podelu rada. Dok Svetska banka (u nemoći da pokrene privredni razvoj u pretežnom delu sveta) sada već zahteva da zemlje u razvoju sačine sopstvene strategije razvoja, a istraživači sa elitnih univerziteta u svetu ponovo nalaze razloge za industrijsku politiku, u Srbiji se u tom pogledu ništa ne dešava.
Stvara se jedan okvir makroekonomske politike koji proizilazi iz aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom a ne iz sopstvene razvojne i ekonomske politike. Trgovinska politika je u celini pod diktatom približavanja Evropskoj uniji. Kvazi valutni odbor upravlja monetarnom politikom i politikom deviznog kursa, a bankarski sistem je poklonjen strancima.
U tim uslovima čak i da se pripremi strategija razvoja i ekonomskih odnosa sa inostranstvom, nju ne bi bilo moguće ostvarivati.
4. Hroničan deficit trgovinskog bilansa, njegovi uzroci i posledice (dužnička kriza) – nužnost uravnoteženja uvoza i izvoza i stvaranja pozitivnog salda u platnom bilansu
U novijoj istoriji Jugoslavije i Srbije ne pamti se godina u kojoj je trgovinski bilans bio pozitivan. To nije bio nepremostiv problem dok je uvoz na kredit podržavao industrijalizaciju i privredni razvoj, ali postaje neodrživ kada samo alimentira neproizvodnu potrošnju i guši domaću proizvodnju.
Trgovinski deficit Srbije u 2007. godini je rekordan sa iznosom od sedam milijardi i 74 miliona evra ili 8 milijardi i 832 miliona dolara. On iznosi najmanje 22% društvenog proizvoda (BNP). U normalnim okolnostima je takav deficit neodrživ, jer na duži rok nema načina da se finansira. U Srbiji deo trgovinskog deficita pokriva suficit nerobnih transakcija zajedno sa doznakama zaposlenih u inostranstvu. Ipak, nepokriveni deo trgovinskog deficita ostavlja deficit tekućeg dela platnog bilansa od 6,9 milijardi dolara u 2007. godini, što čini oko 17% društvenog proizvoda (BNP). To je trosturko više od razumne norme. Deficit je zapravo i veći jer se u tekuće prihode uračunava ponešto što uopšte nije na raspolaganju za tekuća plaćanja (povećanje stanja na deviznim računima stranih lica,) kao i iznos deviza otkupljenih po menjačkim poslovima koji po pravilu nisu vezani za tekuće poslovanje privrede u datoj godini nego za odluke građana da konvertuju deo svoje ušteđevine u dinare. Sa dugoročnog stanovišta ni doznake radnika zaposlenih u inostranstvu (zbog pada broja takvih lica) nisu stabilan izvor finansiranja deficita tekućih transakcija. U tom smislu je bilans robe i usluga ispravnije merilo. U 2007. godini je u Srbiji on iznosio takodje 8,8 milijardi dolara, odnosno 22% društvenog proizvoda (BNP). Za toliko je u Srbiji više trošeno nego što je stvoreno nove vrednosti.
Ako se kao povremeni i nepouzdani izvori ne računaju menjački poslovi, računi stranih lica, radničke doznake i «donacije», za navedeni iznos Srbija se zadužuje u inostranstvu ili u vidu stranih direktnih investicija rasprodaje svoja preduzeća. U ostalom, i od pravih stanih direktnih investicija posle nekoliko godina nastaje odliv profita koji čini polovinu godišnjeg priliva [3] (na osnovu podataka razvijenih zemalja).
Jasno je da je kumuliranje visokih zvaničnih, a još viših stvarnih, deficita tekućeg dela platnog bilansa proteklih godina moralo da se ispolji u povećanju stanja duga Srbije prema inostranstvu. On se, pored svih izvršenih i obećanih otpisa dela duga, uporno i opasno povećava. U 2008. godini (31.05) dug je blizu tri četvrtine društvenog proizvoda (BNP), a iznosi 28 milijardi dolara. Kada bude istekao period počeka na veći deo duga i budu prispele godišnje obaveze otplate u iznosu od najmanje po 1 milijardu dolara, servisiranje duga će postati nemoguće.
Ključni razlog hroničnog deficita trgovinskog i platnog bilansa je uništavanje proizvodnog potencijala i proizvodnje «međunarodnim sankcijama», zatvaranjem preduzeća i njihovom rasprodajom. Još niko u svetu nije uspeo da učestvuje u međunarodnoj podeli rada bez sopstvenih preduzeća i proizvodnje, pa to neće moći ni Srbija.
Srbija će kad-tad morati da eliminiše svoj deficit bilansa robe i usluga da bi zaustavila dalji rast spoljnog duga. Da bi počela da ga smanjuje, biće neophodno stvoriti suficit tog bilansa. Za razliku od deficita koji se lako stvara i bez proizvodnje, suficit se tako ne može postići. Da bi svoj deficit robe i usluga od blizu 9 milijardi dolara godišnje pretvorila u isto toliki suficit, Srbija bi u razumnom roku morala da poveća proizvodnju robe i usluga za 50%.
