Вирус Ковид -19, или једноставније Корона, на путу је одласка, или се бар надамо. Свако чудо за три дана, каже наш народ. Али свако чудо, ма какво било, па и најстрашније, донесе и нешто позитивно. Или би бар требало. А то позитивно су поуке. Ако се из нових збивања које нам се десе не извуку поуке и предузму мере како не бисмо други пут били затечени, како бисмо били спремнији да се са тим чудом ухватимо у коштац, десиће нам се да стално изнова бивамо затечени и да из ватре вадимо врело кестење, а тако није морало. Мало ли нам се пута у историји управо то и дешавало, поготово у политици, да понављамо и заблуде и грешке и зато бивамо сурово кажњени. Зато је важно објективно сагледати шта се све збило и збивало, као први корак у извлачењу поука. Много је чињеница које би у тој анализи биле од користи али навешћу само нека, по мени најважнија, лична запажања.

Иако наш здравствени систем није много знао о Корони, брзо је реаговао и успешно се са њом носио. „Рат“ су добили људи на првој линији фронта, лекари, медицинско особље и здравствени систем у целини, уз подршку државе, наравно. Још једном се показало да Срби започињу ратове у најнеповољнијим условима али да их својим самопожртвовањем, инвентивношћу и одговорношћу и, морам рећи, људскошћу, успешно решавају. Као и обично, наш највећи ресурс су људи и тако је било и сада. Наша земља није имала опрему за борбу против Короне, али је веома брзо успела да се снађе и набави је у довољној мери да успешно одговори основним потребама. Да је имала опрему на време, заразио би се мањи број припадника здравствених служби, војске и полиције, па самим тих и других људи. Нека то буде једна од поука- не чекати да се нешто деси већ мислити унапред.

Поука би могла бити и да у образовање, професионализам, што значи и стандард, нашег медицинског особља, треба много више уложити и стимулисати их да остају у земљи а не да посао и срећу траже у иностранству. То значи не само подићи им личне дохотке, већ побољшати услове рада и опрему, уложити у науку и у институције.

Оно што сматрам кључним у свему овоме је питање поверења и у директној је вези са претходно изнетим. Наиме, бројне информације о томе да је вирус вештачки створен са различитим глобалним циљевима, као и да ће свет након Короне бити потпуно другачији, крајње су неуобичајена и превише озбиљна питања. Стизале су информацији о озбиљном сукобу „глобалиста“ и „националиста“ у САД, односно председника САД Д. Трампа и „дубоке државе“, оптужбама Д. Трампа на рачун Светске здравствене организације (СЗО), којој су САД ускратиле финансирање, критике на рачун Била Гејтса, многих других водећих личности здравства у САД и свету, на непримерену кампању наметања непроверених вакцина на силу, на подизање тужбе против значајних личности САД због издаје, педофилије и многих других грехова. Те , и многе друге информације, су некако прећутане у водећим медијима. Ово је битно и због тога што је наша земља сигурно једна од првих у свету која се уверила у лажи, клевете и манипулације неких западних кругова, назовимо их њиховом „дубоком државом“, у веродостојност њихових информација, који не презају ни од нелегалне и нелегитимне агресије иако знају да су разлози за њу лажни. Још тада је у нашем народу створено велико неповерење у све што кажу и раде а оно се одржавало и свих ових година притисака и клевета на рачун Србије.

Ове вести током Короне само су наставиле и продубиле то неповерење. Зато је поука да наша власт добро провуче кроз филтер наших стручних људи све њихове информације, мишљења и налоге, па и у области здравства. Свако некритичко прихватање њихових кампања створиће неповерење народа и у нашу власт, што не би требало дозволити. Зато је поука да се нико не тера на присилно вакцинисање већ да се добро провере вакцине, од стране наших стручњака и института, па ће их грађани и сами прихватати, као што је то било раније, у време када су веровали да држава штити њихово здравље и интересе. Сви су свесни да данас светом, нарочито западним, владају новац и профит и да људско здравље, па и живот, немају никакву цену. Напротив, нису ретке изјаве појединих западних личности о неопходности смањења људи на планети, бескорисности старије популације и неопходности „решавања“ тих питања. Уз вести о штетним последицама појединих вакцина у свету, фармацеутским лобијима, информацијама да последњих 30 вакцина у употреби у САД нису тестиране на прописан начин, па самим тим ни безбедне за употребу, односно штетне или, у најмању руку, неефикасне, и бесомучне кампање да се сви „морају“ вкацинисати, логично је растуће неповерење грађана. Зато вакцине не треба наметати, већ повратити поверење, а то се једино може уколико се оживе наши институти и активирају наши стручњаци јер ће људи веровати нашим стручњацима и институцијама.

Корона је на најдиректнији начин показала да нема солидарности у многим међународним организацијама и између многих држава и да се треба ослонити на своје стручњаке и ресурсе. Част оним другима који су показали људскост и солидарност.

Слажем се зато са онима који траже да међународне здравствене институције треба да одговоре да ли је вирус вештачки, али сматрам да бисмо требали да тражимо одговоре и на многа друга питања, како би те информације поделили са нашим сународницима.
На крају, питање поверења је у целој овој причи, па и глобалној, кључно.

Београд, 14. 05. 2020. г
Раде Дробац
Амбасадор у пензији
заменик Председника Београдског форума за свет равноправних

Резолуција СБ 1244 је бедем одбране од сецесионизма, екстремизма и илегалног оружаног интервенционизма који ни најмоћније силе и њихови савези не могу савладати без пристанка Србије

Неспорно је да је Резолуција СБ УН 1244 општеобавезујући правни докуменат најважнијег органа светске организације највишег ранга у хијерархији међународних правних аката. Какав је карактер, и каква је снага резолуција СБ УН уопште, осетили смо на сопственој кожи толико пута током југословенске кризе, посебно током санкција, затварања међународних форума, противуставних хапшења и предаја државних и војних руководилаца Хашком трибуналу и у другим приликама. Светски моћници су нас непрекидно подсећали да се ради о међународно-правним обавезама које морамо беспоговорно поштовати и извршавати. Потом смо то исто и сами објашњавали сопственој јавности – јер смо озбиљна држава и, као таква, морамо извршавати све међународно правне обавезе. То је услов да нас „међународна заједница“ (читај: ЕУ и НАТО) поштује, да рачуна да водимо одговорну и предвидиву политику.

ИЗВОРИ ПРАВА У тој одговорности било је, дакако, и претеривања, те смо тако аутоматски давали предност свим међународним одлукама и нормама у односу на наше законе, па чак и у односу на наш устав што, управо код озбиљних држава, није случај. Некада смо договоре потписиване под окриљем (читај: ултиматумом) ЕУ најпре проглашавали за политичке, а потом, уз мању задршку, за међународно-правна документа и, што би правници рекли, за изворе унутрашњег права. И једно и друго због тренутних целисходности, најмање због кохерентности правног система. Као да рачунамо, људи су заузети егзистенцијалним питањима, многи су незаинтересовани, неће приметити све те недоследности и преокрете. А и ако примете, наша јавност нам неће замерити, а наши западни партнери ће бити задовољни. Уосталом, народ нам је дао мандат и не морамо се обазирати на то шта мисли о појединим потезима и одлукама, ма којег значаја биле. Објаснићемо да је све што предузимамо, што потписујемо, део наше непоколебљиве борбе да управо народу буде боље, да боље живи. Ако би било нејасноћа, објаснићемо и шта је бољи живот.

ЦИЉЕВИ ЗАПАДНИХ ПАРТНЕРА СРЈ и Србија су ефикасно и ревносно извршиле све своје обавезе утврђене Резолуцијом СБ УН 1244. Када су наши западни партнери довољно искористили Резолуцију 1244 за задовољење својих геополитичких интереса – а то су окупација Косова и Метохије, потпуно повлачење српских институција, устоличење терористичких и криминалних лидера у Приштини и проглашење криминалне творевине за државу – њихов интерес за извршавање неизвршених делова Резолуције 1244 не само да је ослабио већ је сам Запад блокирао даље спровођење неизвршених а правно општеобавезујућих одредаба. Зашто? Зато што би њихово извршавање значило признавање државних и националних права и интереса Србије и српског народа, а суштински циљеви наших западних партнера били су и остали – мања, слабија и покорена Србија, преузимање њене економије, природних ресурса и финансијског тржишта, и расцепкана српска нација до стања да не може бити самостални политички фактор.
Зашто? Зато што је српски народ у дугој и турбулентној историји Европе профилисан као самостална, независна и достојанствена и несаломива нација која је, полазећи од историјских искустава, свог геополитичког положаја и својих културно-духовних корена увек тежила и успевала да одржава и учвршћује присне, савезничке и братске односе с руским народом и Русијом. Управо је то сметало и смета нашим западним партнерима, најпре онима који су носиоци концепта европске и глобалне доминације, посебно њиховој стратегији продора на Исток, разбијања и потчињавања Русије и Кине.

ПОЛИТИКА СВРШЕНИХ ЧИНОВА Наши западни партнери, који су 10. јуна 1999. били део глобалног консензуса којим је усвојена Резолуција 1244 и окончан први рат на европском тлу после Другог светског рата, једнострано су, у тренутку када им је то одговарало, заледили њену даљу целовиту примену и кренули с политиком свршених чинова до једностраног проглашења отцепљења 2008. Они су тиме једнострано заледили и мировни процес који је требало да, преговорима под окриљем СБ УН и у оквирима Резолуције 1244, доведе до мирног, праведног и одрживог решења за коначни статус покрајине Косово и Метохија. Глобалним консензусом, тај статус је оквирно дефинисан као широка аутономија, уз поштовање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно Србије као правне наследнице.
Уместо да држи иницијативу захтевима за доследно и целовито спровођење Резолуције 1244, Србија је подлегла притисцима удаљујући се од права, Повеље УН, Финалног документа ОЕБС-а и одлука СБ УН и препустила се арбитрарном преговарачком процесу. Ствари су отишле толико далеко да је Србији набијен комплекс одговорности за замрзнути конфликт, све до преговарачког поглавља 35 које практично инаугурише тезу да се замрзнути конфликт може превазићи једино када Србија потпуно нормализује своје односе с тзв. Косовом. Да призна да је нормално то што јој је силом, неправом, неморалом и махинацијама отет део државне територије, и то онај у коме се налазе корени њеног националног, културног и духовног идентитета.

ПОВРАТАК ПРОТЕРАНИХ Оперативна одредба тачке 9 ц. Резолуције 1244, којом је предвиђено слободно и безбедно враћање свих избеглица и расељених лица, одавно је врло ефикасно извршена када је реч о враћању Албанаца (на страну ко их је, како и зашто протерао), док у односу на протеране Србе и друге неалбанце не само да није извршена већ су они, у време мандата УНМИК-а и КФОР-а, масовно протеривани, а ни после 21 годину није им допуштен повратак у њихове домове и на имања! Да апсурд буде већи, нема видљивог напора с наше стране према нашим западним партнерима да протераним Србима омогуће исто што и Албанцима. О чему то говори? Да ли смо прихватили оцену западних партнера да су Срби и Србија криви за све, па и за тероризам и сепаратизам тзв. ОВК, за илегалну и злочиначку агресију НАТО-а 1999, за антисрпске погроме и етничко чишћење, за трговину људским органима и чиме све не, што је утврдио Дик Марти а верификовала ПССЕ?!
У наступу искрености, поједини западни саговорници полугласно говоре – етничко чишћење није допустиво, али понекад може бити политички целисходно! Да ли смо се и с тим антисрпским мутацијама универзалних цивилизацијских норми помирили, и за које добро? Хоћемо ли и однос западних партнера према неотуђивом праву 230.000 Срба и других неалбанаца на слободан и безбедан повратак у њихове домове и на њихова имања узети у обзир и када говоримо да се Срби и Србија високо поштују? Да ли разумемо да игнорантски однос западних партнера према праву протераних Срба није никакво споредно питање, или изузетак него израз њиховог суштинског односа према српском народу као старој, европској конститутивној нацији? Део тог односа је и однос према обесправљеним целинама српског народа у Црној Гори, Хрватској, као и однос према Републици Српској.

ИСПРАВЉАЊЕ ГРЕШАКА Има, разуме се, и других делова Резолуције 1244 који се тичу виталних интереса Србије а који нису извршени нити испоштовани. Суштинско је питање нашег односа према оним одредбама Резолуције које афирмишу суверенитет и територијални интегритет СРЈ, односно Србије као њене правне следбенице, а које, на другој страни, за Косово (и Метохију) не предвиђају ништа више, ништа друго, осим широку (суштинску) аутономију. Није видљиво, није присутно да ми ова питања покрећемо, нити је јасно зашто то не чинимо. Може ли вечити одговор бити – зато што је неко грешио онда када је преговоре селио из УН у ЕУ, онда када је постављао погрешна питања Суду правде, онда… Грешке су несумњиве. Али грешке морамо исправљати, а нарочито не смемо чинити нове.
Потребно је да почнемо да верујемо да се бар неке од наших грешака могу исправити, поготову онда када су наши напори, очекивања и захтеви у складу са универзалним принципима, цивилизацијским вредностима и новим реалностима. Такве су грешке, на пример, досадашње удаљавање од Резолуције 1244, превасходно индиферентност према праву Србије да захтева њену пуну примену и извршавање свих одредаба од интереса за Србију. Још је већа грешка јавно ламентирање да Резолуција 1244 није добра за Србију, што је равно саморањавању и помагању Приштини и њеним досадашњим или доскорашњим покровитељима. Резолуција СБ 1244 је бедем одбране од сецесионизма, екстремизма и илегалног оружаног интервенционизма који ни најмоћније силе и њихови савези не могу савладати без пристанка Србије. Отуда сви притисци, уцене, подметања па и понека понижавајућа понуда Србији да призна илегално отцепљење, да потпише тај тзв. „свеобухватни, правнообавезујући документ“. Да призна да је крива, што својевремено антологијски овековечи покојни песник Добрица Ерић.
И прихватање фамозног поглавља 35 грешка је која се може исправити. Ради се о једностраној листи од више страница ултимативних захтева Србији који су правно неутемељени, једнострани и понижавајући. Слични захтеви нису никада постављани ниједној земљи кандидату, па зато имају дискриминаторски карактер. Најзад, такви захтеви су постављени у сасвим другачијим околностима од садашњих, и под низом bona fides претпоставки које се нису оствариле због помањкања одговорности других, за шта Србија не сноси одговорност.

НОВА РЕЗОЛУЦИЈА Ових дана угледни српски лист објавио је на својој првој страници наслов да „Резолуцију 1244 треба заменити новом“. Остављен је утисак као да је доношење нове резолуције Савета безбедности наједном постало актуелно питање, као да замена предстоји у скорије време. То, по мишљењу аутора ових редова, није реална порука, ни претпоставка. Нова резолуција СБ УН имала би изгледа и смисла у два случаја. Први, уколико би за Србију била повољнија од Резолуције 1244, и други, уколико би решила питање статуса покрајине Косово и Метохије у складу с Резолуцијом 1244. Прва није реална зато што још увек довољно утицајних земаља чланица УН није повукло своја исхитрена признања илегалног отцепљења; то нису учиниле ни неке чланице ЕУ и НАТО-а које би у догледно време могле да повуку такве потезе, посебно имајући у виду да признање илегалног чина штети њиховим државним и националним интересима и да је учињено под притиском Била Клинтона, Тонија Блера и Мадлен Олбрајт. Друга није реална зато што преговори о статусу као централној, суштинској теми нису ни отпочели, и што се мора претпоставити да ће бити врло сложени и дуготрајни.

