Нови светски поредак, глобализација и НАТО агресија на СР Југославију (Србију) 1999-те

Ово је комплексна тема. Да би барем делимично схватили ту сурову историјски и људски неправедну, срамну агресију НАТО савеза на СР Југославију, тј. Србију, марта 1999, морамо имати у виду њен историјски контекст. Због ограничености, и времена и простора, да само у назнакама подсетим на тај „контекст“, којим ће се историчари бавити и у садашњости и у будућности. Овакве расправе треба да су, да тако кажем, „трпеза духа“, истине, а њихови резултати (радови) чувари истине, памћења и трајни споменици тој цивилизацијској бруци.

Остаје још увек отворено болно питање зашто је, иако је то време неоколонијализма и неолиберазлизма, бездушно бомбардован један стари европски народ, Српски, који је увек био део европског, светског, слободарског, антифашистичког покрета, и као такав део светске слободарске баштине, чиме је грубо угрожен историјски, етнички, духовни идентитет српског народа, а он се мора увек бранити.

Да би разумели суштину тог сукоба, агресије и одговорили на постављена питања морамо барем у назнакама указати на циљеве новог светског поретка и глобализације, у чијој функцији је и деловање НАТО савеза. Одмах да подсетим да о тој агресији поприлично знамо, барем тако мислимо, уз поdсећање на речи мудрог Хегела – „Све што је познато, не значи и да је спознато“. Подсећам да савременост, бурна свакидашњица силовито потискује прошлост, чак и ону недавну, преживљену, као што је то нељудска, неоправдана агресија, рушење, убијање са безбедне висине из ваздуха једне државе, народа... Као савременици, а тиме и као актери, ми треба да остављамо аутентична сведочанства о тим догађајима и актерима, не само за садашњост, већ и за будућност, јер радови (књиге) чувају живе речи, они су најтрајнији чувари прошлости, памћења.

Шта је историјски неоспорно, мада историја не претендује на коначне истине, ево кратких одговора на постављена питања у наслову:

а) Нови светски поредак

Простор (време) недозвољава сваку опсежнију аналитичност, па ћемо изнети само неке утемељене констатације.
    
Крајем XX и почетком XXI века свет се нашао на раскрсници суочен са сумраком алтернатива будућег развоја и неизвесном судбином човечанства. Последњу деценију XX века обележили су крах социјализма, криза социјалне државе благостања и евро модела друштвеог развоја, експанзија нолиберализма као модела развоја и све агресивније наступања САД, као једине велесиле у свету. Све се отвореније и бескруполозније заобилази, игнорише и руши међународни поредак оличен у ОУН и њеним институцијама. Игноришу се међународни односи где сила стоји изнад међународног права и правде. Свет је суочен са експанзијом имепријализма и тоталиризма у новој историјској форми, на новој технолошкој и социјалној основи и са грубом агресијом у функцији нових господара света, а против држава које бране свој суверенитет и право на слободу и независност. У другој половини XX века у међународним односима и ОУН, као званичном структуром, коегзистирала су још три подсистема као алтернативни пројекти међународних односа: Совјетски, у форми социјалистичке заједнице (реални социјализам), англоамерички (транс национални капитализам) који је водио „крсташки рат“, свим средствима против света социјализма (и добио га) и несврстани (тј. Трећи свет).
    
Сви ови пројекти имали су своје програме борбе за нове односе у свету и били су у отвореном конфликту. Зато се период до 1989. године означавао као „време хладог рата“ и биполарне равнотеже света,  која је била праћена локалним и регионалним ратовима; крахом социјализма промењен је однос глобалних снага у свету, маргинализовани пројекти социјалистичке оријентације и несврстани, САД се свету наметнуле као једина глобална сила са пројектом униполаризма, новог светског поретка и глобалне планетарне доминације.
    
Уместо мултиполарог света на делу је свом жестином настао процес униполарности. САД су успшено инструментализовале и приватизовале бројне светске институције – Светску банку за развој, Међународни монетарни фонд, Савет безбедности, Хашки трибунал, НАТО савез (који је од одбамбеног претвиорен у крајње агресивну организацију подређену америчким циљевима имепријалног подређења света у функцији космополитског имепријализма). Геостратешки циљ САД  је да Европу држи у „шах позицији“, да Русију и Евроазију осваја у XXI веку. У тим статешким плановима Балкан је представљавао „врата“ за даљи продор НАТО савеза, тј. САД на исток, блиски и далеки.
    
