Живадин Јовановић, председник Београдског форума, одговара на питања "Недељног телеграфа" ...

Pitanje: Sta je, po vasem misljenju, sustina odluke vlasti u Beogradu da podnesu kontratuzbu protiv Hrvatske (sta se time zeli postici) i koliko je to mudra odluka, imajuci u vidu zelju Srbije da udje u EU ali i sve zaostrenije odnose sa Hrvatskom?

Odgovor: Mišljenja sam da je Vlada Srbije nevoljno podnela protivtužbu Međunaropdnom sudu pravde protiv Hrvatske, da se na taj korak odlučila zato što praktično nije imala izbora jer su propali svi njeni pokušaji (i ponude) da uveri hrvatsku stranu u celishodnost povlačenja tužbe. Sud pravde će, dakle, sada raspravljati ne samo o tužbi Hrvatske, već i o protivtužbi Srbije. Nadam se da je protivtužba sveobuhvatna i da je obrazložena svim raspoloživim dokazima.

Tužiti se uzajamno, i to za genocid, i istovremeno razvijati dobrosusedstvo, štagod ko govorio, svakako nisu logične, usklađene težnje. S druge strane, i bez ovog jedinstvenog spora, srpsko-hrvatski odnosi duže vreme stagniraju, a u novije vreme se i pogoršavaju, sa svim posledicama po njih same i po region. Uzrok tome se nalazi u uzajamnom nepoverenju, odsustvu jasnih principa odnosa, napuštanju kriterijuma izajamnosti interesa, aroganciji hrvatskih i kompleksu inferiornosti srpskih lidera. Stalno potezanje tajnih optužnica protiv Srba, uvredljive izjave Mesića o aktuelnoj politici Srbije prema Kosovu i Metohiji, njegova „oproštajna“ poseta Prištini na pravoslavni Božić, pomilovanje ratnog zločinca Siniše Rimca - su više nego jasan odgovor Zagreba na politiku „dobrosusedstva“, „evropejstva“ i „kooperativnosti“ kako ih Beograd shvata i primenjuje.


Pitanje: Zasto ovakva kontratuzba nije podneta odmah nakon sto je Hrvatska tuzila Srbiju za genocid 1999. godine? Kako se tada, u vreme Slobodana Milosevica, razmisljalo u srpskoj diplomatiji  - da li se tada uopste razmatrala mogucnost podnosenja kontratuzbe protiv Hrvatske i zasto?

Odgovor: U periodu posle Dejtonskog i Erdutskog sporazuma (1995.) do agresije NATO 1999. prioritet su imali napori SR Jugoslavije i međunarodnih činilaca da se obezbedi

primena rešenja iz tih dokumenata i da se otklanjaju posledice građanskih ratova u BiH i Hrvatskoj. U tom periodu održan je niz međunarodnih konferencija na najvišem nivou (Rim, Firenca, Ženeva, Pariz). Tokom 1997. i 1998. između SRJ i Hrvatske odvijala se intenzivna diplomatska aktivnost. Pripremljen je i potpisan niz  sporazuma. Sporazumom o normalizaciji od 23. avgusta 1996. Hrvatska je, na primer, priznala SR Jugoslaviji kontinuitet međunarodnog subjektiviteta (kao, uostalom, i Makedonija i BiH) od čega se Koštunica kasnije odrekao podnoseći 27. oktobra 2000. molbu za prijem SRJ u OUN. U svakom slučaju, normalizacija životnih i privrednih tokova i uhodavanje rešenja za BiH bili su od prioritetnog značaja i za Srbiju i za Hrvatsku. U tom periodu nije bilo reči ni o tužbi ni o protivtužbi. Kad je Hrvatska 1999. prijavila Sudu pravde da će podneti tužbu protiv SRJ za genocid,  onda su u SRJ pokrenute organizovane pripreme za protivtužbu.

Postupajući po podnesku Hrvatske, Sud pravde je 14. septembra 1999. godine dao rok Hrvatskoj od 6 meseci da obrazloži tužbu, a SR Jugoslaviji 6 meseci po isteku  roka datog Hrvatskoj, da pripremi odgovor, odnosno, protivtužbu. Hrvatska je potom nekoliko puta tražila produženje roka za podnošenje obrazloženja što je Sud odobravao. Višekratna odlaganja, štagod bili razlozi na strani Hrvatske, uticala su da Sud istovremeno odlaže i rok SRJ za podnošenje protiv-tužbe.

Za jugoslovensku stranu posebno je bila uvredljiva licemerna javna optužba Hrvatske da je Srbija odgovorna za proterivanje Srba iz Kninske Krajine tokom vojne opfanzive „Oluja“. Kakvu je taktiku Hrvatska primenjivala radi masovnog proterivanja Srba postaće jasno sa objavljivanjem audio-snimka razgovora Franje Tudjmana sa vojnim i političkim vrhom Hrvatske na Brionima pred sam početak vojnog napada „Oluja“. Suština Tudjmanove instrukcije vojnom vrhu bila je da obezbedi proterivanje Srba iz Krajine, da im odredi pravac za evakuaciju, dok će političari  javno, tobože, pozivati Srbe da ne odlaze!

Krajem 1999. uspostavljen je međureresorski rad na pripremama protivtužbe, određena koordinacija aktivnosti, postavljani okvirni rokovi. Korišćena je obimna dokumentacija Komiteta Savezne vlade za ratne zločine i drugih nadležnih resora i službi. Glavni pravni savetnik i Pravna služba SMIP-a, u saradnji sa drugim službama i resorima, obavili su značajan deo posla do promena oktobra 2000. Tada je za Hrvatsku važio nalog Suda da svoju tužbu kompletira do 14. marta 2001. a za SR Jugoslaviju da protivtužbu preda do 16. septembra 2001. Šta se na tom planu dešavalo posle oktobra 2000. nije mi poznato.


Pitanje: Zasto Srbija nije prva tuzila Hrvatsku, odmah  nakon zavrsteka rata?

Odgovor: Na stručnom nivou, izvan i unutar Saveznog ministarstvu za inostrane poslove, još tokom građanskih sukoba bilo je predloga za pripremu tužbe protiv Hrvatske za genocid nad Srbima, posebno posle etničkog čišćenja Srba u Zapadnoj Slavoniji, napada „Bljesak“ i „Oluja“. Za to su se zalagali ugledni naučnici, profesori prava kao i pravni stručnjaci u samom Ministarstvu za inostrane poslove. Svi oni su isticali da se radi o nastavljanju genocida nad Srbima koji je vršen u NDH tokom Drugog svetskog rata. Nije mi, međutim, poznato da je tada,  postojala politička odluka da se Hrvatska tuži Međunarodnom sudu prvde. Takva odluka je usledila nakon odluke Hrvatske da podnese tužbu protiv SRJ.