Постоји и трећа претпоставка, спекулативне природе, а то је да ће Србија „лећи на руду“ тако што ће прихватити трговину – признати тзв. Косово, тако што ће прихватити његово чланство у УН, ОЕБС-у, СЕ и у све друге међународне организације, у замену за размену територија по формули „моје за моје“, статус српских манастира и обећање чланства у ЕУ, кад за то испуни услове.
Тешко је претпоставити да би СБ постигао консензус о таквом „дилу“ који би значио редукцију и ревизију постојеће одлуке, независно од тога ко би био иницијатор, или спонзор такве одлуке. За неке чланице то би било неприхватљиво с принципијелног становишта, за друге би значило даље нагризање ауторитета СБ и правне сигурности, за треће охрабривање сепаратизма с којим су суочене на сопственим територијама. Суштински, то би ишло у прилог геополитике хегемонизма носилаца униполарног поретка који је практично део историје. Истовремено, на Балкану то би значило заоштравање конфликтног потенцијала, а не корак ка миру. Приче о инвестицијама, заједничком напретку, повезивању, бољем животу и сличним, чак и писаним обећањима, ни раније нису биле реалне. С наступом економско-финансијског цунамија после пандемије ЦОВИД-19 биће још и мање, ако не и пука пропаганда. О томе на свој начин говори и чињеница да 21 годину после усвајања Резолуције СБ 1244 није извршена њена одредба о обавези међународне заједнице (ЕУ) о економској обнови и реконструкцији региона.
Грешка је и то што се резолуцији Генералне скупштине УН о посредничкој улози ЕУ и негативном мишљењу Међународног суда правде у јавном третирању приписују својства која та документа немају. Наиме, то су, правно посматрано, само саветодавна, дакле, правно необавезујућа документа која имају своју вредност, али углавном саветодавну и политичку. Она се не могу поредити, поготову надредити (са) одредбама Резолуције 1244 која је правно општеобавезујући документ. Такав однос политичких структура може се и мора променити јер је јасно да не можемо наставити да радимо у корист сопствене штете, да преувеличавамо препреке, а умањујемо вредност или сасвим одбацујемо аргументе у прилог одбрани наших легитимних и легалних интереса.
За то су потребни политичка храброст, визија и савезници. Ако смо тога свесни, имаћемо их. Апсолутизација старих шаблона, формата и аргумената које је време превазишло, исказивање храбрости у саглашавању с геополитиком и интересима оних који су нас разарали, умишљајно тровали и убијали свих 90-их година прошлог века данас би били показатељ дезоријентисаности и фаталног анахронизма. Временска дистанца која нас дели од тог периода није тако дуга, али глобалне промене никада нису биле дубље и судбоносније. Можда су и зато тешко схватљиве.

ИЗВОР: www.pecat.co.rs/2020/05/kome-smeta-rezolucija-1244

Дан сећања на страдање кинеских новинара током агресије НАТО постаје и симбол заједништва и пријатељства два народа, кинеског и српског. У тој илегалној оружаној агресији 7. маја 1999. године почињен је злочин против мира и човечности бомбардована је, не случајно, Амбасада НР Кине од авиона САД. Погинули су кинески новинари Хи Хиши, Ђу Ђинг и  Сао Ђинхуан. Уписали су се у наше трајно сећање и памће.

Наши народи су током своје дуге, слободарске историје били на удару истих империјалних сила које су у 19 и 20. веку кројиле политичку мапу света како на Истоку Азије, тако и на Балкану. Током Другог светског рата нашли  смо се на удару сила Осовине – Тројног пакта: ми на удару сила Осовине предвођених нацистичком Немачком и фашистичком Италијом и њиховим сателитима; Кина на удару јапанског милитаризма.

Каснио је мир на крају Другог светског рата, као што све касни на Балкану. За нас је рат завршен тек 15. маја 1945. На Далеком Истоку рат је завршен тек 2. септембра 1945, када је и званично капитулирао Јапан.

Двадесети век памте наши народи по великим жртвама. Чувамо сећање на голготу Србије у Првом светском рату,  геноцид почињен над Србима у Другом светском рату, страдње народа у СССР-у ─ 27 милона  жртава, холокауст упамћен по 6 милиона убијених Јевреја. Памтимо страдње преко 25 милиона Кинеза страдалих од руке јапанских завојевача. Прошли и овај век је и у знаку борбе за очувања територијалног интегритета обе пријатељске државе.

Страдање кинеских новинара само је део историје злочина светских завојевача. Сећање на овај злочин лековито је за освежавање памћења на односенаши народа. Ми памтимо помоћ НР Кине током до тада невиђених санкција тзв. међународне заједнице када смо добили изузетну помоћ кроз кредите и бартер аранжмане исказане у стотинама милиона долара. Памтимо и на сваком кораку дожиљавамо принципијелну подршку НР Кине на међународној политичкој сцени, посебно у Уједињеним нацијама. Зато је Дан сећања на кинеске новинаре  више од сећања на страдалнике током агресије НАТО. То је историјско памћење, историјско размеђе када се препознају истински пријатељи који су се и у овој години обележеној вирусом Ковид 19 потврдили: ваздушни мост са медицинском опремом и лекарском екипом успоставила је Кина. Кина и Русија били су часни изузеци у време када човечанство није показало људски ниво солидарности у сузбијању пошасти, посебно онај технолошки и привредно најразвијениоји део.

Све су то истински, људски разлози којима се руководе Удружење боравца НОР-а Нови Београд и Удружење „Стара Бежанија“ да се на трајан начин чува сећање на страдале кинеске новинаре као метафору вековне историјске судбине и потврђеног челичног пријатељства два народа. Од тог кобног 7. маја 1999. године кинески новинари су  део наше историје и, посебно, памћења Новог Београда. Прошле године одали смо им почаст полагањем венаца и приређивањем  вечери у Храму културе „Стара Бежанија“ када су, уз учешће акредитованих новинара кинеских редакција у Београду приређене изложба и пројекција документарног филма о бомбардовању Амбасаде НР Кине. Имали смо подршку Удружења новинара Србије, Београдског форума за свет равноправних, Клуба генерала и адмирала Србије. У настајању је лепа страница прошлости јер нас је све више који успостављамо однос према времену исписаном жртвама, борбом и солидарношћу непокореног света.

Овогодишњи програм обележавања Дана сећања на погинуле кинеске новинаре обележићемо на интернет порталима и полагањем цвећа на спомен обележје код некадашње бомбардоване зграде Амбасаде НР Кине. Део нашег Програма 75 година од победе над фашизмом биће остварен 2. септембра у Храму културе: у Соби сећања отворићемо сталну поставку фотографија и документа како о страдању кинеских новинара, тако и борби кинеског народа током Другог светског рата – све до коначне победе и успостављања НР Кине.

Сећање на страдале кинеске новинаре велико је сидро које нам омогућује поуздану, историјски проверену тачку ослонца у овом турбулентном времену, одредница је без које нису  могући историјско сазнање и путоказ за неку будућу историју и неко будуће сећање и памћење.

Од тог кобног 7. маја 1999. године Син Синг, и Ђи Ђинг, дописници дневног листа Гуангминг жибао, и Сао Јунхуан,  дописник Новинске агенције Синхуа, недељиви су део историје кинеског и српског народа. Трагедија кинеских новинара заувек нас је спојила.

Слава погинулим кинеским новинарима!

Ранко Р. Спалевић,
књижевник, члан Београдског форума - аутор пројекта „Култура сећања Новобеограђана“

Филм о бомбардовању РТС за које је,  уместо НАТО,
  осуђена жртва- Драгољуб Милановић,аутори:
Љиљана Милановић и Милош Марковић

НАТО авиони су у ноћи 23. априла 1999. г. бомбардовали зграду РТС у Београду којом приликом је погинуло 16 радника који су те ноћи били у смени.
То је први пут у историји да је током неког сукоба намерно гађан неки медијски објекат таквог типа и значаја. Убиство новинара је ратни злочин а намерно бомбардовање зграде највеће медијске куће у СР Југославији је био злочин без преседана. Тако нешто се никада после тог безумног и суровог криминалног чина није догодило нигде у свету.
Циљ овог злочина је био да се ућутка редак глас истине о злочинима, страхотама, материјалним штетама, тровању уранијумом, неправди, безакоњу и бесмислу који је ширио РТС, како би се тада, у одсуству истине, права и правде, жртва наставила комадати уз громогласне оптужбе да је сама крива за зло које јој се наноси.
РТС је, ипак, само неколико сати касније,м наставио да емитује програм са других локација, доказујући да истина увек нађе нечин да дође до онога ко жели да је чује.

После 5. октобра 2000. г., након насилног рушења власти у Србији, и њеног преузимања од НАТО послушника, генерални директор Драгољуб Милановић РТС, медијске установе која је била кост у грлу НАТО злочинаца, .морао је бити кажњен као пример за све оне Србе који се опиру окупацији и окупатору. На дан 5. октобра је линчован испред зграде РТС коју су похарале НАТО шристалице а, након тога,  у процесу који није имао везе са правом, правдом и законом, осуђен је на десет година затвора због“тешког дела против опште сигурности“. Крив је био што људе који су те ноћи погинули од НАТО бомбардовања није преместио на неко „безбедније“ место. Смисао оптужбе и пресуде је био кажњавање онога и оних који су окупаторској сили пружили отпор, бранили своју земљу и свој народ, а циљ да се онима који би то у некој будућности можда поновили запрети да на то и не помишљају јер ће проћи као Драгољуб Милановић. НАТО злочинци су помиловани а осуђен је онај који им се супротставио.

НАТО интереси, сила и логика не треба да нас чуде, то су класичне методе насилника и свих окупатора, али пресуда нашег суда и наших судија мора. Јер, пресуда Драгољубу Милановићу је пресуда и свим оним храбрим сународницима који су бранили границе своје земље и за то погинули. Вероватно су и њих њихови официри и старешине требали да склоне на нека безбеднија места, на пример у затвор, подрум или слично, како би они лако и мирно ушетали у нашу земљу и покорили је. На њихову несрећу и на наш понос, наш народ је своју храброст и одлучност исказивао када год је то било најтеже и најпотрребније па су они своју авантуру 1999. г. скупо платили. Ни преврат 2000. г. није им донео коначну победу и безусловну окупацију земље јер се и даље рву са нама а ми и даље, колико толико, бранимо своје интересе и своје границе.
Поред судија и суда, за сваку осуду је и већина интелектуалаца и медија који, ако се тада нису придружили осудама Драгољуба Милановића, онда су „мудро“ ћутали. Можда тада нису схватили да је Милановић персонификација осуде свих нас који смо бранили своју земљу и свој народ, мада је очито да 16 радника РТС није убио Милановић већ НАТО. Можда би данас била прилика за извињење и исправљање неправде.

Живадин Јовановић

У рукама читаоца је књига-споменик борцима славне Црвене армије СССР-а палим у борбама за ослобођење Србије и Југославије од фашистичко-нацистичких окупатора у завршници Другог светског рата. На њеним страницама записана су имена хероја којима су вредности слободе и људског достојанства били изнад свих других вредности. Хиљадама километара далеко од своје домовине они су се једнако херојски борили као и на бранику својих домова. Били су вођени свешћу да су слобода, част и достојанство недељиви, да се нико не може осећати потпуно слободним и безбедним док сви народи не буду равноправни и слободни.

Овде су имена преко 11.000 црвеноармејаца-хероја који су се, раме уз раме, са борцима народно-ослободилачке војске и партизанских јединица Југославије (НОВ и ПОЈ) изборили за нашу слободу. А они сами нису је дочекали. Постоји ли јачи или уверљивији начин исказивања солидарности и хуманизма! Постоји ли већа обавеза од памћења тих хероја!
Ова књига угледног српског издавача „Гамбит“, из Јагодине, представља изванредан прилог култури сећања. То је до сада најкомплетнији попис хероја Црвене армије палих у борбама за ослобађање Србије и широм Југославије. Књига се појављује у години када савезници и слободољубиви свет, а посебно Русија и Србија, обележавају 75. годишљицу победе над наци-фашизмом као неупоредиво највећим злом у историји цивилизације. Књига нас опомиње да су српски и руски народ, као и увек у историјски судбоносним биткама и прекретницама, у Европи и свету, били заједно: и као жртве геноцидног безумља нацизма и фашизма и као народи који су, сразмерно својој моћи, дали највећи допринос победи над том немани.

Црвена армија СССР-а и руски народ дали су одлучујући допринос слому наци-фашизма и поднели највеће људске жртве у Другом светском рату. Разуме се, да су све претензије да неко други има веће заслуге за победу савезника у том рату историјски неутемељене, морално нечасне и политички мотивисане што је случај и са свим другим покушајима ревизије историје. После руског и пољског народа, српски народ је поднео највеће жртве током Другог светског рата. Немерљив је његов допринос победи савезника јер је чинио огрому већину у саставу НОВ и ПОЈ и током четворогодишње народно-ослободилачке борбе на подручју Југославије везивао од 12 до 16 фашистичко-нацистичких дивизија.
Не сме се заборавити да су те жртве и допринос победи над наци-фашизмом, такође, уграђени у темеље мира, безбедности и сарадње  савремене Европе,
укључујући њене институције и интеграциије. Зато, не може бити спорно да у Европи не сме бити места хијерархијском или хладно-ратовском поимању односа међу државама и народима, политици интервенционизма, сфера утицаја, реваншизма, санкција, или двоструких стандарда.

Ова књига је још једно сведочанство да су српски и руски народ више од савезника. То су братски нарди истих корена, културе, морала и односа према слободи. Како за себе, тако и за друге народе. Посвећеношћу и уздизањем сећања на пале Црвеноармејце творци ове књиге поручују садашњим и будућим генерацијама да наставе да поштују историју, истину и достојанство јер су то услови слободе и напретка. Историјска искуства су једини поуздани ослонац за поглед у будућност мира и истинског напретка.  
Победа над наци-фашизмом остварена је пре заједничком борбом савезника против сила осовине. За то треба захвалити реализму лидера антихитлеровске коалиције, заједничким напорима савезника, њиховој спремности да усклађују различите интересе. То је, коначно, резултирало у постизању мира и историјски значајних договора који су сублимирани у Повељи Уједињених нација. У ово време продубљивања подела и неповерења на глобалном плану, обезвређивања међународног права и институција светског поретка заснованог на резултатима Другог светског рата, та искуства могла би да буду инспирација и дуг за обнову дијалога на врху сталних чланица Савета безбедности УН, за реафирмацију партнерства и равноправности, за враћање вере у мирну и просперитетну будућност човечанства.

Живимо у времену када се као малигно ткиво проширује и продубљује ревизија историје и кривотворења узрока, одговорности и последица Првог и Другог светског рата. С једне стране видна су настојања да се умањи одговорност одговорних за холокауст и друге врсте геноцида, а с друге стране, да се умањи одлучујући допринос СССР-а и Црвене армије слому фашизма и нацизма. Посебан облик ревизије историје представљају покушаји да се квислиншки режими, фашистичке формације и творевине,  колаборационисти свих боја, представе као легитимне, народне па чак и као антифашистичке снаге.

У ревизију историје ангажовани су квази-историчари, квази-уметници, медији за масовно информисање и многе друге видљиве и невидљиве полуге и механизми. У многим земљама Западне Европе (ЕУ) у ревизију су увечене и државне и институције, као што су парламенти, затим, Европски парламент (ЕП), Парламентарна скупштина СЕ и друге у којима се усвајају документаа о изједначавању одговорности фашистичких агресора и жртава агресије. То потврђује да процес ревизије историје није спонтан, да се систематски охрабрује уз наглашено коришћење антикомунистичке реторике и да се у све то улажу велика средства. На другој страни, исте те земље у Генералној скупштини УН гласају против докумената којима се осуђују рехабилитација нацистичких и фашистичких идеолога и вођа, јединица и сарадника окупатора,  пораст неофашизма и неонацизма, расизма, и других облика екстремизма и дискриминације.  Посебно забрињава продор ревизије историје у уџбенике  свих нивоа образовања.