САД своју неоимперијалну улогу остварују (мада се то довољно не види, неувиђа) путем неколико монопола: у области нових технологија, контролом светских финансијских токова, контролом (и освајањем) привредних ресурса
 (поготово статешких), монополом кроз разне форме (притиске) у ОУН и њеним институцијама и моноплом моћне војне силе.
    
Иако тај тзв. нови светски поредак проповеда у форми мита, слободно тржиште, демократију, отворено друштво, људска права,  његова социјално-економска суштина лежи у заштити интереса снага крупног капитала,  транснационалних компанија, интереса финансијске олигархије и снага војно индустријског комплекса. То је у суштини настојање да се обликује свет према америчким циљевима, вредностима. Запараво, то је прикривена и груба реколонизација, дресура малих народа и држава, процес доминације, експлоатације светских ресурса (уз помоћ, употребу „демократског насиља“) од стране крупног капитала на челу са САД.

б) Глобализација

Иако се о томе, а поготову код нас, мало говори и пише, човечанство се данас налази пред „бауком“ глобализације. Сведоци смо да је глобализација сила која покреће невидљиве конце наших живота. Пред нашим очима одвија се судбински ток пун неизвесности и ризика.
    
Глобализација, као тобоже идеја, о јединсвеном свету представља неоимперијалистички пројекат уређења међународних односа у функцији снага новог светског поретка. Он изражава тежу да се доминира економским, комуникацијским, еколошким ресурсима и моћима, савременог света и живи од вишка рада и екстра профита. САД теже, а то прикривају, да се сачувају интернационалне неједнакости и да прошире светску хегемонију, тј. да постану (трајно) лидери глобалне унификације света. У својој суштини глобализација почива на логици и експлоатацији капитала, на диктату тржишта и принуде војно-политичке силе. Она је у функцији империјалне хегемоније богате мањине земаља светског центра.
    
Глобализација као „процес“ није хомогенизација, већ напротив, то је продужетак моћи  и утицаја најмоћнијих држава, САД посебно. Она почива на монополу и центрима моћи и као таква је у служби мега капитала, експлоатације, неравноправности и хегемоније у међународним односима. Глобализација је комплексан процес који захвата различите димензије (економску, технолошку, политичку, информацијску, еколошку, културну...), она сама по себи, као израз научно-технолошког процеса и напретка није негативна. Инструментализована, међутим од стране монополских снага злоупотребљава се у неоимперијалне циљеве доминације и покоравања народа и држава. Глобализација која тобоже тежи универзијализацији свих вредности отворено негира историјску, националну, културну и друге самобитности народа, поготово малих. Циљ глобализације је, тобоже, „наддруштво“, тј. наднационални карактер друштва, заснованог на концепту финансијског тоталитаризма, опаснијег од сваког политичког, (против диктатуре увек је могућа побуна, али побуна против долара, евра, банака (које све редукују на тржиште, тј. новац) је тешка, ту је мало места за народ).

ц) НАТО савез
    
Разумети „причу“ о НАТО савезу, а о њему ипак недовољно знамо, значи спознати суштину новоколонијалног и неолибаралног поретка, заправо проникнути у неолиберализам који кроји судбину савременог света, којим се негира самобитност и суверенитет државама, у том хтењу, циљевима, НАТО је постао „дежурни полицајац“.
    
Подсетимо се укратко зашто је НАТО створен и зашто је СР Југославија (Србија) пре тринаест година дивљачки рушена, убијана, без оправдања и дозволе међународног поретка. Североатлански пакт (НАТО) је формиран 4.априла 1949. године у Вашингтону, као Савез између Белгије, Данске, Француске, Холандије, Исланда, Италије, Луксембура, Канаде, Велике Британије и САД, потом су му приступили Турска и Грчка, а 1955. и СР Немачка. (Данас НАТО има 28 држава, 25 из Европе, и Турску, Канаду и САД).
    