Sa stanovišta postavljanja strategije razvoja, to je upravo poželjan izazov jer jasno pokazuje da za takvim povećanjem proizvodnje postoji objektivna potreba. Uostalom, i u normalnim uslovima, podsticaj privrednim aktivnostima daje neto inostrana tražnja u obimu suficita bilansa robe i usluga. Za toliko više se može proizvesti nego što su potrebe domaćeg tržišta.
5. Otvorena tržišna privreda i/ili razumna zaštita domaće privrede
Otvorena tržišna privreda i zaštita domaće privrede zapravo i nisu antipodi. U toku svoje industrijalizacije sve današnje razvijene zemlje su vršile snažnu zaštitu mlade industrije, istovremeno sa traženjem novih tržišta za njihove proizvode. Regionalni trgovinski blokovi, ukidanjem carina na robu članica i zadržavanjem zajedničke carinske tarife u odnosu na robu iz ostalih zemalja, zapravo kolektivno štite svoje domaće privrede. Koliko god se u svetu carine snižavale, u odnosu na nultu carinu unutar trgovinskih blokova, carina na robu iz ostalih zemalja je beskonačno puta veća.
Pod otvorenom tržišnom privredom se podrazumeva takva ekonomija koja, u svom sopstvenom interesu, želi da svoja domaća tržišta robe, usluga i kapitala poveže sa istovrsnim svetskim tržištima jer su ona veća od domaćih tržišta i mogu da pruže dodatne impulse za privredni razvoj. Iako je pritisak razvijenih zemalja na manje razvijene da potpuno liberalizuju uvoz i priliv kapitala velik, države u svojim instrumentima ekonomske politike još uvek imaju dovoljno mogućnosti da izaberu onaj stepen i one kanale otvorenosti prema svetskoj privredi koji su im u interesu i donose korist.
To se pokazuje kao mogućnost i u carinskoj zaštiti domaće privrede. Nije presudno pitanje koja je visina carinskih stopa nego kakva je njihova struktura. Jedinstvena (jedna) carinska stopa se uvek može neutralisati promenama kurseva valuta. Ako u carisnkoj tarifi nominalne carinske stope rastu uporedo sa stepenom finalizacije proizvoda, efektivna zaštita domaće finalne proizvodnje je veća od nominalne zaštite. Ako su carinske stope na sirovine i poluproizvode više nego na finalne proizvode, finalna proizvodnja u zemlji ima negativnu efektivnu zaštitu. Finalni proizvođači sa niskom nominalnom zaštitom, a pri visokim carinama na svoje utroške, imaju veće rashode na te carine nego što im carina na njihov finalni proizvod omogućava da njihova cena na domaćem tržištu bude veća od cene istovrsnog proizvoda iz uvoza.
Trenutni režim u Srbiji i Crnoj Gori poslednjih godina upravo je radio takav zaludan i štetan posao. Pod inostranim pritiskom su smanjene carinske stope na finalne prizvode čime je njihova zaštita ne samo ukinuta, nego je efektivno postala negativna. Ponovna industrijalizacija u Srbiji zahtevala bi promenu strukture stopa u carinskoj tarifi.
U razvijenim zemljama se geometrijskom progresijom povećava broj vrsta necarinskih prepreka sa kojima se štiti domaća privreda. Na konkusima za nabavku robe javnog sektora snadbevači izvan Evropske unije ne dobijaju više od 10% tih poslova. Zloupotrebnom tehničkih i ekoloških standarda razvijene zemlje štite svoju privredu od jefitinijih proizvoda iz drugih zemalja. Srbiji bi bilo dovoljono samo da upotrebljava, a ne da i zloupotrebljava, te mogućnosti. U njoj nema vlasti koja bi to radila, a tuđa ruka svrab ne češe.
6. Vrednovanje odnosa sa Evropskom Unijom, istočnom Evropom i nerazvijenim zemljama
Kako uskladiti činjenicu da Srbija, kao evropska zemlja, ima pravo da postane članica EU, ako želi, kada to želi i pod uslovima koje bi bila spremna da prihvati, sa činjenicom da je ona već okružena sadašnjim ili budućim zemljama EU? Zbog toga joj je pristup drugim tržištima otežan i skuplji. Odgovor je: Srbija sa EU treba da gradi odnose samo na osnovu ravnoteže interesa, pod ravnopravnim uslovima, bez posebnih zahteva i ucena, kada za to bude spremna. To znači da za članstvo u EU ne treba moljakati niti slati ljudske glave Sultanu, nego mukotrpno pregovarati znajući za interes EU da sebi priključi i Srbiju, odnosno ceo Balkan. Pri tome Srbija i svoje interese treba objektivno da vrednuje.
Ključni interes Srbije je (dok važi sadašnji međunarodni ekonomski poredak) da se oslobodi opšte diskriminacije zbog nepripadnosti vojno-političkim i ekonomskim blokovima. U zajednici 30 zemalja koje nisu sve u NATO paktu, ona ne bi mogla da se etiketira i tretira kao crna ovca.
Konkretnije, - ekonomski interes Srbije postoji za bescarinski, slobodan pristup tržištima EU, za to da svoju novu industriju (ako smogne volju da je podigne) uklopi u evropske proizvodne i trgovinske tokove, da zajedničkom carinskom tarifom EU štiti svoju privredu od drugih trgovinskih blokova u svetu, da joj EU omogući da u njenim zemljama zaposli deo viška kvalifikovane radne snage.