Ова књига је изузетан пример како се активним односом и стрпљивим истраживањем даје  допринос неговању културе сећања, очувању истине о узроцима, одговорностима и тековинама Другог светског рата, допринос поштовању хероја  палих за слободу, памћењу преко педесет милиона жртава наци-фашизма.
Још је много задатака у одбрани од политике прекрајања историје. Ова књига треба да буде инспирација како данашњим тако и будућим истраживачима да се посвете остваривању сличниох пројеката. Они су потребни као брана против кривотворења и манипулација, као дуг према херојима одбране и жртвама тако и као превенција од новог зла, као прилог очувању таквих тековина као што су мир, међународно право и систем Уједињених нација.

Издавачка кућа «Гамбит» заслужује велико признање за за успешно истраживање и велики издавачки успех, а ова јединствена књига - да се нађе у свим месним и школским библиотекама и породицама широм Србије, Русије и бивших југословенских република.

Предговор за књигу-попис Црвеноармејаца палих у борбама за ослобођење Југославије од фашистичких окупатора, аутора Златомира Лазића

 
Вили Вимер ¹

Ради објективног сагледавања прилика скренуо сам пажњу на неуобичајен интервју господина Стивена Сејкара са кинеским амбасадором у Лондону у вези са Короном. Тако нешто обично се догађа непосредно пред избијање рата.  Ову улогу су, од рата против СР Југославије наовамо, на себе преузели  BBC и CNN. Ово не изгледа као некоординисан поступак на шта јасно указује антикинеска изјава алијансе обавештајних служби англосаксонских држава, објављена прошлог викенда.  Ова сaрадња под именом „Five eyes only“ потекла је из времена  Другог светског рата и служи јачању ратних капацитета језгра англосаксонског света, којима доприносе  и  остали следбеници  из држава Коменвелта. Ова формација постоји још од Кримског рата, а  око 1939. г.  прикључиле  су јој се и САД.
 
У изјави, објављеној крајем прошле недеље, Кина је била, изложена за њу апсолутном неприхватљивом руинирању угледа  оптужбом да је одговорна за глобалне последице пандемије КОВИД 19. Неко би то означио као покер, али на оној  државној највишој равни, на коју је  председник Трамп дигао овај проблем на својој чувеној конференцији за штампу 4. марта 2020., нема више покера као игре. Комбинацију ВВС+„Five eyes only“  није могуће никако другачије надиграти  до употребом оружја. Ако све крене тим путем,  мораћемо да се вратимо на анализу свих матрица понашања држава  са почетка ове године. Онда ћемо доћи до тога да је  управо од те временске тачке форматирана  способност света за рат.

У светској привреди која доживљава привредни бум и путовња ондашњих размера рат није био могућ. Јер би и онај који би га повео постао његова жртва. Отадаје  свет спуштен на доњу тачку  неопходних услова функционисања. Сада је  читав свет покривен режимом кнтроле. То што се његов систем делимично подиже последица је избегавања његовог самоубиства. Корона је нагризла стратешке потеницјале  и могуће је да питање само времена када ће они бити изгубљени. На то указују француски наосач авиона и група носача САД код Гуама. Наше државе се налазе у оној ситуацији коју је током хладног рата НАТО на сваке две године увежбавао на највишем нивоу као ситуацију пред избијање рата. Сада генерални секретар НАТО говори о томе како ће Русија и Кина,  у случају првог таласа заразе стратешки истовремено стећи предност. А онда би дошло до дугог и трећег таласа. У односу на  шта се то господин Столтенберг  позиционира и на на шта треба да се спремимо?

Са немачког превела Бранка Јовановић

 ¹ Вили Вимер (Willy Wimmer), бивши - државни секретар у Министарству одбране Немачке, посланик Бундестага и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а

  
Живадин Јовановић:
Разговор са Николом Врзићем, Радио “Спутњик”, 1. мај 2020.
  

„Ситуација у којој се налазимо захтева глобалну сарадњу – а не конфронтацију јер се тиме  пандемија Ковид 19 засигурно не може победити нити решити велика економска криза. Природно би било да оријетацију на сарадњу и координацију напора предводе главне светске силе“, коментарише Живадин Јовановић.
„Вашингтон се, ипак, определио за погрешан приступ, покушавајући да оптуживањем Кине скрене пажњу са сопствених проблема – од почетног потцењивања опасности и кашњења са мерама, од неславне прве позиције у свету по броју заражених и преминулих до пораста броја незапослених на преко 25 милиона људи.“

Нарочиту пажњу с тим у вези привлачи упадљив изостанак озбиљне европске подршке америчким захтевима према Кини.
Такву подршку, уверен је Живадин Јовановић, не треба ни очекивати, не само због односа европских земаља с Кином већ и зато што је „Трампова администрација до сада већ у великој мери закомпликовала и ослабила трансатлантску осовину, тако да, изузев Велике Британије, нема иоле озбиљније европске државе која би сада стала иза захтева САД за стварање анти-кинеске коалиције. То се видело и на недавном састанку Г7, која није успела да усвоји заједничко саопштење зато што европске чланице ове групе нису прихватиле амерички захтев да се Ковид-19 назове кинеским вирусом.“

У сваком случају, у светлу овог рата речима, даља перспектива односа Вашингтона и Пекинга чини се и још неизвеснијом него што је била пре избијања пандемије; прогнозе су у међувремену постале до те мере песимистичке да, примера ради, Стивен Роуч, професор са Јејла и некадашњи главни економиста банке „Морган Стенли“, већ пише о „крају америчко-кинеских односа“ и наводи да су две земље „заробљене у игри оптуживања из које нема лаког излаза“.

“Политика конфронтације с Кином није одржива, не може донети користи никоме – ни светским односима, ни савладавању пандемије, ни САД-у, ни Трампу, осим, можда, и то врло привремено, војно-индустријском комплексу. Заоштравање са Кином би водило у слепу улицу,“ уверен је Живадин Јовановић.
На другој страни, логично би дошло до даљег јачања стратешког партнерства Русије и Кине, до још веће координације њихових стратешких активности.
Економска криза и преокупираност Запада сопственим проблемима упутиће многе земље света, пре свега земље у развоју, на још приснију сарадњу са Кином, посебно у оквиру Иницијативе Појаса и Пута, сматра Јовановић.

Што се тиче ЕУ, искуства из најкритичнијег периода борбе против пандемије, упућују на закљуцак да ће, поред 17 земаља централне, источне и југо-источне Европе које већ низ година успешно сарађују у формату 17+1, основано је предвидети да ће и више других чланица ЕУ бити још отвореније за сарадњу са Кином (Италија, Француска, Шпанија), односно, да неће бити спремне да учествују у заоштравању према Кини.
САД, при свим својим унутрашњим поделама и неизвесностима које је период пандемије даље заоштрио, тешко да ће имати одговоре на глобалне изазове, поготову за конфронтацију са Кином која би се неминовно претворила у глобално погоршање.

Реално је очекивати да ће искуства из борбе са пандемијом и убрзана померања на глобалном плану још више удаљити Европу од Америке, осим, разуме се, ВБ. И зато би за све, почев од саме Америке, било најбоље да се, уместо конфронтације са Кином или с било којом другом силом, концентришу на сарадњу, партнерство и дијалог. И то што пре, да не би дошло до тачке иза које нема повратка.

Корак ка излазу, представљало би прихватање иницијативе руског председника Путина за самит велике петорице сталних чланица СБ УН – сматра Живадин Јовановић.

Прогноза
ТРКА

Уз часне изузетке, човечанство није показало завидну висину солидарности у сузбијању пандемије Ковид 19. Посебно, није његов западни део.
Сада је време грозоморне трке ко ће први пронаћи вакцину, што значи, ко ће бити успешнији у убеђивању збуњене јавности да је његова вакцина најбоља и да није усмерена на контролу људи.

Може се десити да пропагирање, а не квалитет вакцине, одлучи о проценту  акција у глобалном управљању  Планетом.

Ако је до генетике епохалних изумитеља и Срби би и у овој трци имали шансе, бар да подмире сопствене потребе, али ако је до пропаганде она се и даље батрга безнадежној препандемијској „јединој алтернативи“.

Београдски форум за свет равноправних
Београд, 29. април 2020.

Проф. др. мед. dr. h. c. Паул Роберт Вогт

КОМЕНТАР ГОСТА проф. др. мед. dr. h. c. Паула Роберта Фогта
Разматрања једног забринутог швajцарског грађанина
 
Предговор: Зашто износим свој став?
 
Из 5 разлога:
 
1. Више од 20 година радим са својом фондацијом «EurAsia Heart – A Swiss Medical Foundation». у Еврoазији, радио сам у Кини скоро годину дана и у континуитету  сам био повезан са «Union Hospital of Tongji Medical College/Huazhong University of Science and Technology»  у Вухану, где имам једну од своје четири гостујуће професуре у Кини.  Имао сам прилику да своју 20-годишњу везу са Вуханом константно  одржавам и у овим временима.

2. КОВИД-19 није само проблем механичке вентилације, већ на исти начин утиче и на срце. 30% свих пацијената који не преживе јединицу интензивне неге умире из кардиолошких  разлога.

3. Последња могућа терапија затајења плућа је инвазивна кардиолошка или кардиохируршка терапија: употреба «ЕКМО», метода «екстракорпоралне оксигенације мембране», односно повезивање пацијента са екстерним, вештачким плућима, која у случају овакве  клиничке слике могу преузети функцију плућа пацијента онолико дуго док његова плућа  поново не почну да дишу.

4. Једноставно су ме питали за мишљење.

5. Нисам могао да без противљења  прихватим ни  ниво медијског извештавања, нити коментаре  бројних читалаца и то на теме етике, расизма и еугенике. Било је неопходно  да им сепод хитно супротстави нечији одговор, заснован на поузданим подацима  и информацијама.
 
Изнете чињенице   потичу из научних радова, који су прошли тзв. «peer-review»  (рецензију) и који су објављени у најбољим медицинскми часописима . Многе од ових чињеница биле су познате до краја фебруара. Да су приметили  ове медицинске чињенице и да су били у стању да раздвоје идеологију, политику и медицину, Швајцарска би данас, са великом вероватноћом , била у бољем положају: не бисмо били  други у свету по величини броја позитивних на КОВИД-19 по глави становника, имали бисмо значајно мањи број људи који су изгубили живот  у контексту ове пандемије .Поред тога, врло је вероватно да не бисмо имали делимично, непотпуно блокирање («Lock-down») наше економије нити контроверзне расправе о томе како можемо „изаћи из свега овога“.
Желим још да напоменм, да могу да дам  све научне радове у оригиналу које овде будем споменуо.
 
1. Бројке у медијима

Разумљиво је да сви желе да на овај или онај начин схвате обим ове пандемије. Међутим, свакодневна аритметика нам не помаже, јер не знамо колико је људи дошло у  контакт са вирусом без последицае а колико је људи заправо оболело.
 
Број асимптоматских носача КОВИД-19 је важан како би се поставиле претпоставке о ширењу пандемије. Међутим, да бисмо имали употребиве  податке, било је неопходно   да се у почетку пандемије  изврши широко   тестирање становништва . Данас можемо само да нагађмо колико је Швајцараца имало контакт са КОВИДОМ-19. У једном заједничком документу америчких и кинеских аутора објављено је још 16. марта 2020. године да на 14 документованих случајева долази 86 недокументованих  особа, позитивних на КОВИД-19. Зато у Швајцарској рачунамо са тим  да је вероватно 15 до 20 пута
више КОВИД-19 позитивних људи него што је се то приказује  у дневним калкулацијама.

Да бисмо проценили тежину пандемије, потребни су нам и други подаци:

•    Егзактна широм света важећа дефиниција дијагнозе  "оболео од КОВИДА-19:
     а) позитиван лабораторијски тест+симптоми
     б) ) позитиван лабораторијски тест + симптоми + одговарајући резултат у ЦТ плућа или
     ц) позитиван лабораторијски тест, без симптома, али одговарајући налаз у ЦТ плућа
•    број хоспитализованих пацијената са КОВИДОМ-19 у општем одељењу
•    број пацијената са КОВИДОМ-19 на одељењу интензивне неге
•    број вентилираних пацијената са КОВИДОМ-19
•    број пацијената са КОВИДОМ-19 на ЕКМО
•    број КОВИД-19 преминулих
•    број заражених лекара и медицинских сестара
Само ови бројеви дају слику степена озбиљности ове пандемије односно опасности овог вируса. Тренутна акумулација бројева је тако непрецизна и има дозу „сензационалистичке штампе“ – а то је оно  последње што нам у овој ситуацији треба.
 

2. «Обичан грип»

Да ли је овде у питању  само „обичан грип“ који наилази сваке године и против кога обично не предузимамо  «ништа» - или је у питању опасна пандемија која захтева ригидне мере?
Да бисте разјаснило ово питање, дефинитивно не треба да питате статистичаре који никада нису видели пацијента. Чиста, статистичка процена ове пандемије је ионако неморална. Морате питати људе на првој линији фронта.

Нико од мојих колега - и, наравно, ни ја - и нико од особља за негу не могу се сетити да су у последњих 30 или 40 година владале следеће прилике, наиме:

1. читаве клинике су попуњене пацијентима који имају исту дијагнозу;
2. читаве јединице интензивне неге пуне се пацијентима који имају исту дијагнозу;
3. 25% до 30% медицинског особља и лекара такође добијају потпуно исту болест коју имају они пацијенти  о којима брину;
4. било је премало респиратора;
5. одабир пацијената морао је да се изврши не на темељу медицинских разлога, већ само зато што број  оболелих био велики иједноставно је недостајао одговарајући материјал;
6. сви тешко болесни пацијенти имали су исту - униформну - клиничку слику;
7. начин смрти свих који су умрли на интензивној нези је исти;
8. Лекови и медицински материјал прете да нестану.
Због 1- 8. је јасно да се ради о опасном вирусу који је узрок ове пандемије.
Погрешна  је тврдње да је „грип“ подједнако опасан и да сваке године односи  исти број жртава. Такође, олако се тврди да  се не зна да ли је неко умро  «од» или «због»,КОВИДА-19 .
     
Упоредимо грип и КОВИД19: Да ли Вам се чини да су сви пацијенти увек умирали "због" грипа, али никада ниједан «са» грипом? Да ли смо ми лекари у контексту пандемије КОВИД-19 одједном толико заглупели да више не разликујемо да ли неко умире «са» КОВИДОМ -19 или „због,“ КОВИДА-19 ако ови пацијенти имају типичну клинику, типичне лабораторијске налазе и  типичан ЦТ плућа? Аха, па, наравно у случају дијагнозе "грип" сви лекари су увек били  при пуној свести  и примењивали  су све дијагностичке процедуре и били  су увек сигурни: не, у случају грипа сви не умиру »због» грипа, али само у случају КОВИДА-19  многи умиру «са» КОВИДОМ-19.
 
Поред тога: ако је у Швајцарској наводно било 1.600 умрлих од грипа у једној години, говоримо о 1.600 смртних случајева током 12 месеци - без превентивних мера. Са КОВИДОМ-19, међутим, било је 600 смртних случајева за 1 (!) месец упркос масовним противмерама. Радикалне противмере могу смањити ширење КА-19 за 90% - тако да можете замислити који би сценарио пос тојао да нису примењене противмере.
 
Поред тога: у Швајцарској  је током једног месеца  хоспитализовано 2200 пацијената због КОВИДА-19, а истовремено до 500 пацијената је хоспитализовано у различитим одељењима интензивне неге. Нико од нас никада није видео такву ситуацију у случају «грипа».
 