По својој суштини у време настанка НАТО је представљао изразито војно-политичку организацију, због заоштравања односа између Запада и Истока. Његови задаци су првенствено били војно-политичке природе, настао је као одбрамбени, али се временом, посебно последњих двадесетак година, после слома социјализма и наглог јачања униполарног света, претворио у моћну политичку и војну снагу са глобалним амбицијама и моћима у функцији, тобоже, планетарног чувања мира и безбедности, тј. у светског полицајца, силеџију ради одбране интереса Запада, САД, пре свега, и ради контроле и освајања светских ресурса на Блиском истоку, у Русији, Сибиру пре свега.
    
Оно што мене (све нас) као савременика и историчара интересује јесте зашто је та моћна организација, Сила, сурово без одобрења ОУН напала, рушила, убијала један историјски слободарски народ и његову државу која се још није била опоравила од разбијања СФРЈ, где је и Запад играо улогу „бабице“. Сазнања која сада имамо, која смо имали и пре тринаест година, нисмо знатније обогатили, мада тим нападом нисмо били изненађени. (Сећам се добро да сам још јануара 1999, назвао једног свог школског друга, веома успешног бизмисмена М.Шишковића, нажалост није више жив, и у шали му рекао – поздравља те твој школски друг Весли Кларк, решили су, хоће да нас „табају“. Можда ниси довољно обавештен, обуставиће нам све финансијске трансакције са светом, НАТО је решио да нас „дисциплинује“, пружићемо отпор, у току је дислокација свих војних јединица (касарне су већ скоро празне), ракетни системи и ратно ваздухопловство су под посебним режимом, склањамо их, Трећа армија тихо, али убрзано добија ратну формацију, нарашће на око 180 хиљада бораца. Све сам му то потом поновио, објаснио у његовом кабинету у Кнез Михаиловој улици, али омануо сам, рекао сам му биће то само „привођење к знању, „памети“ „дисциплиновање“, трајаће неколико дана, а оно испаде 78 дана, уз брутално рушење државе, народа...).
    
Историјски гледано, бавио сам се мало том срамном агресијом, агресија НАТО савеза, пре свега САД, која је почела 24. марта 1999. није извршена, како је то „званично“ западна укупна пропаганда оркестрирано тврдила због тзв. хуманитарне катастрофе и кршења мањинских и људских права Шиптара на Косову и Метохији од стране Србије (где је већ било дошло до добро организоване војне побуне, када су сва средства у одбрани државе дозвољена, уз жестоку кампању и оптужбе читаве етничке српске заједнице, од Српске православне цркве до САНУ, где је плаћенички вршена демонизација Срба као народа), већ из других, геополитичких и геостратешких разлога Запада.
    
Иако је мудри Кант дубоко у праву када давно рече „Истина је склад спознаје са њеним предметом“, иако ми истину о тој агресији можда још нисмо до краја спознали, узроци те агресије су поред осталог, пре свега, у следећем:

• Због геополитичког и геостратешког положаја и значаја СР Југославије за даљи продор новог светског поретка (САД) на Исток према Русији и Евроазији, где треба задобити контролу путева, нафте, гаса  и других економских ресурса (циљ је Сибир), а тиме и доминацију Светом. Зато милом или силом треба контролисати и инструментализовати тај простор, у том циљу је и стимулатизована, подржана и поздарвљена дезинтеграција СФРЈ;
• Ради дислокације војних снага, трупа САД из Немачке на  Југ Европе и ради јачања кредибилитета НАТО савеза који је знатно ослабио после нестанка Варшавског пакта и престанка „хладног“ рата;
• Ради даље експанзије снага, мега капитала (финансијски и војно индустријски) који диктира глобализацију, а истовремено подстиче сукобе различите врсте и води стварању мањих, зависних државица на ободу Европе;
• Зато што је у Југославији била блокирана транзиција (тј. рестаурација капитализма), а тиме и онемогућена промена модела развоја и контролисана и усмеравана „модернизација“;
• Агресија је посебно била у функцији присилне транзиције и промене по сваку цену режима у Југославији (Србији).
• Та агресија је, такође била немилосрдна по систематичности, беспоштедна по ефикасности разарања, а због употребе пројектила са осиромашеним уранијумом, гађања нафтних постројења, петрохемије, трафо-станица, имала и геноцидна обелжја. Нажалост, „пријатељска“ администрација САД и даље њу оправдава, па чак и тврди да је била у нашем интересу.