Interes Evropske unije za uključenjem Srbije je strateški. Geopolitički posmatrano, ona je objektivno u interesnoj sferi EU. Zdrava i jaka Srbija je jedina garancija da razvojne osovine od velikog značaja za EU, panonski i moravsko-vardarski koridor, naravno i Dunav, ne budu blokirani «zelenom transverzalom» koju prema njoj SAD usmeravaju. Razume se da je EU, zajedno sa SAD, nametanjem «tranzicije» i «privatizacije», već pripremila teren da njena preduzeća na ovom prostoru steknu dominantan položaj.
Na ovakvom obostranom interesu svaka bi vlast, koja bi bila stvarni zastupnik interesa svojih građana i države, mogla da uspešno vodi pregovore. Jedini uslov koji bi ona morala da postavi jeste da se o suverenosti države, o njenom teritorijalnom integritetu, ne može pregovarati. Šta ako se zbog toga pregovori oduže? Neka traju koliko moraju da traju; - Srbija trenutno i nema privredu sa kojom bi mogla da iskoristi prednosti članstva u EU.
Istočna Evropa, nakon ulaska osam njenih država u Evropsku uniju 2004. godine, i ne postoji u obliku bilo kakvog institucionalnog okvira. Te zemlje će, međutim, još veoma dugo zadržati neke slične karakteristike i afinitete. Većina njih će 20 do 30 godina čekati da se (pri sadašnjim stopama rasta) izjednače sa prosekom razvijenosti EU. Na tom putu će im svako dodatno tržište kao tržište Srbije i Balkana dobro doći, jer su ozbiljne studije na osnovu gravitacionog modela pokazale da su zemlje istočne Evrope dostigle svoj maksimalni udeo na tržištu EU i pre ulaska u njeno članstvo.
Evropska unija sa tridesetak članica neće moći jednakom brzinom da nastavi integraciju njenih privreda. Stvoriće se (već i postoje) grupe zemalja sa različitim brzinama. Većina zemalja istočne Evrope nikada neće biti u čvrstom jezgru EU, u prvoj brzini. Zbog toga će u mnogim slučajevima one biti više komplementarne sa zemljama Balkana.
Ruska Federacija na čelu Zajednice nezavisnih država je poseban slučaj. Zemlje Zajednice nezavisnih država su većinom u carinskoj uniji, a neke pripremaju i monetarnu uniju. Ne postoji ni jedan razlog da Srbija i dalje zanemaruje ovo tržište na kojem se zarađuju konvertibilne valute i iz kojih se uvoze energenti od ključnog značaja. Ako Rusija sklopi povoljan trgovinski sporazum sa EU, to će biti od koristi za Srbiju jer će se područje na kome se trguje pod sličnim uslovima time još proširiti. Sa globalnog stanovišta bi najbolje bilo da se Rusija pozove u članstvo EU. Za to danas još nema dovoljno državničke mudrosti i hrabrosti u Evropi. To bi izbavilo svet iz bede sadašnjeg jednopolarnog sistema.
Zemlje u razvoju nisu homogena grupa, a obeležavaju ih mnoge specifičnosti regiona sveta u kojima se nalaze. Krajnosti su izrazite, - od brzog i savremenog razvoja u jugoistočnoj Aziji, - do teške nerazvijenosti i AIDS-a koji hara u Africi. Latinska Amerika u teškoj senci SAD, iako će ući u kontinentalnu integraciju Severne u Južne Amerike, traži ravnotežu i u odnosima sa drugim delovima sveta. Njena integracija MERCOSUR (južno tržište - Argentina, Brazil, Urugvaj i Paragvaj) ozbiljno pregovara sa EU. Bliski Istok, kao ključni izvor neobnovljive energije u svetu, na kome će napori za privrednu diverzifikaciju otvarati mnoge investicione i građevinske radove, takođe privlači interes.
Sa većim brojem zemalja u razvoju Srbija ima jednake probleme i interese u trenutno vladajućem nepovoljnom međunarodnom ekonomskom poretku. Međusobna saradnja bi mogla da pomogne poboljšanju njihovog položaja. Zemlje u razvoju su visoko zastupljene (sa po 30-40%) u izvozu razvijenih zemalja. Srbija se glupo povukla sa tih tržišta, a uništivši svoju mašinogradnju, brodogradnju, industriju aviona, elektronike i telekomunikacionih proizvoda, sada i nema šta da ponudi tim zemljama.
Među zemljama u razvoju poseban položaj ima Kina. Njen veoma brz privredni i industrijski razvoj uskoro će je dovesti na položaj treće trgovinske sile sveta. O načinu saradnje sa tom ogromnom i sve savremenijom privredom u Srbiji niko i ne razmišlja.
7. Budućnost ekonomskih odnosa sa susednim zemljama
Sve susedne zemlje u odnosu na Srbiju biće u Evropskoj uniji. Saradnja Srbije sa njima moraće da se odvija u tom institucionalnom okviru. Taj okvir ostavlja dovoljno mogućnosti za saradnju.
Veliki deo razvojne politike i ujednačavanja uslova razvoja u EU vodi se u odnosu na njene ekonomske regione, a ne države. Trenutno EU, od Irske do Grčke i Kipra, ima 208 regiona. Još se od Bertila Olina zna da međuregionalna trgovina može biti veća i lakša od međudržavne trgovine. Susedni regioni Srbije i okolnih članica EU očigledno su kandidati za takav oblik privrednog povezivanja i trgovine.