Око 8% неговатеља такође добије  грип у случају „обичног“ грипа, али од тога нико не умире. Код КОВИДА19 је инфицирано   25% до 30% неговатеља и то са значајном смртношћу. Десетине лекара и медицинских сестара који су бринули о КОВИД-19 пацијентима умрло  је због исте инфекције.
 
Такође: потражите бар једном егзакттне бројке о «грипу»! Нећете наћи ниједну. Оно што ћете наћи јесу процене типа: приближно 1000 или 1600 у Швајцарској; око 8000 у Италији; око 20.000 у Немачкој. Студија ФДА (Агенције САД за храну и лекове)   испитивала је случај 48.000 умрлих од грипа годишње  у САД. Резултат је био следећи: све могуће клиничке слике подвођене су под  еијагнозу „смрт због упале плућа“, па тако на пример имамо и запаљење плућа и у случају једног новорођенчета које је приликом порођаја аспирирало плодову воду у плућа. У овој анализи број ефективно „умрлих од грипа“ драматично је опао испод 10 000.
 
У Швајцарској такође не знамо тачан број пацијената који сваке године умиру од грипа. И то упркос десетинама прескупих  система прикупљање података; упркос бесмисленом двоструком и троструком уношењу података од стране клиника, здравствених осигуравајућих кућа и здравствених директората; упркос бесмисленом и прескупом ДРГ систему који производи само нонсенс ми нисмо у стању  да дамо егзактан  број пацијената хоспитализованих због грипа на месечном нивоу! Али зато трошимо милионе и милијарде на прескупе и контрапродуктивне ИТ пројекте.  
 
На основу тренутног мањкавог степена знања  ми  уопште узев не можемо да говоримо о «обичном грипу». И зато  опција да се без отпора зарази читаво друштво није никакв рецепт. Онај рецепт,  nota bene који су  Велика Британија, Холандија и Шведска испробале и одустале од њега једна за другом.
 
Због тренутног, неадекватног нивоа знања, подаци за март такође уопште не говоре ништа. Ми се можда можемо срећно провући или доживети катастрофу. Ригидне  мере доводе до тога да се крива болесних одржава  равном. Али не ради се само о врхунцу криве, већ и о површини испод криве, а њу у коначници репрезентује  број смртних случајева.
 
3. «Само стари и болесни умиру»

Проценти - секундарне дијагнозе - морал и ЕУГЕНИКА

Старост оних који су умрли у Швајцарској је између 32 и 100 година. Постоје и неке студије и извештаји који показују да су и  деца преминула од КОВИДа-19.
 
Да ли ће 0,9% или 1,2% или 2,3% умрети од КОВИДА-19 је секундарно питање и само је храна за статистичаре. Релевантан је само апсолутни број смртних случајева узрокованих овом пандемијом. Да ли је 5000 смртних случајева мање лоше ако то представља 0,9% свих носилаца КОВИДА-19? Или је 5.000 мртвих горе ако они чине 2.3% свих носилаца КОВИДА-19?
 
Просечна старост умрлих пацијената је наводно 83 године, што многи – а таквих је превише у нашем друштву – на сваки начин  вреднују као занемарљив податак.
 
Не смемо да превиђамо овакву опуштену великодушност нашег друштва када је у питању смрт других. Довољно добро ми  је позната и друга ствар - тренутна повика и пребацивање кривице када болест погоди нас саме или некога нама  блиског.  
 
Старост је релативна. Један кандидат за председника САД данас је има 73, а други 77 година. Достизање високе старости, у којој смо очували аутономност,  уз добар квалитет живота, најдрагоценије је добро због кога  смо ми у Швајцарској улагали у здравствени систем. И резултат је медицине што можемо, уз добар квалитет живота,  да доживимо дубоку старост са три дијагнозе осредње тежине Јесу ли ова позитивна достигнућа нашег друштва сада  изненада не само обезвређена већ су нам, што је још горе, постала само терет?
 
Поред тога: ако се прегледа 1000 старијих од 65 година или 1000 изнад 75 година који су претходно били убеђени да су здрави, након детаљне провере  више од 80% њих имаће нове 3  "секундарне дијагнозе", посебно када је реч о широко распрострањеним дијагнозама као што су "висок крвни притисак” или “шећер ”.
 
Неки медијски чланци и коментари читалаца – а, по мени њих је превише  - овакве  дискусије прелазе све границе,   зраче лошом еугеником и подсећају на позната времена. Да ли заиста морам да именујем те године? Изненађен сам што се наши медији не труде да о овој теми пишу  без увијања. Наши медији си ти који објављују ова бедна мишљења у својим колумнама  и редакције их објављују непромењене. И једнако је невероватно је да политичари не сматрају да је неопходно да изнесу јасан став о овом питању.
 
4. Ова пандемија је најављена

Да ли је Швајцарска била минимално припремљена за ову пандемију? НИЈЕ.
Да ли су предузете мере предострожности када је КОВИД-19 избио у Кини? НИСУ.
 Јесмо ли смо знали да ће се пандемија ЦОВИД-19 проширити по свету?
ЈЕСМО, БИЛА ЈЕ НАЈАВЉИВАНА И ДО МАРТА 2019. ПОСТОЈАЛИ СУ  ПОДАЦИ О ТОМЕ.

1. САРС се догодио  2003 . год .
2. МЕРС је избио  2012. године .
3. 2013. године је немачки Бундестаг расправљао  о сценаријима катастрофа: Како ће се Немачка припремити за катастрофе, попут поплава? У том контексту разговарало се и о томе како би Немачка морала да реагује на будућу пандемију САРС-а!  Да,  2013. године немачки Бундестаг је  симулирао САРС пандемију короне у Европи и Немачкој!  
4. 2015. години , у заједничким експерименталном раду  истраживача три америчка иниверзитета,  Вухана  и једног италијанског научника из Варезе, који има лабораторију у Белинзони. Они су у лабораторији синтетички произвели корона вирус,заразивши ћелијске културе и мишеве. Разлог рада је била жеља да се произведе вакцина односно моноклонско антитело како би се опремили ѕа борбу са следем пандемијом короне.    
5. Крајем 2014. године америчка влада обуставила је истраживања МЕРСА и САРСА на годину дана због опасности по људе.   
6. Године 2015. Бил Гејтс одржао је надалеко  запажен говор, тврдећи да је свет неспреман за следећу пандемију  короне.
7. Године 2016. појавио се још један истраживачки рад који се бавио вирусима короне. "Сажетак" ове публикације  нам се просто топи у устима, јер је савршен опис онога што се тренутно догађа: “Focusing on SARS-like CoVs, the approach indicates that viruses using the WIV1-CoV spike protein are capable of infecting human alveolar endothelium cultures directly without further spike adaptation. Whereas in vivo data indicate attenuation relative to SARS-CoV, the augmented replication in the presence of human Angiotensin-Converting-Enzyme Typ 2 in vivo suggests that the virus has significant pathogenic potential not captured by current small animal models.” ("Фокусирајући се на САРСУ сличан КоВс, приступ указује да  су вируси који користе WIV!-CoV протеин шиљака, способни да директно заразе културе људске алвеоларног ендотелиума без даље адаптације шиљака. Док in vivo подаци  указују на слабљење у односу на САРС-КоВ, појачана репликација у присуству хуманог ензима који претвара ангиотензин типа 2 in vivo указује да вирус има значајан патогени потенцијал који није заробљен у тренутним моделима малих животиња.")
8. У марту 2019. године у епидемиолошкој студији Пенг Чоуа из Вухана  је речено да се, измађу осталог, на основу  биологије вируса короне код слепих мишева («bat», „шишмиш“) из Кине, може предвидети да ускоро може доћи до  још једне нове пандемије короне. И то сигурно! Оно што није могло да се са сигурношћу тврди било је када и где , али је речено да ће Кина бити жариште.    

У принципу, било је 8 КОНКРЕТНИХ, ЈАСНИХ УПОЗОРЕЊА ТОКОМ 17 ГОДИНА да ће се то догодити . А ОНДА СЕ ЗБИЉА ДОГОДИЛО! У децембру 2019. године, 9 месеци након упозорења Пенг Чоуа . Кинези обавештавају СЗО након што су опсервирали 27 пацијената са атипичном пнеумонијом без смртног исхода. Већ 31. децембра  започиње тајвански ланац реакција, који се састојао од укупно 124 мере   - и све то је објављено до 3. марта 2020. године. И, не! Није било објављено на тајванско-кинеским  језику у неком азијском медицинском часопису, већ, у сарадњи са Универзитетом Калифорнија у «Журналу Америчког медицинског друштва» («Journal of American Medical Association” )
Једино што смо морали да учинимо било је: да од 31. децембра 2019. унесемо „бат + коронавирус “ у „PubMed“, u Америчку националну медицинску библиотеку и сви подаци су били доступни. И требало је да се до краја фебруара 2020. Само прате публикације како би се знало 1) шта нас чека и 2) шта нам је чинити .
 
Узбекистан је у децембру наредио евакуацију своја 82 ученика из Вухана и ставио их је у карантин. 10. марта упозорио сам Швајцарску из Узбекистана, јер су ме питали за мишљење: парламентарци, Савезно веће, БАГ, медији.   
 
И шта је Швајцарска урадила од 31. децембра  2019.године?  Дана када је   Кина  обевестила СЗО? Наша   влада, наш БАГ, наши експерти, наша комисија за пандемију? Изгледа да ништа нису приметили!. Наравно да је ситуација је  била деликатна. Постављало се питање да ли би требало да се обавести становништво? Да нле ће  то  посејати панику? Како поступити?  Најмање што је могло да се уради било је бар да се проуче изврсни радови  кинеских и америчко-кинеских  научника који су објављени у у најбољим америчким и енглеским медицинским часописима .    
 
Барем је могао - а то је било изводљиво и без обавештавања становништва, без  сејања   панике - да се допуни потребан медицински материјал. Срамна је чињеница да је Швајцарска са својим здравственим системом вредним 85 милијарди, у којем просечна 4-члана породица средње класе више не може  да плаћа премије здравственог осигурања , после 14 дана благих покушаја критке  сада на тепету због недостатка маски, због премало дезинфекционих средстава и премало медицинске опреме. Шта је урадила комисија за пандемију? Није ли због овога   потребан ПУК? Али не таква, коју би запосели политичари.  .   
 
И тако се неуспешност  служби наставила до дана данашњег. Ниједна од мера које су успешно применили Сингапур, Тајван, Хонг Конг или Кина нису примењене.Границе нису затварене, није било граничне контроле, свако јемогао и јошувек може лако да имигрира  у Швајцарску а да уопште  не  буде  проверен (то сам лично искусио  15. марта ).
 
Аустријанци су били ти који су затворили границу са Швајцарском, а италијанска влада је коначно зауставила СББ крајем марта. И тако даље, и тако даље. А, да, још увек не постоји карантин за оне људе који улазе у Швајцарску!
 
Да ли су консултовали    групу научника  Антонија Ланцавекиа из Белинзоне? Антонио Ланцавеки, који учествовао  као коаутор у горе споменутом научном истраживању  произведених синтетичких корона вируса ? Како је могуће да  г. Ланцавекиа 20. марта на једној  малој телевизији из Тесина каже да је овај вирус изузетно заразан и изузетно отпоран – а да БАГ  22. марта, дакле два дана касније, пише о "сребрном зраку светла на хоризонту"?    
 
Како је могуће да мешовита америчко-кинеско група аутора  6. марта у часопису «Наука» («Science»)   објави да су само комбиновано затварање граница и локални полицијски час ефикасни, да могу да сузбију ширење вируса за 90%, а  да БАГ и Савезно веће притом објаве да је затварање граница бескорисно, "јер би већина људи ионако већ била заражена код куће".
 
Утврдили су да  ношење маски  није неопходно - али не зато што њније доказана   ефикасност те мере. Не! Просто нису били у стању да обезбеде довољно маски . Било би комично да није толико трагично: уместо да признате сопствене пропусте и одмах их исправите, боље је било позвати  немачког амбасадора. Шта ли му је само речено?  Да 85 милијарди вредан  швајцарски здравствени систем нема маске да заштити своје грађане, медицинске сестре и лекаре?   
 
Серију срамотних грешака можемо проширити на:  дезинфекцију руку! Препоручује се, јер је била ефикасна још у доба шпанског грипа! Да ли смо икада чули наше доносиоце одлука која су средства за дезинфекцију  ефикасна, а која не? Нисмо, иако је 6. фебруара 2020. у часопису «Болничка инфекција» (Hospital  Infection ”) сажетак 22 рада. Ту је објављено  да вируси короне могу да преживе на металу, пластици и стаклу до 9 дана и која три дезинфекциона средства убијају вирус у року од 1 (!) минута, а која не. Наравно, нису могли да препоруче  конкретно право средство за дезинфекцију:  грађани би тада схватили га нема у довољним количинама, јер је складиште средстава против пандемије расформирано  2018. и није било залиха дезифицијенаса (62% - 71% етанол убија вирус короне у року  од једног минута)   
 
Када су потешкоће пандемије постале очигледне и самом  БАГ-у, објављено је да пацијенти који морају да иду на одељење интензивне неге ионако имају  лоше шансе . Ово је било у супротности са 4 раније објављена научна рада, који су се слагали да би 38% до 95% свих пацијената који су морали да иду на одељење интензивне неге могло бити отпуштено кући.
 
Овде не желим да спомињем друге ствари. Две су јасне: пандемија је најављена најмање 8 пута од 2003. године. А након што је 31. децембра 2019. године СЗО пријављено избијање епидемије, имали су два месеца да проуче исправне податке и извуку исправне закључке. Тајван, на пример, чије су 124 мере  рано објављене има најмање заражених и умрлих и нема "блокаду" привреде.
 
Мере азијских земаља оквалификоване  су као немогуће за нас из политичких и дифузних разлога .  Један од њих било је : праћење заражених људи . Наводно тако нешто немогуће је у друштву које, гле, своје приватне податке без проблема  преноси и складишти на разним облацима и на Фејсбуку. Шта значи праћење? Ако нпр. сиђем из авиона у Ташкенту, Пекингу или Иангону, а Swisscom-u треба 10 секунди да ми пожели добродошлицу   у дотичној земљи. Није ли то праћење? Не,   код нас тога нема!
 
Да смо се боље орјентисали, видели бисмо да су неке земљебиле успешне    и без увођења ригидних мера. У Швајцарској су предузете полуригидне или   нису предузете уопште никакве мере, али су заправо дозволили ди се колективно зарази становништво . Ригидније мере су предузете прекасно. Да су благовремено реаговали, можда не би морали да уведу такве мере - и уштедели бисмо себи тренутне расправе о "излазу из ситуације". Уопште не желим  да говорим  о економским последицама.
 
5. Политички аспекти - пропаганда

Зашто нисте бацили поглад на Азију? Било је довољно времена. Или другим речима: Како сте гледали на Азију? Одговор је јасан: арогантно, незналачки и паметујући. Типично   европск, или да кажем типично швајцарски?
 
Си Ђинпинг је био још љубазан када је рекао да је Европа због свог „нарцизма“ врло брзо постала глобално жатиште пандемије. Додао бих: због своје ароганције, незнања и огромне дозе паметовања..
 
Све  више  читалаца  наших медија  у својим  коментарима примећује   да би ипак требало да престанемо да константно поучавамо друге ако, заједно са Шпанијом,имамо највећу стопу раста позитивних на КОВИД 19  и једну од највиших стопа смртносту у односу на број становника.  
 