И на крају, да укратко мало сумирам појаву, циљеве и учинак глобализације и НАТО агресије на Србију, због оних који нису у прилици да се баве, познају ту проблематику, поготово што се код нас о томе намерно, углавном не пише.

Под мондијализмом, глобализацијом, као неоимперијалистичком тенденцијом, праксом и актерима у развоју савременог света се подразумевају процеси међузависности савремених светских друштава, држава у оквиру светског система. То је резултат концентрације и централизације светског капитала у високо развијеним земљама (пре свега у САД), где је данас концентрисано око 90% финансијског капитала. Глобализација показује да империјализам није само једна фаза у развитку акпитализма, већ његова стална карактеристика са различитим манифестацијама, али увек са циљем – експанзије – доминације и покоравања других народа и држава.

Теорију и идеологију глобализације најбоље је развио још 1997. у САД знаменити З.Бжезински у својој књизи „Велика шаховска табла“ (преведена је), по њему је глобализација идеологија XXI века, а човек члан јединствене светске заједнице, грађана планете земље, када у светском друштву као израз научно-технолошког развитка и међународне поделе рада долази до интернационализације скоро свих делатности и сектора друштва (еколошког, технолошког, комуникацијског, полтичког, економског, културног) и да се за то сви проблеми морају решавати на регионалном или планетарном нивоу. Зато САД, као најмоћније, намећу свету своју вољу и остварују нови светски поредак преко наметања неолибералног модела развоја и „транзиције“ у форми зависне модернизације и неоколонијализма, преко процеса детронизације државног суверенитета националних држава, преко културног империјализма, преко изазивања, тј. произвођења унутрашњих сукоба (етничких, верских, територијалних) и њиховим управљањем и инструментализацијом за своје стратешке циљеве, и коначно путем директне, војне интервенције у циљу рушења легалних режима и инсталирања сателитских елита.

У остваривању тих циљева, процеса засметала им је непокорна, а уз то тобоже и социјалистичка Србија, и десила се на бруку савремене цивилизације НАТО агресија. НАТО агресија 19 најмоћнијих земаља света, по диктату САД на Србију 24.марта 1999. године у трајању од 78 дана, чија је суштина била у геостратешким разлозима, тј. у тежњи новог светског поретка да овлада овим просторима ради даље експанзије на исток, није, ипак, до краја успела:

• Српски народ, грађани Србије, реаговали су патриотски, одлучно, остварено је пуно политичко и акционо јединство народа, свих структура у одбрани државе;
• Безбедносне структуре (војска, полиција и сл.) држале су се храбро, професионално;
• Младост земље показала је спремност за борбу, за одбрану као да је поново оживео онај народни стих, порука „храни сина па шаљи у војску, Србија се...“;
• Војно-политички циљеви агресора, а пре свега отимање и стварање НАТО државе Косово и Метохија, нису до краја остварени и поред великих разарања и не малих невиних људских жртава;
• И поред оркестрираног сатанизовања Срба у масовним медијима Запада, која су изигравала „индустрију свести“ у свет је полако почела продирати истина о оправданој борби и одбрани српског народа;
• Свет је схватио да је срамно игнорисана, маргинализована и релативизована улога и значај ОУН као органа светског мира;
• Почела је јачати свест да уместо униполарне доминације САД човечанству је потребна мултиполарна стратегија и реафирмација истинске глобалне демократије, тј. да треба успорити диктат неоимперијалног монопола;
• Агресија је, такође, показала, мада се о томе не говори да је европски идентитет и суверенитет недефинисан „збркан“, да њене војне снаге нису равноправан партнер САД, да Европа нема своју политику безбедности;
• НАТО није више одбрамбени савез, већ разуларена поробљивачка снага која не уважава ни слободу, ни суверенитет, ни етику, ни цивилизацијска достигнућа, тамо где делује доноси сумрак цивилизације, како би народ рекао „далеко им лепа кућа“.

Улазак Србије у НАТО објективно историјски глдано био би патолошки потез, а „Србија је земља скупе судбине“, та њена судбина зависи од свих нас. Морамо знати космо и куда идемо. Зато „будимо господари своје воље, а слуге своје савести“ (Демостен).