Već se i do sada u EU ispoljio skandinavski model međuregionalne i međudržavne saradnje. On je moguć i među regionima Srbije i susednih zemalja EU. Ta saradnja obuhvata zajedničke projekte, pa i zajedničke kompanije, u infrastrukturi, vodoprivredi, avionskom saobraćaju i sličnim delatnostima,
Srbija i njeni susedi će se naći u zajedničkom položaju pri daljem širenju EU na istok. Pre svake runde širenja EU, preduzeća iz njenih centralnih regiona počinju da se premeštaju u regione koji se graniče sa budućim članicama. IZVOR Pre daljeg širenja EU na istok, taj zajednički imenitelj može da prođe kroz privredu Srbije i susednih zemalja, stvarajući nove mreže i polove razvoja, pored povećanja konkurencije koje neizbežno donosi.
Međuregionalna saradnja Srbije i susednih članica EU u principu može doneti mnogo više nego nekadašnji oblici pograničnog prometa. Nije bez smisla izreka: misli globalno,- a radi lokalno!
8. Stav prema Balkanskoj ekonomskoj integraciji
Istorija se ponavlja. Evropska unija još tvrdi da je zemljama Balkana ponudila mogućnosti pune integracije u strukture EU što podrazumeva da njima budućnost leži u EU i da su im ponuđeni Sporazumi o stabilizaciji i asocijaciji. „Nepokriveni“ deo Balkana (Jugoslavija minus Slovenija, plus Albanija) u nedostatku boljeg, dobio je ime Zapadni Balkan [4].
Kao ranije zemljama centralne i istočne Evrope, sada je Evropska unija i zemljama Zapadnog Balkana preporučila revitalizaciju skoro već ispražnjene CEFTE i njeno pretvaranje u zonu slobodne trgovine Zapadnog Balkana. 19. decembra 2006. godine u Briselu predsednici vlada su potpisali Izmene i dopune Sporazuma o CEFTA (CEFTA 2006). Od 1. januara, posle izlaska Rumunije i Bugarske, CEFTU 2007. čine Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, BJR Makedonija, Srbija, Crna Gora i Moldavija, koja je jednostrano pristupila. Osnovne ekonomske karakteristike zemalja CEFTA 2007 su sledeće.
Celo područje CEFTA 2007 ima 25,1 miliona stanovnika i ukupan bruto domaći proizvod od oko 93 milijardi evra. Izvoz čini 18,4 % BDP a deficit platnog bilansa 9,32% BDP [4]. Bruto domaći proizvod po stanovniku iznosi 3705 evra što je 14,6% u odnosu na BDP po stanovniku Evropske unije. Donekle sa izuzetkom Hrvatske, to su nerazvijene zemlje, a sa izuzetkom Srbije i prilično male zemlje. U slučaju CEFTA 2006 očigledno se radi o subregionalnoj trgovinskoj integraciji po obrascu Jug – Jug, tj. integraciji među nerazvijenim zemljama. Postavlja se, naravno, pitanje koji deo od 93 milijardi evra BDP predstavlja kupovnu snagu koja bi podržavala međusobnu trgovinu ovih zemalja?
Subregionalna trgovinska integracija grupe susednih zemalja sama po sebi ima smisla ako su one upućene jedna na drugu a među njima postoje nepotrebno visoke carinske i druge trgovinske prepreke [5][6][7]. Otklanjanje tih prepreka pojačaće njihovu razmenu na račun trećih zemalja, a lokalna preduzeća dobiće nešto šire tržište. Od kapaciteta tržišta CEFTA 2007 ne može se više ni očekivati. Zbog sličnog stepena (ne)razvijenosti i strukture raspoloživih faktora proizvodnje, one će nastaviti da proizvode i razmenjuju radno i resursnointenzivne proizvode. Povećanje izvoza nastaće po osnovu ukidanja carina ali će se javiti i efekti skretanja trgovine na štetu zemalja koje ostaju izvan EU i CEFTA. Pojaviće se i smanjenje prihoda u budžet po osnovu carina što će se nadoknaditi povećanjem poreskog opterećenja privrede ili građana.
Zemlje CEFTA 2007 imaju veće ambicije od toga. Njihovim preduzećima, da bi opstala, potrebna su veća tržišta sa većom kupovnom snagom i razuđenijom tražnjom. Delu preduzeća koja su po prirodi svoje proizvodnje vezana za regionalnu privredu, okvir CEFTA 2007 biće možda i dovoljan. Ostala preduzeća tih zemalja, tokom ukidanja carina u CEFTA ali i paralelnim ukidanjem carina u odnosu na EU, u toku implementacije Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji, biće izložena konkurenciji preduzeća EU i moraće da se repozicioniraju ne u okviru CEFTA 2007 već u okvirima tržišta EU.
Srednja i veća preduzeća Srbije ozbiljne perspektive imaju samo ako se uključe u intraindustrijske robne tokove koji već čine dve trećine robne razmene u Evropi. Ta unutargranska specijalizacija se prvo razvila u Evropskoj uniji. Prirodno je da se preduzeća iz Srbije uključe u to kontinentalno tržište. Pošto je ono definisano ne samo kao zona slobodne trgovine, nego i kao ekonomska i monetarna unija, privreda Srbije na tom tržištu može da ima jednake šanse samo ako postane član Evropske unije.