Европа се није призвала памети.  Америка - барем њени научници и понеки од њених политичких новинара - реаговали су другачије. Америка је препознала изврсне  научне радове кинеских аутора и објавила их у својим најбољим медицинским часописима. Чак су се и  у часопису „Инострани послови“ (“Forеign Affairs”), најважнијем часопису са есејима о међународној политици, нашли радови  са насловима попут: „Шта може свет да научи од Кине“; или „Кина има апликацију, а остатак света нема план“; надаље, да је „међународна сарадња научника пример“ како и у другим областима треба „радити мултиполарно и заједно“и како је свет „међусобно повезан“. Чак  је и често цитирани тону Фаучи, Трампов главни виролог, у часопису  «Foreign Affairs»,   похвалио сарадњу са кинеским колегама.
 
Чињеница да америчко политичко руководство није поступало на исти начин није проблем научника који су, укључујући и СЗО, похвалили одличан рад Кинеза на терену: „Кинези тачно знају шта раде“; "И они су стварно, стварно добри у томе" («the Chinese know exactly what they do»; «and they are really, really good at it”)
Немачки магазин “Дeр Шпигел“ („Der Spiegel“), противећи се овоме,  објавио је чланак под називом „Смртоносна ароганција“ и под тим није мислио на Америку, већ на арогантну Европу.
 
Шта су чињенице?

1. Након епидемије САРС-а, Кина је инсталирала програм праћења који би требало што раније да пријави запажену концентрацију атипичних упала плућа. Када су четири пацијента у овој земљи са њеном гигантском популацијом у кратком времену показала атипичну пнеумонију, систем праћења активирао је аларм.
2. Након 27 (други извори кажу: 41) случајева дијагностициране атипичне упала плућа пацијената у Вухану али још увек без иједног   смртног исходс Кинеска влада је 31. децембра обавестила СЗО
 
3. 7. јануара 2020. године, исти тим Пенг Чоуа, који је упозорио на коронарну пандемију у марту 2019. године, поделио је са светом  потпуно дефинисан геном узрочника вируса, како би се што је брже могуће развили сетови тестова   широм света, истражила вакцинацију и произвела моноклонална антитела
4. супротно мишљењу СЗО, Кинези су у јануару блокирали Вухан ѕабраном путовања и увођењем  полицијског  часа.
5. Нећу да детаљишем и о осталим мерама које је Кина предузела. По мишљењу међународних истраживачких тимова, Кина је тим раним и радикалним мерама спасила живот стотинама хиљада пацијената.
6. 31. децембра 2019. Тајван је забранио  све летове из Вухана. Преостале 124 мере, предузете у Тајвану објављене су у «Журналу Америчке медицинске  асоцијације» («Journal of American Medical Association»). Требало их је само узети у обзир.
 
Нема  сумње, да је кинеска командна и контролна структура у почетку сузбила релевантне информације, али обрнуто, касније је деловала још ефикасније у ограничавању пандемије. Поступање са офталмологом Ли Венлианг је страшно, али се уклапа у догађаје  ове врсте. Када је 1918. амерички доктор Лоринг Мајнер у округу Хаскел у америчкој држави Кансас угледао неколико пацијената са симптомима грипа који су премашивали озбиљност претходног обратио се Служби за јавно здравство Сједињених Држава („United States Public Health Service“)и затражио подршку. Она га је одбила. Три пацијента из округа Хаскел  добила су позив за војску. Алберт Гишел, подофицир - НУЛТИ пацијент- проширио је вирус у компанији за коју је кувао и која је пребачена у Европу. 40 дана касније у Европи је било 20 милиона заражених, а 20.000 мртвих. Пандемија 1918. изазвала је више смртних случајева, него Први светски рат.
 
Оптужбе Запада због "третмана" Ли Венлианга су оправдане, али су прожете двоструким стандардима. Зар се не зна какву судбину на Западу доживљавају звиждачи који следе своје високе вредности. Америчка влада је такође покушала да филтрира медицинске информације тако што је дала упутство водећим Трамповим виролозима у  Америци да пре свке своје изјаве за јавност  прво разговарају са потпредседником  Мајком Пенсом, што је у недавно публикованом часопису « Наука» («Science»)  објављено у чланку под насловом «Учините нам једну услугу» означено као  „неприхватљиво “ и било упоређено са Кином.
Политика је једно, а научни рад друго. До  краја  фебруара 2020. године појавило се толико одличних научних радова кинеских и мешовитих америчко-кинеских аутора да се могло знати шта је пандемија и шта треба учинити.
 
Зашто смо у  свему оманули?

Зато што ни политичари, ни медији нити већина грађана нису у стању да у оваквој ситуацији раздвоје идеологију, политику и медицину. Вирусна пнеумонија је медицински, а не политички проблем. Захваљујући политичко-идеолошком игнорисању медицинских чињеница, Европа је саму себе   за веома кратко претворила  у центар глобалне пандемије – а у сред  среде нашла се Швајцарска као друга у свету по висини стопе инфекција према броју становника.

Политика и медији овде играју веома неславну улогу. Уместо да се фокусирају на сопствене неуспехе, они одвлаче пажњу становништва   настављајући са својим глупавим антикинеством (China-Bashing). Уз то, као и увек, долази антирусизам (Russia-Bashing) потом антитрампизам  (Trump-Bashing) . Трамп не мора уопште никоме да се свиди  - али све док се  САД мере  са Швајцарском  смрћу од КОВИДА 19 по глави становника, мораће да дођу до цифре 30.000 мртвих.
 
Како неко може  константно да критикује друге земље ако земља са најскупљим  здравственим системом по глави становника - другим  у свету- заузима друго место у свету по броју инфицираних по глави становника,  ако нема довољно маски, довољно дезинфицијенса или довољно медицинске опреме? Швајцарска није изненађена овом пандемијом - након 31. децембра 2019. имала је најмање 2 месеца да се хитно предузму неопходне мере предострожности. И медији су итекако допринели таквом понашању. Медијско извештавање  исцрпљује се говорима који улепшавају оно  што Савезо веће и БАГ иницирају као и критикама других земаља.
 
Доста је примера глупих удараца по Кини: "Кинези су криви"! Свако ко тврди нешто слично не разуме ништа о биологији и животу уопште. "Све пандемије потичу из Кине". Шпански грип је уствари био амерички грип, ХИВ је дошао из Африке, ебола је дошла из Африке, свињска грипа из Мексика, епидемија колере из 1960-их са милионима смртних случајева из Индонезије и МЕРС са Блиског Истока са центром  у Саудијској Арабији.
 
Да , САРС је стигао из Кине. Али Кинези су, за разлику од нас, научили како је часопис „Foreign Affairs» “ 27. марта 2020. објавио: „Прошле пандемије разоткриле су слабост Кине. Ова осветљава  њене снаге “.
 
Ако се константно тврди да су бројке које је Кина објавила о пандемији КОВИД 19 ионако све улепшаване, шта то значи? Да ли то значи да ми не морамо ништа да предузмемо у вези с тим? Или значи нешто много важније:  да је-ако су ове бројке заиста улепшане -  у питању још опаснија пандемија против  које се у Европи морају предузети мере предострожности? Толико о логици имитирања бесмисленог, политичког блебетања.
 
Константним изјавама попут оних „Кинези ионако само лажу“; „Тек Тајвану не можете ништа да верујете“; „Сингапур, породична диктатура ионако лаже“ не можемо се носити са овом пандемијом. И овде амерички магазин «Foreign Affairs»  - који по својој природи засигурно није склон Кини - агира паметније, као што можемо прочитати у издању од 24. марта 2020.: „САД и Кина би могле да сарађују у поразу пандемије. Уместо тога, њихов антагонизам чини ствари горим ”. Или  21. марта: „Потребан је свет да се оконча пандемија. Научна сарадња не познаје границе - на срећу “.
 
Могу само да поздравим критике Лукаса Берфуса, посебно његову изјаву:
«Зашто неких фабрика више нема у Биберисту. Али их има Вухану. И да ли овај проблем са алокацијом можда не утиче само на целулозу, већ и на информације, образовање, храну и лекове ».
 
Ова изјава погађа у мету и разоткрива нашу ароганцију и наше незнање.
 
Није ли нам већ доста то што је Запад на почетку ове пандемије гледао на Кину  уображено и  са одређеним злурадошћу? Мора ли Кина да се злонамерно клевеће због подршке западним земљама? До данас је Кина испоручила 3,86 милијарди маски, 38 милиона заштитних одела, 2,4 милиона уређаја за инфрацрвене мерење температуре и 16 000 вентилатора. Није наводна тежња Кине за светском моћи, већ неуспех западних земаља довео  до тога да Запад буквално виси о кинеској медицинској инфузији.
 
6. Одакле потиче овај вирус?

На нашем глобусу има око 6400 врста сисара. «Слепи мишеви» (“bats”) и (ноћни слепићi (“megabats”)   чине 20% популације сисара. Постоји 1000 различитих врста слепих мишева и megabats (ноћних слепића). Они су једини сисари који могу да лете, што објашњава њихов велики опсег кретања.
 
Шишмиши и ноћни слепићи домаћини су безброј вируса. Вероватно су слепи мишеви и летећи слепићи  били портал   вирусима у породично стабло сисара у историји њиховог развоја.
 
Постоје многи опасни вируси који су са "слепих мишева" прешли на људе и који  су и одговорни су за многе болести: малие богиње, заушке, беснило, Марбуршку грозницу, еболу и друге ретке, али ништа мање опасне болести .  И код других сисара вируси који потичу од слепог миша увек изновав доводе до масовне смрти у узгоју свиња, пилића или птица.
Ово су биолошки процеси стари милионима година. Такође у ДНК здравих људи налазе се остаци виралних генетских секвенци које су у њу "уграђене" током миленијума.
 
1. САРС и МЕРС су појачали истраживања на вирусима короне, управо зато што се   очекивала скора нова епидемија или пандемија вируса короне . Кинески истраживачи су детаљно проучавали 22 од 38 познатих и никако дефинитивно класификованих вируса короне, између осталог, погледајте Пенг Чоуову публикацију о епидемиологији "коронавируса слепог миша у Кини" и друге, горе споменуте, америчке ауторе. Пенг Чоу је у марту 2019. године предвидио избијање нове епидемије короне из следећих разлога:
a. Великог биодиверзитета у Кини;
b. великог броја слепих мишева у Кини;
c. високе густине насељености у Кини = блиског суживота животиња и људи;
d. високе генетске варијабилности „слепих мишева“, тј. велике вероватноће да се геном појединих врста коронавируса може спонтано променити као резултат случајних мутација;
e. високо активне генетске рекомбинације вируса короне што значи да вируси короне различите врсте размењују међусобно секвенце генома које могу постати агресивније за људе;
Чињеница је да многи од тих вируса - вируси короне, али и еболе или Марбуршки вируси - живе заједно у овим "слепим мшевима" и  због тога могу да  случајно размене генетски материјал
Иако није доказано, Пенг Чоу је такође поменуо и кинеске прехрамбене навике , које повећавају вероватноћу да се ови вируси пренесу са животиња на људе. Пенг Чоу је у свом чланку из марта 2019. године упозорио на пандемију короне. И написао је да не може тачно да каже када и где ће избити ова пандемија, али да ће Кина врло вероватно бити „жариште“. Толико о научној слободи. Пенг Чоу и његова група из Вухана наставили су истраживања и они су 7. јануара идентифицирали геном КОВИД-19 и поделили га са светом.  
 
Постоје четири теорије о томе како овај вирус прешао на људе је :

1. КОВИД 19 је директно пренет са једног слепог миша на човека. Тај конкретни вирус о коме је реч  у  96 % се генетски поклапа са актуелним КОВИД 19 вирусом.  Међутим, структура овог вируса му онемогућава да се  усидри на АЦЕ ензим (Angiotensin-Converting-Enzyme) тип 2 у ћелији плућа. Међутим, вирусу је овај ензим потребан да би могао да продре у ћелије плућа (и у ћелије срца, бубрега и црева) и да их уништи.
 
2. Вирус КОВИД-19 је на људе прескочио са панголина, малезијског сисара са кршутима који је илегално увезен у Кину и у почетку није био узрочник болести. У контексту узастопних трансмисија са човека на човека овај вирус је  због хуманих услова, захваљујући мутацији или адаптацијји  могао да се коначно усидри на рецептор АЦЕ2 и продре у  ћелије, чиме се пандемија "покренула".
3. Постоји сој родитеља ова оба КОВИД-19 вируса  који је, нажалост, остао до данас неоткривен.
4. Упитању је у лабораторији синтетизовани  вирус, јер је управо рађено на његовом  стварању и је још 2016..године детаљно описан његов  механизам изазивања болести. Виролози којима је било  постављено питање о томе негирали су наравно  текву могућност, али нису могли ни да је искључе, што може да сепрочита у чланку «The proximal origin of SARS-CoV-2» Kristianе Andersen, публикованом  у часопису «Nature Medicine»:
Посебност ових чињеница је да корона вируси могу да живе заједно са вирусом еболе на истом «слепом мишу», а да он не оболи. Са једне стране, ово је научно занимљиво,   јер се можда могу пронаћи имунолошки механизми који објашњавају зашто се ови слепи мишеви не разбољевају. Ови имуни механизми против корона вируса и вируса еболе могу да дају увиде од значаја за  хомо сапиенса. Са друге стране, ове су чињенице забрињавајуће. јер   можемо да замислимо да се због високе, активне, генетске рекомбинације може формирати супервирус који ће имати дужи период инкубације од тренутног вируса КОВИД-19, али смртоносност вируса еболе.
САРС је имао смртност од 10%, смртност МЕРС-а износила је 36%. Није била заслуга хомо сапиенса што се САРС и МЕРС нису тако брзо ширили  као сада КОВИД-19. Упитању је била само срећа. Тврдња да се вирус са високом стопом смртности није могао проширити јер је пребрзо убијао свог домаћина била је тачна  у време када је „заражени“ караван камила напустио Ксијан ка путу свиле и када због његове високе смртности није стигао у следећи караванссерај.  Данас је се све одвија у секунди. Данас су сви масовно умрежени. Вирус који убија за 3 дана ипак и даље обилази свет. Сви знају Пекинг и Шангај. Ја познајем Вухан већ 20 година. Нико од мојих колега и познаника никада није чуо за Вухан. Али, да ли су људи видели   колико је било странаца тамо у Вухану - у граду за који  "нико" није чуо - и како су се они муњевито расули по свим регионима света? То је ситуација данас.    
 
7. Шта знамо? Шта не знамо?
 
Знамо

1. да је вирус агресиван;
2. да средњи период инкубације траје 5 дана; максимални период инкубације још није јасан;
3. да асимптоматски носиоци ЦОВИД-19 могу инфицирати друге људе и да је тај вирус "изузетно заразан" и "изузетно отпоран" (А. Ланзавекиа);
4. знамо популације ризика;
5. да у протеклих 17 година није било могуће развити ни вакцинацију ни моноклонално антитело против цорона вируса;
6. да вакцинација против било коронске вируса никада није развијена;
7. да такозвана "вакцинација против грипа" има само минималан ефекат упркос   популарном рекламирању.

Шта не знамо?

