О Билдербершкој конференцији

Форум преноси

Клаудија фон Верлхоф

 

bilderberg

 


Билдербершки клуб носи назив који у немачком језику означава „живописну планину“. Овај утицајни клуб ових дана одржава састанак у тиролском граду Трелфс. Дакле, тамо ћемо видети „слике живописне планине“.

Удружење којем је дозвољено да одржава своје састанке апсолутно тајно уз огромну полицијску заштиту, при том, окупља низ делатника из политике, науке и „ручно изабраних“ представника медија из читавог света, представља доказ да ми не живимо у демократији, будући да се поставља питање – на који начин и зашто овој организацији полази за руком да постигне то да нико не говори о ономе шта се тамо дешава? Шта клуб чини да сви позвани уопште долазе? Они свакако знају да није ствар у њиховој личној лепоти.

Овде се налази водећи део власти, праве власти. Овде позивају оне који су се нашли на „нишану“ ове власти. А у каквом својству их позивају? Наравно, као будуће представнике управо ове власти. Они који стварно имају власт желе да „ми“ под маском оних који тамо иду одмах после тога штитимо њихове интересе: у области политике, науке, економије, друштвених покрета, средстава јавног информисања. „Ми“ њима нисмо потребни, сем -само као извршиоци њихове воље,будући да они не могу све да раде сами.

Позвани – то су они који се налазе у међупростору, између њих и масе становништва, између власти и оних људи без власти. Међутим, ови „моћни“ очигледно не могу бити реално моћни кад не би било те треће – спојне – класе, која по наређењу одозго говори у чему је суштина и како треба живети.

Многи, веома много њих, ако не чак сви значајни политичари из Швајцарске и из Немачке тамо су већ били, на пример, Враницки, Фејман…, Меркел, Тритин…

Ипак, шта би било ако би маса формирала своје сопствено мишљење, заједно са независним делатницима политике, науке, медија и нико не дође на њихов састанак? Па, коме ће се онда власт обраћати?

Због тога се тамо, на том састанку, дешава само једно – индоктринација, а ако треба, „испирање мозга“: о чему се ради у овом тренутку и уопште, шта треба рећи, промовисати, представити, легализовати, а шта не, и на који начин, а на који начин не…

И шта још?

Дакле, тај скуп такође није толико загонетан и тајанствен. О њему нам и онако причају, читаћемо о томе: на пример, са последње конференције чули смо да Путин води рат против Украјине, а нису нам рекли да украјинска армија протерује и убија устанике источне Украјине, и такође нам нису причали да се народ брани од тога. Или, говорили су нам, поред осталог да Украјинци желе да живе слободно, удемократији, а нису нам говорили о томе да се фирма „Монсанто“ са својим ГМО и нафтна индустрија која ради методом хидро – експлозије већ припремају за заузимање земље на нео-колонијалан начин. Или, говорили су нам да је ИД „средњевековна“ терористичка исламистичка организација прећуткујући да је та организација формирана и обучена уз помоћ САД, НАТО, Израела, Саудијске Арабије и да је они финансирају и да она нема никакве везе са исламском религијом. Или, известили су нас да је Грчкој потребна „помоћ“ од стране „институција“ и да она пред њима мора да се сагиње, а нису рекли да она располаже богатствима природног гаса у свом приобаљу и резервама урана и злата, исто као и Кипар, или је боље рећи да она за сада њима располаже. Или, рекли су нам, да је неопходан план звани „Б“ „геоинжењеринга“ у циљу проучавања промене климе, наводно изазване емисијом угљендиоксида у случају да не може да се заустави емисија тог гаса, а ако може, да ли ће бити побољшања. Прећутали су нам да угљендиоксид и клима мало једни на друге утичу, али ова дезинформација одвлачи пажњу од штета изазваних војним геоинжењерингом и они се одједном појављују као „спасиоци“ са тобожњим цивилним геоинжењерингом, оправдавајући тако сам процес геоинжењеринга. Или, то да су ТТИП, ТИСА (тајни међународни споразум о потпуном „де-регулисању“ светског тржишта услуга) СЕТА (Comprehensive Economic Trade Agreement) и ТПП важни за развој економије, они не говоре о томе да је Европа постала колонија концерна САД и њиховог војно-индустријског система. Они кажу да је доказано ко је, заправо, извео недавне терористичке нападе у Паризу и Копенхагену прећуткујући да су одређеним снагама ти догађаји од велике помоћи, на пример, службама безбедности, анти-исламској пропаганди и придобијању свих на заклетву за циљеве „врхушке“.

У сваком случају: они који учествују на конференцији Билдерберга до сржи стављају себе на располагање тим снагама. Организаторима је то добро познато. У том погледу они не чине грешке. Власт зове, а они који је представљају, који намеравају да је представљају, масовно долазе. Они се, вероватно, чак и поносе тиме. Њих су за то изабрали, платили им, а касније их (опет) бирају, будући да су „инструисани“ за осталу делатност у корист власти. А ако ћемо потпуно објективно – кад не одговарају захтевима власти, онда их је могуће увек уцењивати, претити им, могу бити отпуштени, могу изненада настрадати од неке загонетне болести… Али – они су у служби свом - ЈА.Ипак, шта их тамо привлачи? И још нешто: шта би било да одустану? И – да ли се то некад десило? Какве су биле последице?
Власт се увек поима као власт над животом и смрћу.

За оног ко се нашао у светлосном зраку рефлектора власти постоји један добар савет: напоље одавде и трчи колико те ноге носе, што даље и што брже.

У том погледу ја имам богато искуство – на дипломатском паркету неког председника неке банана – републике, као жена и професор – у земљи и иностранству. При том, постоји неко одређено предосећање којег, иначе, нема. Одједном се појављује инстинкт, њух који упозорава, који ми говори – одлази, не сме се остајати у фокусу тог рефлектора. Ситуација постаје апсолутно непредвидива, а тада је већ опасност у одлагању, чак и ако се ради искључиво о позиву само на чај или на пријем. Јер – правила по којима се то дешава одређују други, чију мотивацију не знаш, само осећаш да она не може бити добра. Одједном постајеш свестан да ћеш овде изгубити, можда, једино што имаш: поглед на свој сопствени живот и – своју сопствену вољу.

То може да буде смешно, али изгледа да они који добијају позиве од таквих организација немају такав осећај. Они, у ствари, тамо одлазе. А касније се чуде - шта се са њима десило?

Било би интересантно замислити да ће се конференција Билдерберга одржати, или у Тиролу или у другом месту, а нико није дошао…