Zaključenje Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji sa EU samo je prvi korak ka kandidaturi za članstvo. Zatim predstoji relativno dug period prilagođavanja u kome će Srbija postepeno ukidati carine na robu iz EU, a EU preostale prepreke trgovini sa Srbijom. U tom periodu će EU tražiti da se trgovinska liberalizacija unutar CEFTA 2007, po dinamici i stepenu liberalizacije, prenese i na uvoz iz zemalja EU. U suprotnom bi došlo do skretanja trgovine CEFTA zemalja na štetu zemalja EU.
Sa druge strane, bez CEFTA 2007, odnosi njenih zemalja sa EU pojedinačno bi se formirali po obrascu centar – periferija u kome bi zemlje Zapadnog Balkana pojedinačno bile prvenstveno vezane za EU sa kojom bi imale povoljnije uslove saradnje nego međusobno.
Srbiji je neophodno članstvo u EU pod jednakim i ravnopravnim uslovima. Na putu ka tome CEFTA 2007 može da obezbedi da trgovina sa susedima na Balkanu počne da funkcioniše pod uslovima koji važe u Evropskoj uniji. Kada i nepostojeći, a nakaradno nazvani Zapadni Balkan bude prošao »per asperam ad EU«, na Balkanu neće biti više uslova za neku posebnu i formalnu integracionu grupaciju. Moglo je biti bolje da su Balkanske zemlje prvo napravile svoju regionalnu ekonomsku integraciju i zatim kolektivno pregovarale sa Evropskom Unijom, ali je ta prilika propuštena.
Balkanske zemlje će i unutar EU moći da koriste sve oblike saradnje susednih zemalja i ekonomskih regiona u meri u kojoj budu spremne da nađu svoje uzajamne i zajedničke interese i zajedno rade na njihovom ostvarivanju. Takvi interesi bi mogli da budu koordinirani i zajednički ulazak u Evropsku monetarnu uniju i briga za razvoj transevropskih mreža saobraćajnica i energetske infrastrukture na Balkanu.
Sama EU će sa tridesetak zemalja da funkcioniše po koncentričnim krugovima razvijenosti i stepena integrisanosti. Bilo bi pametno da se balkanske zemlje nađu u istom krugu jer bi tako mogle da stvore međusobne privredne veze koje najviše odgovaraju njihovom položaju i interesima u regionu. To važi i za neka druga pitanja integracije u EU kao što je zajednička spoljna i odbrambena politika EU koja bi morala da se postavi tako da se, uz poštovanje postojećih granica, otklone sporovi i stvore uslovi za mir i saradnju u regionu.
9. Definisanje spoljnoekonomskog položaja Srbije prema integracionim područjima i međunarodnim finansijskim i ekonomskim organizacijama
Pravo je Srbije, kao i svake druge zemlje, da se uključi u odgovrajuću regionalnu ekonomsku integraciju, ako je to oslobađa sistemske diskriminacije u sadašnjem međunarodnom poretku. Izgleda da pravo pitanje i nije da li ona treba da iskoristi svoje pravo na ulazak u EU, nego pod kojim uslovima. Pregovori koji prethode ulasku u EU treba Srbiji da garantuju njene međunarodno priznate granice, teritoriju i suverenitet kao države. Nakon toga bi ekonomski pregovori trebalo da omoguće da se ona, uz asimetrično i postepeno stavaranje carinske unije, uključi u privredni prostor EU na ravnopravnoj osnovi.
Nakon ulaska osam zemalja istočne Evrope u Evropsku uniju, one su klasifikovane kod Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke kao razvijene zemlje. Srbiju bi čekao isti tretman. To zapravo i nije loše. Već bi na početku pregovora o ulasku u EU tim organizacijama trebalo jasno staviti do znanja da Srbija postepeno silazi sa spiska njihovih klijenata i da neće svoju ekonomsku i, ako je bude, razvojnu politiku da podređuje njihovim šablonima. Niti njihova politika sme da oteža pregovore Srbije sa EU.
Ulazak u Evropsku uniju automatski bi Srbiju uveo u Svetsku trgovinsku organizaciju. Ona bi, naime, sprovodila zajedničku carinsku tarifu EU koja je tamo odavno prihvaćena, a u svom spoljnotrgovinskom i ostalom poslovanju bi primenjivala propise EU koje STO takođe ne osporava.
Postepeni faktički i na kraju i formalni ulazak Srbije u EU isključuje njeno članstvo u drugim regionalnim integracionim blokovima, ali ne sprečava normalne ekonomske odnose sa njihovim članicama. Regionalne integracije iz Azije i Latinske Amerike već traže veze sa evropskim zemljama da ne bi ostale suviše jednostrano vezane za ključne sile u sopstvenom regionu.
10. Politika deviznog kursa
Monetarna politika čini dobru polovinu savremene ekonomske politike. Pored stabilnosti cena, ona je u pretežnoj meri nadležna i za politiku deviznog kursa. Po prestanku nekadašnjeg zlatnog standarda i Bretonvudskog međunarodnog monetarnog sistema, pravilo "nemogućeg trojstva" je samostalnim državama uglavnom nametnulo tržišno formiranje, a to znači plivajućeg, deviznog kursa. To je preovlađujuća praksa u poslednjih tridesetak godina.