Да ли постоји имунитет након инфекције. Одређени подаци указују на то да људи од 15. дана могу развити имуноглобулине Г класе, што би требало да спречи поновну инфекцију истим вирусом. Али то још није дефинитивно доказано;

1. колико дуго би се могао заштитити могући имунитет;
2. да ли овај вирус КОВИД-19 остаје стабилан или ће се мало другачији КОВИД-19 поново проширити светом у јесен, аналогно уобичајеном таласу грипа против кога нема имунитета;
3. да ли ће нам помоћи веће температуре лета јер је КОВИД-19 нестабилан на вишим температурама. Овде се мора поменути да се вирус МЕРС ширио на Блиском Истоку од маја до јула, када су температуре далеко више него што смо их ми икада доживели;
4. Колико је потребно да се популација толико зарази да вредност Р буде <1:
Ако тестирате милион људи у Цириху у одређеном тренутку,   12% до 18% ЦОВИД-19 ће се рећи да је позитивно. Да би се пандемији одузео њен пандемски карактер, Р вредност мора бити <1, тј . Око 66% становништва морало је имати контакт са вирусом и развити имунитет. Нико не зна колико дуго, колико месеци ће проћи док инфекција, која тренутно треба да буде 12% до 18%, не достигне 66%!  Али може се претпоставити да ће ширење вируса са 12% на 18%  и на 66% популације и даље генерисати тешко болесне пацијенте.
5. Не знамо ни колико ћемо се дуго бавити овим вирусом. Два извештаја, која није требало да буду доступна јавности (План реаговања владе на КОВИД и звештај Империал колеџа Лондон), независно долазе до фазе „краја“   у трајању од 18 месеци;
6. и не знамо да ли ћемо се овим вирусом  баавити у форми епидемије / пандемије или можда чак и ендемије;
7. још увек немамо признату и широко применљиву дефинисану терапију; Никада нисмо могли ни да је презентујемо  за случају грипа.
Можда би власти и медији требало да коначно изнесу чињенице на сто, уместо што ссваког другог презентују вести  о некаквој наводно успешној  вакцини која че се убрзо појавити,  

8. Шта сада можемо да радимо?

Не могу   да одговорим ни на питање о најбољим решењима. Да  ли  Швајцарска   уопште може да обузда пандемију ће се инфекција становнштва наставит да се шири јер су све мере у почетку биле преспаване,. упркос покушајима да се утиче на њен ток.Све је могуће
 
Ако је то тако, све штоможемо јесте да се надамо  данећемо платити ову „политику “ са по мени превише мртвих и критично болесних. И да неће бити превише пацијената који ће патити од дугорочних последица инфекције КОВИДОМ-19, попут захваљујучи КОВИДУ 19 новонастале плућне фиброзе , поремећеног метаболизма глукозе и нових кардиоваскуларних болести.  Дугорочне последице заразе САРС-ом  су документоване  и након 12 година од наводног излечења. Надајмо се да ће се КОВИД-19 понашати другачије.
 
Укидње „блокада“ или повратак ономе што ми сматрамо нормалним сигурно је свачија жеља. Који кораци ће проузроковати које трајне  негативне последице приликом враћања у нормално стањекоје    - односно у случају поновниог распламсавања  рате инфекције  - нико не може да предвиди. Сваки корак ка ублажавању у основи је корак у непознато.
 
Можемо рећи само оно што није изводиво: активна инфекција неризичних група вирусом КОВИД-19 сигурно је чисто лудило. То може пасти на памет само људима који немају појма о биологији, медицини и етици:

1. свакако не долази у обзир да се намерно заразе милиони здравих грађана агресивним вирусом о којем заправо не знамо апсолутно ништа, ни обим акутне штете нити  дугорочне последице;
2. што је већи број вируса по популацији, већа је и могућност случајне мутације, што вирус може учинити још агресивнијим. Стога дефинитивно не би требало да  активно помажемо у повећању броја вируса по популацији.
3. Што је више људи заражено КОВИДОМ-19, то је вероватније да ће се овај вирус „боље“ «адаптирати» на људе и постати још катастрофалнији. Претпоставља се да се то једном већ догодило;
4. са државним резервама наводно у висини од 750 милијарди, неетично је и неморално да се заразе милиони здравих појединаца из  пуких економских разлога;
5. намерна инфекција здравих људи овим агресивним вирусом озбиљно би поткопала један од фундаменталних  принципа читаве историје медицине због чисте, краткорочне економских „забринутости “ : принцип «као прво,  не чини штету» ( „primum nil nocere” ) Ја бих одбио да као лекар уопште учествујем у једној таквој кампањи вакцинације.  .
Одређивање концентрације антиттела ијела КОВИД-19 и ИгГ-антитела у крви очигледно иде руку под руку са неутрализацијом вируса КОВИД-19. Квантитативна и квалитативна дијагностика ових    антитела до сада је истражена само у малом клиничком истраживању на  23 пацијента.   Тренутно није могуће одговорити на питање да ли ће масовно одређивање присуства антитела у крви допринети  контролисаној деблокади, ако се резистентним  особамакоје се више не могу заразити  допусти слободнно кретање. Исто тако  је нејасно када ће ова метода  бити клинички валидна да би била широкопримењива.
 
 
9.    Будућност
 
Ова пандемија поставља многа политичка питања. Часопис  „Foreign Affairs”  са Доналдом Трaмпом и Ентони Фаучијем   на насловној страни  је 28. марта 2020. написао: „Куге нам говоре ко смо. Стварне лекције пандемије биће политичке “.
 
Ова политичка питања биће национална и међународна.
 
Прва питања дефинитивно ће утицати на наш здравствени систем. Са буџетом од 85 милијарди, Швајцарска - по броју корона-пацијената на један милион становника - пласирала се на друго место у свету. Честитамо! Каква срамота! Швајцарској након 14 дана недостаје основни и јефтин материјал. То је последица тога   када самопроглашени „здравствени политичари“, „економисти здравља“ и ИТ стручњаци инвестирају  милијарде у пројекте као што су е-здравство, електронске здравствене картице, прескупи клинички информациони системи (питајте Кантоналну болницу Луцерн!).   рачунари на тоне и „велики подаци »    повлачећи без циља милијарде из здравственог система. А медицинска професија и ФМХ су буквално превише глупи да би се коначно супротставили томе. Они преферирају да их свеке недеље стављају на стуб срама као  «пијавице» и «криминалце».  Швајцарска мора коначно даповеде истрагу  колико се од 1  милион новчаних средстава из касе користи за медицинске услуге, које пацијенту директно користе, а колико проневереног новца тече у лобистичка удружења која не припадају медицинској бранши и која се бесрамно богате од колача вредног  85 милијарди, без да су икада виделиједног јединог пацијента. И, наравно,   коначно треба да дпровееде  адекватна контрола квалитета медицинских услуга. Не желим овде да тематизујем даље мере као део реорганизације швајцарског здравственог система.
 
Међународна питања се превасходно тичу нашег односа са Кином и азијским земљама уопште. Критичке ставове прихватам. . Али константно, глупо „ Bashing “ других нација не може бити рецепт за заједничко решавање глобалних проблема - чак и не желим да говорим о „решавању“. Уместо што се имаитира  брбљање  бесмислене пропаганде, можда би се требало бавити ауторима који у ствари имају шта да кажу на високом нивоу, као што су:

•    Панкај Мишра: "Из рушевина царства"
•    Кишоре Махбубани:"Азијско чудо. Катализатор мира "
•    "Да ли је Запад нешто изгубио
•    "Умеју ли Азијци да  мисле ?"
•    Лее Куан Иев: "Поглед једног човека на свет"
•    Давид Енгелс: "На путу ка царству"
•    Ноам Чомски: "Ко влада светом"
•    Бруно Мацаес: "Зора Евроазије"
•    Џозеф Стиглиц: „Богати и сиромашни“
•    Стефан Лесених: "Потоп поред нас»
•    Параг Кхана: "Наша азијска будућност"
Читање је још увек  не значи потврду да су сви ови аутори у свему у праву. Али било би од велике вредности за Запад - укључујући Швајцарску - да  своје паметовање , игниранцију и бахатост повремено замене чињеницама, разумевањем и сарадњом. Алтернатива је заиста само да покуша да елиминише своје претпостављене конкуренцију, пре или касније, у рату. Свако може сам да одлучи шта ће мислити о овом „решењу “ .
 
У том се смислу може само надати да ће се човјечанство боље сјећати. Сањање је увек дозвољено.
 
Изазови су глобални. А следећа пандемија је одмах иза угла. А можда ће то бити узроковано супер вирусом и попримити ону меру коју радије не бисмо замислили.

Са немачког превела Бранка Јовановић

Николас Мадуро Морос
председник
Боливарске Републике Венецуеле
Каракас, 29. март 2020. године

Српском народу

Најпре бих желео да поздравим, уз дубоку наклоност, све припаднике
слободарског српског народа, а потом и да вам се обратим поводом озбиљних
дешавања усмерених против мира и стабилности у Венецуели, у тренутку када би
брига држава и влада требало да буде усредсређена на заштиту живота и
здравља њихових становника, узевши у обзир убрзани развој пандемије Ковида-
19.

Као што је опште познато, 26. марта текуће године Влада Сједињених
Америчких Држава је најавила изузетно озбиљну акцију против групе високих
званичника венецуеланске државе, укључујући и мене лично као председника
Боливарске Републике Венецуеле изабраног у складу са Уставом.
Поменута акција подразумева изношење званичне оптужбе пред
правосудним системом Сједињених Америчких Држава, што, не само да је само по
себи незаконито, већ такође тежи да подржи лажну оптужбу за трговину дрогом и
тероризам, с јединим циљем да произведе наводну јудицијализацију
венецуеланских власти.

Ова америчка фарса укључује нечувено нуђење међународне награде
ономе ко пружи информацију о председнику и високим званичницима Венецуеле,
што доводи до опасне напетости на континенту. Због свега наведеног сматрам да
је неопходно да се поново осврнемо на ова дешавања која отркивају
извитоперени заплет иза оптужби Министарства правде.
Само један дан раније, 25. марта ове године, Боливарска Република
Венецуела је известила домаћу и међународну јавност о развоју операције на
територији Колумбије, која је за циљ имала да угрози живот председника
Републике, чланова његове породице и високих званичника венецуеланске
државе, као и напад на цивилне и војне објекте у нашој земљи. Вођа поменуте
војне операције је господин Кливер Алкала (шп. Clíver Alcalá), пензионисани
генерал венецуеланских оружаних снага.
Поменути приговори изнети су од стране Венецуеле са пуном
одговорношћу, дан након што су венецуеланске полицијске снаге 24.марта
откриле контролну операцију на аутопуту на северу Колумбије, у близини границе
са Венецуелом, и заплениле велику количину ратног оружја у једном цивилном
возилу.

Истрага је показала да се ради о софистицираном арсеналу који је био
намењен једној групи бивших припадника венецуеланских и колумбијских војних и
паравојних снага који се обучавају у камповима смештеним на колумбијској
територији.

Дана 26. марта, поменути Кливер Алкала је из свог дома у граду Баранкиљи
(шп. Barranquilla) дао изјаву једном колумбијском медију, којом је потврдио своје
учешће у раније наведеним дешавањима, признавши да је био вођа поменуте
војне операције и откривши да је наоуружање било набављено на захтев
господина Хуана Гваида (шп. Juan Guaidó), народног посланика, који себе назива
привременим председником Венецуеле и служи као оперативац Вашингтона у
нашој земљи. Он је такође потрвдио да је оружје било намењено спровођењу
војне операције која је за циљ имала убиство високих званичника венецуеланске
државе и владе, и изазивање државног удара у Венецуели.
Господин Алкала је објаснио да је оружје било прибављено посредством
уговора који су потписали он лично, господин Хуан Гваидо (шп. Juan Guaidó),
амерички саветници и господин Хуан Хосе Рендон (шп. Juan José Rendón),
политички саветник председника Ивана Дукеа (шп. Iván Duque), а који је
спроведен у дело уз сазнање званичника колумбијске владе.

Невероватан одговор Владе САД на ово признање било је изношење
оптужби поменутих на почетку овог писма, уз неумесно укључивање имена
господина Алкале као наводног припадника венецуеланских власти, а не као
плаћеника кога су унајмиле Сједињене Америчке Државе да спроведе
терористичку операцију усмерену против Владе Венецуеле.
У прилог валидности ових тврдњи не треба поменути ништа више од
наводног привођења господина Алкале од стране колумбијских снага безбедности
и његовог непосредног изручења властима америчке Управе за сузбијање
наркотика (енг.DEA). При спровођењу овог необичног чина, заточеник без лисица
се руковањем опростио од оних који су га заробили, баш испред степеница авиона
који ће га специјалним летом одвести до Сједињених Америчких Држава. Све ово
указује на то да је реч о намештаљци која за циљ има спашавање некога кога
сматрају америчким агентом.

Мора се истаћи да је првобитно било замишљено да се ова осујећена
оружана операција изведе крајем текућег месеца, баш у тренутку када се
Венецуела бори да сузбије пандемију Ковида-19, што је управо и главна битка
читавог човечанства.

Наш народ ту борбу води веома успешно. Појачавањем здравствених мера,
као и увођењем масовног карантина у целој држави, успели смо да зауставимо
криву заразе и одржимо мали број позитивних на Ковид-19, као и преминулих од
последица истог.

Због свега наведеног, Влада Боливарске Републике Венецуеле упозорава
нашу браћу и сестре из политичких организација и друштвених покрета Републике
Србије на кораке које предузима администрација Доналда Трампа. Чини се да је
Доналд Трамп, и поред забрињавајуће убрзаног ширења Ковида-19 међу
америчким народом, одлучио да заоштри своју агресивну политику уперену
против суверених држава у региону, а посебно против венецуеланског народа.

У јеку пандемије, уместо да се усредсреди на глобалну политичку сарадњу
на пољу здравља и сузбијања вируса, влада Сједињених Држава је, напротив,
само појачала једностране принудне мере и одбацила захтеве међународне
заједнице да се укину или умање незаконите санкције које онемогућавају
Венецуели да набавља лекове, медицинску опрему и намирнице.
Истовремено су забрањени и хуманитарни летови из Сједињених Држава за
Венецуелу који би на стотине Венецуеланаца заробљених у економској и
здравственој кризи која је затекла Сједињене Државе могли да врате у њихову
отаџбину.

Изношењем овако озбиљних чињеница, Венецуела потврђује своју
непоколебљиву вољу да одржи односе засноване на поштовању и сарадњи са
свим народима, утолико више због новонастале ситуације након избијања
епидемије вируса Ковида-19, која приморава одговорне владе да раде удруженим
снагама, остављајући све различитости по страни.
Под овако озбиљним околностима, молим за вашу драгоцену подршку у
овом несвакидашњем и произвољном прогону који се спроводи кроз нову верзију
разјареног макартизма ослобођеног након Другог светског рата. Док су у том
периоду произвољно етикетирали своје непријатеље као комунисте да би их
прогонили, данас то раде тако што их каприциозно сврставају у категорије
терориста или наркодилера, а да за то немају баш никаквих доказа.
Осуда и неутралисање ових неоправданих напада на Венецуелу било би од
великог значаја за спречавање Вашингтона да сутра спроведе сличне кампање
против других народа и влада света. Сви се морамо придржавати начела Повеље
Уједињених нација како бисмо спречили да прекомерни унилатерализам доведе
до међународног хаоса.

Браћо и сестре, будите у потпуности уверени да је Венецуела
непоколебљива у својој борби за мир, и да ће истрајати у томе под било којим
оклностима. Ниједна империјалистичка агресија, ма колико жестока била, неће
учинити да скренемо са пута суверености и независности који градимо већ две
стотине година, нити ће нас одвратити од свете одговорности да сачувамо животе
и здравље нашег народа, суочавајући се са страшном светском пандемијом
вируса Ковида-19.

Користим ову прилику да изразим своју солидарност и солидарност народа
Венецуеле са свим људима који данас трпе озбиљне последице ове пандемије.
Ако морамо да научимо неку лекцију из овог тешког искуства, то је да само заједно
можемо пребродити све ово и наставити даље. Политички и економски модели
који заговарају себичлук и индивидуализам показали су се као потпуни промашај у
суочавању са овом ситуацијом. Хајде да заједно чврстим кораком кренемо ка
новом свету у којем ће владати правда и социјална једнакост, и у којем ће срећа и
испуњеност самог људског бића бити крајњи циљ наших дела.