Pravilo nemogućeg trojstva konstatuje da se ne mogu istovremeno postizati monetarni suverenitet, fiksni devizni kurs i slobodna međunarodna kretanja kapitala. Moguća je svaka kombinacija po dva elementa, ali nikako «oba tri»! Do 1973. godine devizni kurs je bio fiksan, ali međunarodna kretanja kapitala bila su strogo kontrolisana. Danas su kretanja kapitala slobodna, a devizni kurs je fluktuirajući. Fiksnog kursa zapravo i nema više, iako po neka zemlja koja svoju valutu vezuje za valutu neke veće zemlje obično tvrdi da ima fiksni devizni kurs. Ona je samo vezala svoju valutu za plivanje neke druge. Zauzvrat se odriče monetarnog suvereniteta i sopstvene monetarne politike. Da bi održala kurs prema valuti za koju se vezala, ona mora da drži kamatne stope i monetarnu politiku podređenu monetarnoj politici zemlje za koju je svoju valutu vezala.
Prelaskom na tržišno formiranje deviznih kurseva devizni kurs nije izgubio svoje veoma važne ekonomske funkcije. Vršeći svoje funkcije, devizni kurs omogućava vođenje monetarne politike koja pospešuje privredni razvoj. Prva funkcija deviznog kursa je alokativna. Kurs (cena) deviza, kao i svaka druga cena, usmerava proizvodnju i druge privredne delatnosti u međunarodno konkurentnu proizvodnju i time pomaže formiranju optimalne privredne strukture. Ako se kurs veštački drži na pogrešnom nivou, od svega toga nema ništa! Isto tako, u tom slučaju neće biti ništa od druge funkcije deviznog kursa, da održava cenovnu konkurentnost proizvodnje u izvozu i u odnosu na konkurenciju iz uvoza.
Ako privreda Srbije svoje performanse mora da upoređuje sa EU kojoj teži, onda će devizni kurs imati posebnu ulogu u periodu približavanja EU. U tom procesu će se robne i faktorske cene kao i relativne cene u Srbiji da se približavaju cenama na tršižtu EU. Cene poljoprivrdnih proizvoda će se povećavati, kao i cene infrastrukture i energije. Plate će se prilagođavati srazmerno produktivnsoti rada u poređenju sa EU. Sve te promene u strukturi i nivou cena i plata moraće da se uravnoteže kretanjem deviznog kursa tako da on u proseku omogući rentabilan izvoz i normalnu zaštitu od uvoza.
U takvim okolnostima vezivanje dinara za neku drugu svetsku valutu ne bi imalo smisla. Za evro se međutim, ne može fiksirati, jer upravo intervalutni odnos evra i dinara mora da se neprekidno menja da bi omogućio potrebna prilagođavanja u privredi Srbije. Čak 12 zemalja EU nema fiksno vezane valute u odnosu na evro. Kada se budu ispunili uslovi za fiksiranje intervalutnog odnosa prema evru, te zemlje će ukinuti svoje plivajuće valute i ući u evropsku monetarnu uniju, prihvatajući evro kao svoju valutu.
Devizni kurs ni u standardnim uslovima ne može da se formira proizvoljno, a da to ne nanese velike štete nacionalnoj privredi. Postoje izvesne makroekonomske relacije koje determinišu devizni kurs na kratki i na dugi rok. Na dnevnoj bazi se devizni kurs na finansijskim berzama formira uglavnom na osnovu očekivanog budućeg kursa i kamatne stope kao sinonima prinosa na finansijsku aktivu denominiranu u pojedinim valutama. Očekivani kurs na duži rok se formira na osnovu korigovane relativne varijante pariteta kupovnih snaga nacionalnih valuta, to jest zavisno od opšteg nivoa cena u posmatranim zemljama. Fišerovo pravilo nameće da se na realnu kamatnu stopu doda stopa očekivane inflacije, pa proizilazi da će i nominalne kamatne stope u zemlji i u inostranstvu da se razlikuju za razliku u stopama inflacije. Na kraju će se, po principu pariteta kamatnih stopa, devizni kurs na finansijskim tržištima uvek menjati za toliko da se izjedači prinos na finansijsku aktivu denominiranu u domaćoj i stranoj valuti.
Komplikovano? Ove stvari i ne mora da zna svako. Tragedija je, međutim, ako to ne znaju oni koji vode monetarnu i deviznu politiku.
Literatura:
[1] Schiff, M.- Winters,L.A. Regional Integration and Development, IBRD/ The World Bank, Washington D.C. 2003.
[2] Republički zavod za statistiku, Saopštenje, CT16-G, Beograd, 04.07.2008.
[3] Kovač, O. ”Foreign Direct Investments in Serbia”, Serbian Studies, Journal of the North American Society for Serbian Studies, Slavica Publishers, Bloomington Indiana, 2008.
[4] Kovač, O. „Regional or Broader Markets“, Scientific Review, Series Social Science, No 37, Serbian Scientific Society, Belgrade 2007/2008.
[5] Sporazum o izmeni i pristupanju sporazumu o slobodnoj trgovini u Centralnoj Evropi, www.mier.sr.gov.yu.