Изузетно ценим солидарност коју српски народ непрекидно изражава мојој
земљи и мом народу осуђујући криминалну блокаду која нам је наметнута, као и
многим другим земљама света. Користим и ову прилику да вам поновим изразе
свог најдубљег поштовања и наклоности, и да вас позовем да уједињени
наставимо да градимо будућност испуњену надом и достојанством.

Николас Мадуро Морос

Проф. АЛДО БЕРНАРДИНИ

 
Данас је у Риму преминуо универзитетски професор Алдо Бернардини, велики итлијански и европски научник у области међународног јавног права, члан Међународног комитета за одбарну Слободана Милошевића, аутор великог броја научних дела.  Биоје редовни професор универзитета у Риму, Барију и другим универзитеетским центрима у Италији а гостујући предавач на многим универзитетима у Европи и свету, међу којима и на Правном факултету Универзитета у Београду. Носилац је многих италијанских и међународних награда и одликовања за допринос науци међународног јавног права.

У италијанским, европским, светским и српским стручним публикацијама и медијима објавио је велики број ауторских текстова и интервјуа борећи се храбро и аргументовано за истину о разбијању Југославије, неправдама према Србији и српском народу и последицама насилног разбијања Југославије по будућност Европе и светских односа. Заступао је оцену да је Југославија разбијена на низ државица да би велике силе лакше управљале тим важним геополитичким простором, а да је Хашки ad hoc трибунал био антисрпска творевина носилаца политике доминације и неоколонијализма, односно, кључних чланица НАТО-а.

Посетио је Слободана Милошевића у Хагу и о својим разговорима са њим објавио више чланака и интервјуа. Сматрао је да је Милошевићева смрт наступила због тога што му је била ускраћена могућност правилног лечења.
Често је посећивао Београд и Србију и учествовао на многим међународним конференцијама о циљевима и последицама илегалне агресије НАТО на СРЈ (Србију) 1999.

У српској јавности, поред осталог,  познат је и као аутор књиге књиге "Како је убијена Југославија".

Београдски форум за свет равноправних, друга независна и стручна удружења, као и српска јавност, памтиће професора Алда Бернардинија као великог пријатеља и неустрашивог борца за истину и правду.
Нека му је вечна хвала и слава.

Вили Вимер, Немачка

Гуам је довољно далеко да би нас забрињавао у овим болним данима. Гуам нам је био ближи пре нешто више од стотину година, што показује и олупина брода  немачке царске морнарице у луци Гуам. Данас Гуам има функцију америчког позадинског носача авиона, са којег се практично контролишу велики делови азијског копна. Овај значај Гуама тренутно подвлачи чињеница да амерички носач авиона „Теодор Рузвелт“ и са њим повезане борбене групе носача, журно грабе пловећи пут Гуама. Према извештајима међународне штампе, невидљиви непријатељ зван "COVID 19", већ је проузроковао болести у посадама америчке борбене групе и је питање времена када ће на дневни ред доћи употреба једног од америчких "поморских драгуља" за стварање окоснице америчке глобалне моћи у временима глобалне епидемије.

Брзина којом се куга шири у Сједињеним Државама, утиче на брзину постизања готовости  борбених група авиона што је итекако значајно, и што се не сме потцењивати глобално, као ни за државе савезнице. Јер, нису важне не само за Сједињене Државе. Острво Гуам је с друге стране света за нас и из оправданих разлога. Имамо бескрајне расправе о економском утицају Covid 19 и последицама смртоносне куге. Такозвана "кинеска пандемија" коју је тако назвао председник Трамп, могла би нас сустићи брже него што бисмо желели. Да ли суштински развој зависи од тога на шта тренутно усмеравамо све снаге наших влада како бисмо се одбранили од ове „куге де-глобализације“? Да ли се, поводом „COVID 19“, заиста, бавимо суштином? Може се очекивати да ће се, вероватно, и пред судом захтевати накнада штете од три билиона долара против кинеске владе јер се већ сада тиме баве америчке адвокатске фирме? Као што можете прочитати, одговарајуће адвокатске фирме су веома близу једног и другог америчког политичког кампа.

Председник Трамп већ је показао велику тојагу против Кине на својој "конференцији за новинаре COVID 19", 17. марта 2020., када је говорио о "кинеској епидемији". То је покушај  враћања кривице Кинезима  за америчку испоруку смртоносног вируса у Вухан.
Тако, Вухан има  потенцијал за глобална сукобљавања, чији се утицај не може преценити. Узгред, такође, у правцу реалнијег размишљања, посебно, у временима док свет тренутно пати, треба да будемо свесни да је нуклеарна деструктивна снага која долази из одговарајуће опремљене подморнице, довољна да учини свет неприкладним за живот. До сада нико није могао да одговори на питање чиме се бавимо у условима „ COVID 19“? Да ли је то вирус који се јавља природним путем? Да ли овај вирус долази из једне од органских лабораторија и има карактер оружја? Да ли је вирус мутирао у Вухану?

Доајен модерне биотехнологије, бечки професор Хенрих Волхмајер неуморно истиче нешто посебно о Вухану. Најзад, Вухан није само први град на свету који је у потпуности одређен најновијом 5Г технологијом. Ова технологија би могла изазвати мутације у организму због свог зрачења. Да ствар буде још гора, дигитализација је додала да ефекти нису испитивани током много година теренских тестова, у складу са међународним стандардима за увођење велике нове технологије. Коначно, поставља се питање које би могло бити „пресудно за рат“: да ли су околности на јесен прошле године свесно или немарно коришћене на глобалним војним такмичењима у Вухану за ширење вируса у облику којим се шири глобално?
Одговори на ова питања требало би да буду предуслов за ефикасне стратегије за борбу против свих опасности.

Да бисте могли да утврдите да је болесст смртоносна не морате да гледте сувеише далеко. Погледајте како изгледају суседне земље, постављајте питања која је потребно решити у нашем заједничком интересу. На крају, није ли Швајцарска мобилисала целу медицинску службу швајцарских оружаних снага та мера која показује озбиљност ситуације!? У ове аранжмане уграђен је међународно познати АБЦ институт у Spiez-у, који је ових дана „милитаризиран“. Врхунски руководиоци хемијско-индустријског комплекса из већег подручја Базела ових дана окупљени су у Спиезу, Швајцарска, јасно говори једно. Да је све то резулат одговарајућих вежби из 2012/2013, које су такође изведене у другим европским земљама. Код нас у Немачкој, резултати су, без последица, нестали у фијокама у време пре Јенса Спахна.

Одговори на ова питања треба да стигну од СЗО, Светске здравствене организације Уједињених нација. Али тамо нису одговорне државе.  СЗО је  англосаксонски пројекат глобалних милијардера који диктирају да ова међународна организација спроводи њихове глобалне идеје. У мери у којој Уједињене нације нису успеле, или су се лоше одиграле улогу у очувању мира, њене под-организације, као што је СЗО, су постале пуко оруђе светског поретка у интересу ових глобалних милијардера. У том поретку националну државу би требало заменити Новим светским поретком невладиних организација. Прошле недеље, вести Би-Би-Си-ја су објавиле да је бивши британски премијер Гордон Браун позвао на успостављање светске владе за "COVID 19".

Није чудо кад бројни и добро упућени савременици на све гледају са великом сумњом. Хмм! „COVID 19“ нуди простор, не само да државе ограничавају права људи. За друге је то стање среће што је толико националних држава и њених инструмената од општег интереса, сачувано да се борба против смртоносне болести уопште може водити.

Вили Вимер, 31. 03. 2020

ФОНД ДИЈАСПОРА ЗА МАТИЦУ

Фонд дијаспора за матицу уплатио је 11.720.000 динара (100.000,00 евра) као прву помоћ матици за заустављање и искорењивање пандемије COVID 19. Помоћ је уплаћена на банковни рачун Министарства здравља Републике Србије а намењена је набавци најнеопходније медицинске опреме, лекова и материјала за ургентне потребе здравствених установа у Србији, укључујући Покрајину Косово и Метохију, и у Републици Српској.

Изражавајући признање и захвалност свим досадашњим донаторима, Управни одбор Фонда дијаспора за матицу је позвао сународнике, физичка и правна лица да,  свако у складу са својим могућностима, у овом тешком периоду искаже солидарност и придружи се акцији прикупљања хуманитарне помоћи, у дијаспори и матици, како би се пандемија вируса COVID 19 савладала у што краћем времену и отклониле њене последице. (ближе сајт Фонда: www.fonddijaspora.rs).

ИНСТРУКЦИЈЕ ЗА УПЛАТУ ДОНАЦИЈА:

Банка Поштанска штедионица 200-2406200102033-52

PaymentInstructionsEUR.pdf
PaymentInstructionsUSD.pdf
PaymentInstructionsAUD.pdf
PaymentInstructionsCHF.pdf
PaymentInstructionsCAD.pdf

Maрина Чолић
извршни секретар Фонда дијаспора за матицу

Пре 21 годину, 24. марта 1999. године, НАТО је покренуо агресијски рат против Југославије са немачким учешћем. У то време Вили Вимер је био високи функционер ОЕБС-а и учествовао је у пресудним преговорима са Београдом. У интервјуу се осврће иза кулиса тадашње политике безбедности.

Водитељ: Господине Вимер, шта Вам данас пада на памет кад помислите на НАТО бомбардовање 1999. године?

Вимер: Деведесете смо донели две главне одлуке. С једне стране, о рату против Савезне Републике Југославије, потпуној промени међународног права. До тада смо заиста били везани Повељом Уједињених нација и пратећим ратним одметницима. И друго (и ту патимо у вези са епидемијом): Имамо политику "мршаве државе". Данас видимо да имамо државу која се више не може носити са изазовима са којима се суочавамо. По мом мишљењу, деведесете су донеле две велике промене за Савезну Републику Немачку. Не само да је прошло 21 годину од напада на Београд, већ и 81 година од почетка Другог светског рата. Створили смо ситуацију у којој смо се као Савезна Република Немачка и као НАТО поставили на правни статус оних који су започели рат против Пољске 1. септембра 1939. То се мора посматрати у овом контексту, јер је читав "цивилизацијски напредак" Другог светског рата био Повеља Уједињених нација, која би би у овој димензији требало да онемогући рат. То смо бацили у воду на америчко инсистирање, баш као што смо створили гипку државу неспособну да се носи с проблемима друге врсте. То је било 1990-их и кулминирало је ратом против Савезне Републике Југославије који је прекршио међународно право.

Водитељ: Били сте потпредседник ОЕБС-а у време напада. То значи да сте такође били добро обавештени о немачким акцијама у Србији. Који су били задаци СРН у Југославији и које су жртве доносили ови напади?

Вимер: Српска страна имала је жртве после овог рата. И још увек верујем да НАТО мора да плати надокнаду за то. Заиста нисам могао да поверујем својим очима кад сам сазнао да је НАТО са овим списком грехова у вери предложен за Нобелову награду за мир ове године. Можете га задржати само са Хамлетом и рећи: Осло или Хаг – питање је сад! По мом мишљењу, то је нешто што још нисмо превазишли. Чињеница да смо учествовали у овом рату којим је прекршно међународно право. Вођени су и други ратови по истом обрасцу након тога. То је учињено променом такозваног новог стратешког концепта НАТО од пролећа 1999. године. Од тада, према мом мишљењу, НАТО вршља по свету кршећи међународно право. Узгред, на основу стратешког концепта на који немачки Бундестаг никада није дао сагласност. Организацију попут НАТО-а можемо посматрати само на основу прописа Уједињених нација.
Тек када учинимо Повељу Уједињених нација мерилом за наше акције, можемо створити регионалну безбедносну организацију попут НАТО-а. То је био разлог за приступање Немачке НАТО-у 1956. године. То је била одбрамбена организација са строгом регионалном границом. Оно што се догодило 1999. године учинило је НАТО глобалним снабдевачем војних услуга за Сједињене Државе. То значи да смо променили карактер НАТО-а, мимо немачког Бундестага и воље немачког народа. Данас у НАТО-у нисмо у складу с одлукама немачког Бундестага. Ако размислимо о томе зашто ствари иду наопако на тако многим подручјима у овој републици, то је почело са ратом против Југославије и кршењем међународног права.

Водитељ: Али, 1999. године Бундестаг је гласао за мисију. Како сте убедили Бундестаг у то време?

Вимер: Била је то последња побуна слободне немачке штампе која је на то одговорила. По завршетку рата, ВДР је емитовала опсежну документацију. То је био последњи подвиг бесплатног јавног медија. Речено је: Почело је лажом. Немачка влада није могла да заобиђе Бундестаг, али је изашла са ставом који је гласио: Ми припадамо НАТО-у и морамо учествовати, без обзира на то шта се десило. О овом рату лагали су нас министри Шапринг  и Фишер, као и канцелар Герхард Шредер. Једноставно је! Знате да су новинари који су снимили овај филм тада послати у пустињу!? То је стварност о којој се не говори у пригодним говорима о догађајима у прошлом веку, сада се суочавамо са политичком одговорношћу.

Водитељ: Ви говорите о масакру у Рачку, који је данас контроверзан?

Вимер: Имам у виду  Рачак и друге ствари. Ишао сам у ОЕБС и тражио фински извештај о истрази од тадашњег аустријског председника Савета ОЕБС-а. Прихваћен је на састанку а никада није био достављен. Још увек нас лажу и обмањују о узроцима овог рата. Кажем то одлучно: одлука против Југославије донета је 1989./1990., Када је Амерички конгрес прекинуо годишња плаћања Београду, јер Југославија више није могла да извршава своју функцију у односу на Совјетски Савез, јер је и сам Совјетски Савез посустајао. То је Американцима уштедело новац који су деценијама давали Југословенима. Затим је уследио захтев Београда Европској заједници да обезбеди око четири милијарде долара за спас Југославије. Европска заједница то није могла. До данас смо потрошили много више од тог износа али остало нам је само јад. То је немачка и европска политика онако како смо је добили од Савезне владе, која је створена под Герхардом Шредером 1998. године.

Водитељ: Вратимо се Рачку: мислите ли да се овај масакр никада није догодио?

Вимер: Колико год да су резултати истраге процурили, били су врло различити, а представио их је амерички представник ОЕБС-а Вилиам Валкер на такав начин да је створен разлог за рат, да би се креирао и легитимисао напад против Савезне Републике Југославије. Била је то лаж и обмана од почетка до краја! Укључујући хуманитарне акције које је НАТО наводно спровео зато што је геноцид морао бити спречен. Сви извештаји које смо добили, укључујући и Бундестаг, јасно су рекли да на овом простору није било кретања становништва пре и после НАТО бомбардовања Београда. Као и често, лагали су нас и варали.

Водитељ: Ову интервенцију НАТО-а описујете као рат супротан међународном праву. Да ли је српски приступ био у складу са међународним правом или није било кршења људских права на југословенској страни?

То може одлучити ко жели. Да се цео овај спор заиста завршио у Хагу, имали бисмо  потпуну расправу о свим околностима. И још увек заговарам да је то могуће. Не бих имао ништа против да се НАТО суди у Хагу како бисмо били ослобођени ове мане. Јер оно што нам је представљено лежи на нашој души и нешто је што не представља добро за будућност.

Водитељ: Зар то није био случај у Хагу? Уосталом, Милошевић је осуђен ...

Вимер: Била је то правда победника, ништа друго. То није имало никакве везе са расветљавањем овог рата. Знамо за околности изручења Милошевића у Хаг. Морате све то да објасните у коректном процесу. Процес који смо имали у Хагу од почетка до краја, није био фер ни праведан.

Водитељ: Именовали сте одговорне за немачку инвазију: Шарпинг, Фишер, Шредер. Међутим, Шредер је 2014. признао да је прекршио међународно право. Како се то може објаснити? Зар није потписао свој властити суд с тим?