[6] Aneks I Sporazuma o izmeni i pristupanju sporazumu o slobodnoj trgovini u Centralnoj Evropi, (CEFTA 2006). www.mier.sr.gov.yu.
[7] Aneks II Sporazuma o slobodnoj trgovini u Centralnoj Evropi, Bilateralni sporazumi o slobodnoj trgovini čije važenje prestaje stupanjem na snagu CEFTA 2006, shodno članu 4. stav 4. www.mier.sr.gov.yu.
Prof. dr BRANKO KRGA, bivši načelnik Generalštaba VJ
ВОЈНИ ОДНОСИ, ВОЈНА НЕУТРАЛНОСТ, ОДНОСИ СА НАТОМ
Vojna diplomatija, kojom se realizuju vojni odnosi, predstavlja deo civilne diplomatije, ali je istovremeno i sastavni deo sistema odbrane.
Za uspešne vojne odnose Republike Srbije sa pojedinim zemljama, bile bi poželjne barem sledeće pretpostavke: postojanje strategije spoljnopolitičkih odnosa; sposobni kadrovi koji bi realizovali te odnose, posebno u kriznim situacijama; kao i povoljna unutrašnja situacija, kao bitan oslonac delovanja na spoljnom planu.
Da bi se donela Strategija spoljne politike Republike Srbije, ili Diplomatska strategija, bilo bi poželjno da država ima Nacionalnu strategiju ili Viziju za 21. vek. Sastavni deo tog dokumenta bile bi i bitne odredbe koje se odnose na spoljnu politiku, ali usaglašene sa ostalim segmentima, kao što su: društvo, država, ekonomija, odbrana i bezbednost, obrazovanje itd. Sada je prilika da se ta strategija utemelji, barem iz sledećih razloga: prvo, Srbija nema takav dokument; drugo, nedavno je obnovila državnu samostalnost; i treće, živimo u vreme mnogih izazova na koje bi trebalo reagovati proaktivno. To se, pre svega, odnosi na očuvanje teritorijalnog integriteta, integracione procese, reagovanje na neke globalne mega trendove, kao što su svetska ekonomska kriza, najava novih koncepata univerzalne bezbednosti, energetska bezbednost itd.
Nema sumnje da bi, ukoliko želimo da funkcionišemo kao organizovana država, bilo neophodno da na međunarodnom planu i civilna i vojna diplomatija deluju krajnje koordinirano. Pri tome, pored naših diplomatskih predstavnika u inostranim zemljama, treba imati na umu i nastupe diplomatije na najvišem nivou, uključujući predsednika, premijera, ministre, generale i druge.
U vezi s ovim vide se elementi koordiniranog nastupa, ali i izvesnih disproporcija. Sa stanovišta aktivnosti vojne diplomatije, čini se da su veoma bitna četiri pitanja: prvo, izbor modela odbrane i bezbednosti; drugo, usklađenost aktivnosti civilne i vojne diplomatije prema pojedinim važnim zemljama; treće, izbor instrumenata za ostvarivanje vitalnih nacionalnih interesa; i četvrto, usaglašavanje stavova oko nekih važnih pitanja iz nedavne prošlosti.
Kada je u pitanju izbor modela odbrane i bezbednosti, Srbiji se pružaju četiri osnovne mogućnosti: (1) istrajavanje na statusu neutralnosti u skladu sa usvojenom Deklaracijom Narodne skupštine; (2) opredeljenje prema bezbednosnim strukturama postojećih integracija; (3) razmatranje mogućnosti savezništva sa nekom zemljom ili zemljama; i (4) uključivanje u diskusije o nekim novim inicijativama univerzalne bezbednosti.
Istrajavanje na statusu neutralnosti u skladu sa usvojenom Deklaracijom Narodne skupštine, za sada je dominantno opredeljenje političkih faktora, a i građani u visokom procentu podržavaju takvo opredeljenje. Međutim, samo donošenje skupštinske deklaracije nije dovoljno. Potrebno je razraditi taj koncept, videti šta je sve potrebno da bi on realno zaživeo i bio sposoban da dugoročno garantuje odbranu i bezbednost zemlje. U protivnom, to može da ostane samo deklarativan stav, kojim se ne bi postiglo ono što se želi.
Opredeljenje prema bezbednosnim strukturama postojećih integracija, po čime se podrazumeva, pre svega, NATO, za sada nema podršku građana. Međutim, neke inicijative koje dolaze iz sveta i određenih unutrašnjih faktora, drže to pitanje otvorenim. Nema sumnje da je NATO naneo mnogo toga lošeg našoj zemlji, ali je isto tako činjenica da je taj savez veoma uticajni faktor u regionu, pa i šire. S obzirom na karakter i uticaj tog bloka, bilo bi u našem interesu da održavamo korektne odnose sa zemljama članicama, kao i sa savezom u celini. Bilo bi apsolutno štetno da se ponovo otvori neki proces koji bi, eventualno, doveo do međusobnog sukoba. U tom smislu, za uspešnije delovanje naše civilne i vojne diplomatije, bilo bi značajno da se u Briselu, pri tom savezu, u svojstvu zemlje članice Partnerstva za mir, otvori naše stalno predstavništvo. Zašto do toga već nije došlo, javnosti je nepoznato. Bilo bi veoma loše ukoliko bi se ispostavilo da je to posledica određenih nesporazuma u vrhovima vlasti.
U našoj javnosti manje se govori o mogućnosti učešća u bezbednosnim strukturama Evropske unije. S obzirom na pozitivno raspoloženje naših građana prema EU, verovatno bi se i učešće u bezbednosnim strukturama tog saveza smatralo logičnim.
Razmatranje mogućnosti savezništva s nekom zemljom ili zemljama, takođe ne treba isključiti, posebno za eventualne krizne situacije. Pri tome bi trebalo imati u vidu negativna iskustva iz vremena sukoba 1990-tih godina XX veka.
Uključivanje u diskusije o nekim novim inicijativama univerzalne bezbednosti, bilo bi celishodno i u skladu sa tradicijama naše zemlje (KEBS).
Svaka od navedenih mogućnosti ima neke prednosti, ali i otežavajuće okolnosti. U Srbiji je nedavno usvojena Strategija nacionalne bezbednosti i to je bila prilika da država prema ovom pitanju zauzme jasniji stav. To se, međutim, nije dogodilo, možda i zbog toga jer je ocenjeno da sada za to nije pogodan trenutak.
Čini se, ipak, da bi bilo dobro da se i naša zemlja jasnije odredi, ili da pruži odgovor na razne inicijative. Pri tome bi, s jedne strane, trebalo uvažiti sve naše posebnosti i interese, a s druge strane, trebalo bi tome pristupiti krajnje racionalno. Bilo bi veoma loše da se i po tom osnovu naši građani dele, jer se videlo da su nam razne podele donosile mnogo više štete nego koristi. U svakom slučaju, ključnu ulogu u tom opredeljenju treba da imaju naši građani, koji bi se izjasnili na referendumu.
Usklađenost delovanja civilne i vojne diplomatije prema nekim važnim stranim zemljama, od suštinskog je značaja. Naravno, pri tome bi civilna diplomatija trebalo da bude nosilac definisanja ukupnih odnosa i prioriteta prema pojedinim zemljama. Međutim, u praksi delovanja naše civilne i vojne diplomatije uočavaju se različiti pristupi kada se radi o odnosima prema onim zemljama koje su figurativno nazvane „stubovima naše spoljne politike“ (EU, RF, SAD i Kina). Za interese zemlje nije dobro ako civilna i vojna diplomatija nisu usklađene, a još je lošije ako se ispoljavaju očigledne disproporcije. Ovo važno pitanje ne bi smelo da zavisi od ličnog stava pojedinog ministra, već bi trebalo da odražava jasno definisane nacionalne prioritete.
Izbor instrumenata za ostvarivanje vitalnih nacionalnih interesa, od velike je važnosti za civilnu i vojnu diplomatiju. Vidi se da je opredeljenje naše politike da se vitalni nacionalni interes, kao što je očuvanje teritorijalnog integriteta, u vezi sa krizom na Kosovu i Metohiji, realizuje „isključivo diplomatskim sredstvima“. Sigurno je da najveći deo naših građana podržava takav stav. Međutim, prava pitanja će doći na dnevni red za izvesno vreme, kada se vide rezultati takve politike. U tom smislu već sada se postavlja teorijsko i praktično pitanje, kako će se ceniti to što se jedno kompleksno krizno žarište pokušava rešavati samo jednim instrumentom, da li može diplomatija da bude uspešna bez oslonca na ekonomski, vojni, psihološki i druge faktore, tj. da li je dobro to što se nije delovalo kompleksno. Pri tome vojni faktor ne bi trebalo posmatrati samo u klasičnom smislu, već i na niz drugih načina, pre svega kao faktor odvraćanja, kako to rade i mnoge zemlje. Kada je u pitanju izbor ovih instrumenata, možda bi se moglo razmisliti o formulaciji, da se vitalni nacionalni interesi brane „svim legitimnim, ali realnim sredstvima“.
Usaglašavanje stavova oko nekih važnih pitanja iz nedavne prošlosti, veoma je značajno za civilnu i vojnu diplomatiju, pogotovo u uslovima nedostatka spoljnopolitičke strategije. To se, pored ostalog, odnosi i na kvalifikaciju rata 1999. godine. U svetskoj i našoj javnosti postoji više od deset kvalifikacija karaktera tog sukoba. U poslednje vreme najčešće se upotrebljava pojam „bombardovanje“. Rat je kompleksna društvena, politička i pravna pojava, koja zaslužuje definiciju primerenu takvom karakteru. Bombardovanje je taktičko-tehnički pojam. A ako bi se i primenjivao takav pristup, onda bi adekvatnije bilo da se koristi termin „raketiranje“. Možda izgleda da su ovo nebitna i formalna pitanja, međutim, aktuelni razvoj događaja oko Kosova i Metohije ukazuje da naša diplomatija mora da vodi računa o svim aspektima te krize.
I za civilnu i za vojnu diplomatiju veoma je važno da se stvore uslovi za uspešno delovanje i u kriznim situacijama. A praksa je pokazala da nije moguće uspešno delovati u takvim uslovima bez ugrađivanja obaveštajne komponente u spoljnopolitičko delovanje, u skladu sa našim zakonodavstvom, međunarodnim normama i uz uvažavanje pravila zemalja u kojima rade naše diplomate. No, to je posebno pitanje, koje nije predviđeno za ovakav skup.
| < Претходна | Следећа > |
|---|