Вимер: Изузетно ценим адресирање одговорности. Али, наравно, то јасно говори о томе да такве изјаве можемо јавно добити од бившег канцелара, а ниједан немачки суд, немачко тужилаштво не обазире се на Устав наше земље и кривични закон, не налази да је федерална влада одговорна. Ово показује да људи овде мисле да се одређена дела могу учинити без да буду кажњена. Изричито кажем: Часно што је што је Шредер то изјавио. Издвојио се од Тонија Блера, Била Клинтона, Маделен Олбрајт и многих других.

Водитељ: Какав је утицај ова интервенција имала на каснију безбедносну политику и безбедносну ситуацију? И да ли је то вредело?

Вимер: Наравно да није вредело. Био је то геостратешки потез који одговара Вашингтону одакле су од завршетка хладног рата увек могло чути: хладни рат је завршен, а ми, Американци, смо победници. Сада Русе избацујемо са Балкана, далеко преко Црног мора. Тада је то била декларисана политика. И није била само декларисана само према Руској Федерацији, већ је отворила глобус за англосаксонске интересе - све до Авганистана, Ирака, Сирије. Био је то почетак злослутог развоја који је бивши прслук од вредности претворио у шалу. Сада видимо последице. Нигде не можемо створити више мира који чини одрживу основу за будућност јер смо милитаризовали све. Избеглички и миграциони покрети са којима имамо посла непосредни су резултат. То је било и у вези са ратом против Југославије. Имали смо стотине хиљада људи у нашој земљи који нису имали будућности у својој домовини. То је декларисана политика Запада. Запад не разликује, уништавање Повеље Уједињених нација, од правног разумевања које је, очигледно, одржано 1. септембра 1939.

Водитељ: Једном сте рекли да НАТО никада не би донео одлуку о почетку рата да је Хелмут Кол био канцелар. Зашто?

Вимер: Јер је читав развој унутрашње политике Савезне Републике (Немачке) показао једну ствар  врло јасно: канцелар Хелмут Кол је морао нестати и више није смело да се деси да буде изабран. У томе су учествовале снаге из ЦДУ / ЦСУ, да би се омогућио рат. Овај рат се не би догодио са Хелмутом Колом. Ја сам лично тада имао повјерљиве разговоре с њим и с тадашњим југословенским председником Милошевићем. Знам како су ствари сређене како би се дошло до мирних решења на Балкану. Све то време  декларисана америчка политика вођена је у другом правцу. То са купусом не би било могуће, јер би вам биле потребне такве јадне цифре као што смо их имали у савезној влади.

Водитељ: Какав је тада био разговор под Колом?

Вимер: 1995. године био сам са највишом делегацијом Парламентарне скупштине ОЕБС-а код југословенског председника Милошевића. У то време он је нападао за велике делове немачке политике. Заједно са својим међународним колегама успео сам да формирам став на лицу места, а затим сам то представио немачком канцелару Хелмуту Колу након мог повратка у Бон. Потом је потпуно променио свој став према Југославији. Омогућио ми је да одлазим у Београд довољно често да разговарам са Милошевићем о проблемима. Преговори са представницима југословенске владе одвијали су се и у мојој приватној кући, уз учешће високих представника Кабинета Канцелара. Имајући то у виду, знам о чему говорим у овом контексту. Американци су желели рат и свако мировно решење које је могло бити формулисано на Балкану морало је да онемогући. На исти начин на који су Клинтон и Олбрајт подстицали те напоре, изградили су мостове и осигурали да се Уједињено Краљевство неће распасти захваљујући претходним договорима. Развој какав данас имамо.

Извор: https://de.sputniknews.com/politik/20200325326691032-nato-krieg-gegen-jugoslawien-aufreissen-des-globus-fuer-angelsaechsische-interessen--willy-wimmer/

21 ГОДИНА ОД ПОЧЕТКА АГРЕСИЈЕ НАТО

Поводом 21. годишњице од почетка оружане агресије НАТО на Србију (СРЈ) Представни Београдског форума и Клуба генерала и адмирала Србије данас су положили цвеће код споменика деци жртвама агресије НАТО у Парку “Ташмајдан” и код Споменика свим жртвама агресије НАТО “Вечна ватра” у Парку пријатељства на Новом Београду.

Током агресије МАТО која је трајала од 24. марта до 19. јуна 1999. године од бомби НАТО погинуло је 1.100 војника и полицајаца и преко 2.500 цивила, међу копјима и 98-моро деце. Прецизна листа погинулих, осим за војнике и полицајце, још увек није прецизно утврђена иако је недавно саопштено да ће се рад на томе убрзати. Још је мање извесно колико је број грађана изгубио животе у међувремену било од рана задобијених рањавањем, било од малигних болести због употребе оружја са осиромашеним уранијумом и других завбрањених оружја и средстава, било током разминирања терена од неексплодираних средстава, посебно од заосталих касетних бомби.

Низ конференција, изложби и других манифестација удружења, грађана у земљи и иностранству, поводом ове годишњице отказан је услед пандемије вируса COVID-19. Међународне конференције су отказане у Београду, Москви и Паризу где је, поред конференције, била предвиђена и премијера филма “Балканска међа” посвећеног десанту јединица Руске армије на аеродром “Слатина”, у Приштини.

Београдски форум за свет равнопрвних,
Клуб генерала и адмирала Србије

Лист: ПОЛИТИКА

У поводу 21 годишњице агресије НАТО на нашу земљу, неопходно је да се поново сетимо свог зла које је тиме нането нашем недужном народу и нашој прелепој и напаћеној земљи. Током 78 дана бесомучних воздушних и копнених напада убијено је око 3500 људи, рањено око 12500, половина од тог броја цивила, укључујући и 89. деце, земља и људи су затровани на дужи рок а материјална штета је немерљива. Али поред бола због тог дивљачког, срамотног и суровог чина, који је оставио тешке последице по целу нацију, које осећамо и дан данас и осећаћемо их још дуго, и материјално и у души, беса због неправде која нам је тиме учињена јер су разлози за њу лажни а повод измишљен и исконструисан, као и туге за нашим жртвама и тешким разарањима земље, треба да осећамо и понос. Ово стога што, упркос огромне несразмере у војној, економској, демографској и свакој другој снази у корист НАТО, објективно гледано, агресија на нашу земљу није успела. Упркос највишој војној технологији, бесомучним и безбројнимн „хируршки прецизним“ ваздушним нападима, даноноћне опсаде наше границе, СР Југославија се одбранила. Без обзира на огромну штету коју нам је нанео, чињеница је да НАТО није успео да у СРЈ уђе ни педаљ, нити је успео да у својим земљама, а ни у другим државама у свету, докаже оправданост своје агресије. Да је тако доказ су „Кумановски споразум“ и резолуција СБ УН 1244 која гарантује територијални интегритет и суверенитет СРЈ, данас државе наследнице Републике Србије, над целом својом територијом, укључујући и над КиМ. Да је рат изгубљен, тога не би било. Тога треба увек да се сетимо и од тога да полазимо у одбрани своје земље и њених интереса и у периоду који је пред нама јер ако смо Србију одбранили тада, у тоталном рату, одбранићемо је и сада.
То је изузетно важно јасно рећи јер се многи већ две деценије, као и дан данас, упињу да докажу како смо у том сукобу поражени, како смо заувек изгубили КиМ, како је та „прича“ завршена, како не треба ни помишљати да га можемо вратити и да је најбоље да га „достојанствено“ препустимо окупаторима и терористима, а у новије време,  бар да се са њима нагодимо у смислу да нам бар „нешто“ наше дају, а све остало наше задрже. Такви аргументи су део „ратне пропаганде“ срачунате да код нас створи дефетизам и песимизам. То се чини због тога што питање КиМ, супротно њиховим тврдњама, ни из далека није решено. Проглашење „независности Косова“ је правно ништавно, без обзира на признање тог нелегалног чина од једног броја држава и узурпације територије КиМ од стране, суштински, снага НАТО, које глуме снаге ОУН. Да је то проглашење правно ништавно доказује и чињеница да, осим западних сила, остале значајне државе света то нису признале. Исто тако, неке државе претходно дато признање сада повлаче и то постаје незаустављив процес. Лажна држава Косово не може да постане члан озбиљних МО јер је већина држава не признаје. Поред тога, глобална збивања у свету иду нама на руку, па САД и НАТО журе да питање наше јужне покрајине решавају што пре и без учешћа других великих сила, пре свега Руске Федерације и Кине, што неће моћи..

Подсетимо се овом приликом да је та „непогрешива“ и „софистицирана“ ратна машинерија током сукоба, уместо правих циљева погађала макете, грејалице, акумулаторе, шпорете, мотке, покварене тракторе и слично. Уместо војске, погађала је одбачену и разбацану војну опрему, напуштене заклоне, лажна скровишта, напуштене бараке и друге лажне и намерно постављене циљеве. Опседала је нашу  границу из правца Албаније, али није успела да пробије одбрану. То су чињенице и, неспорно, велика брука за такву и толику силу. Са друге стране, мало, или нимало, се говори о стварним губицима НАТО, у техници и људству а они нису били занемарљиви

И да не заборавимо да су све активности западних сила, а пре свега САД и НАТО, који су сами себе овластили да решавају „југословенску кризу“ биле и остале злонамерне, усмерене против Срба и Србије и њихових легалних и легитимних интереса, супротно међународном праву, правди и истини. Када помињем Србе, мислим на све оне Србе који су били расути по целој Југославији, по свим републикама и покрајинама, а када говорим Србија, мислим на нашу државу Србију, у каквој год да је државној форми била, јер је она, у суштини, била права мета свих напада западних сила, а не они који су са њом били у некавој државној симбиози.
На крају, али не мање важно, нелегална и злочиначка НАТО агресија произвела је и тешке последице на мир у свету, међународне односе и међународно право и ни то не смемо да превидимо и да о томе ћутимо јер је агресија на Југославију ударила темеље потоњем понашању САД и НАТО према другим државама и постала шаблон у њиховим каснијим нападима на друге земље.

Раде Дробац
амбасадор у пензији
заменик Председника Београдског форума за свет равноправних

Пре тачно 21 годину НАТО је, без одобрења Савета безбедности, извршио оружану агресију на Србију грубо кршећи Повељу ОУН, Завршни документ ОЕБС-а из Хелсинкија, низ других међународних конвенција, као и сопствени Оснивачки акт од 1949. Био је то и остао злочин против мира и човечности.

У агресији изведеној у савезу са терористичком ОВК, погинуло је између 3500 и 4000 људи (званична листа још увек није утврђена), укључујући 89 деце, а рањено је преко 12.500 људи. Причињена је огромна економска штета, а коришћењем пројектила са осиромашеним уранијумом и других забрањених средстава трајно угрожено здравље људи, као и природна околина. Од дефанзивног НАТО је прешао у офанзивни, интервенционистички савез са јасном експанзионистичком политиком, посебно на Исток.
Агресија и потоња окупација Косова и Метохије, незаконито успостављање војне базе «Бондстил», једне од највећих америчких војних база у свету, једнострано проглашавање независности територије под м,андатом Уједињених нација, грубо кршење резолуције СБ УН 1244, представљају опасне преседане, тешке ударце европском и глобалном систему безбедности, као и охрабривање ширења сепаратизма и тероризма са несагледивим последицама.

Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије и Фондација уједињени за младе упутили су писмо Норвешком Нобеловом комитету поводом информације да је известан број посланика Норвешког парламента и других личности из западних земаља, покренуо иницијативу да се Нобелова награда за мир додели НАТО пакту. (Интегрални текст: www.beoforum.rs).       

Писмо српских организација са чињеницама и принципијелним  оценама о илегалној агресији и офанзивној природи НАТО наишло је на широку подршку и публицитет у Србији, српском расејању и у иностранству. Интегрални текст у Србији су објавили угледни дневни листови, више новинских агенција као и многи електронски медији и друштвене мреже. преведенона руски, немачки, италијански и објављено у бројним медијима у Италији, Швајцарској, Русији, Грчкој, САД и другим земљама. Писмо су подржале многе организације и познате личности широм света међу којима је и Светски савет за мир, придружени члан ЕCOSOC-a (ОУН), са седиштем у Атини, који обједињава више хиљада мировних организација и покрета са свих континената. Од познатијих светских личности и интелектуалаца подршку ставовима из писма су изразили бивши француски политичар Ив Боне, руски политичар и научник Сергеј Бабурин, немачки политичар Вили Вимер, фински политичар и књижевница Пирко Турпеинен-Сари, италијанска књижевница Џин Тоши Висконти Маразани, америчка ауторка и борац за мир Шарон Тенисон, познати канадски дипломата амбасадор Џејмс Бисет и многи други.

Београдски форум, Клуб генерала и адмирала и Фондација уједињени за младе обнављају своје иницијативе да државни опргани од НАТО земаља затраже накнаду ратне штете, да ашто пре попишу све жртве агресије НАТО како не би пале у заборав и како би престала јавна спорења око њиховог броја, да покрену рад Владиног интересорног и стручног тела за утврђивање последица коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом које је формирано пре годину дана, да се што пре активира пламен споменика жртвама агресије у Парку пријатељства на Новом Београду, да се установи и изгради Српски меморијал жртава геноцида у 20. веку, попут меморијала «Јад Вашем», у Израелу и меморијала «Арарат», у Јерменији.

Наведене организације сматрају да је дошло време да владе земаља чланица НАТО и ЕУ преиспитају своје улогу у агресији 1999. и политику према Србији и српском народу, да се јавно извину за жртве и незаконито разарање Србије (СРЈ) и да се врате спровођењу резолуције СБ УН 1244 као једино прихватљиве, принципијелне основе за праведно и одрживо мирно решење будућег статуса Косова и Метохије, као покрајине са широком аутономијом у оквиру Србије. Нови трендови у глобалним односима, нова парадигма  афирмисања равноправности, партнерства и владавине основних принципа Повеље УН нису спојиви са настављањем политике Клинтонових, Олбрајтове, Блера и других као да се у протекле три деценије ништа није променило.

Београдски Форум за свет равноправних, Живадин Јовановић
Клуб генерала и адмирала Србије генерал Миломир Миладиновић
Фондација Уједињени за младе проф. Др Даница Грујичић

Милорад Вукашиновић, новинар и публициста, говорио је о узроцима и последицама агресије НАТО на СРЈ 1999. године. Аутор је на предавању посебно говорио о феномену „милитаризације светске политике“ и кршењу основних начела међународног права од стране држава – чланица НАТО алијансе.

Поводом иницијативе да се НАТО-у додели Нобелова награда за мир

ОТВОРЕНО ПИСМО НОБЕЛОВОМ КОМИТЕТУ
Београдског форума, Клуба генерала и адмирала Србије и Фондације за младе

Поводом вести у српским медијима да је известан број посланика Норвешког парламента званично покренуо иницијативу да се Нобелова награда за мир додели НАТО пакту, Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије и  Фондација за младе упутили су отворено писмо Норвешком Нобеловом комитету.

У писму се, поред осталог, подсећа да је НАТО, пре 21 годину, без одобрења Савета безбедности, извршио илегалну агресију на Србију (СРЈ) чиме је грубо прекршио Повељу ОУН, Завршни документ ОЕБС-а из Хелсинкија, низ других међународних конвенција, као и сопствени Оснивачки акт од 1949.

Наводи се да је током агресије погинуло између 3500 и 4000 људи (званична листа још увек није утврђена), укључујући 89 деце, да је рањено преко 12.500 људи, а да тек треба да се процени број жртава од каснијих последица као и штета нанета природној околини. Директна економска штета процењена је на преко 100 милијарди америчких долара.

Истиче се да је то био први рат после Другог светског рата на европском тлу који је преседан за праксу незаконитих интервенција широм света, кршење Повеље УН и улоге СБ УН, као и за охрабривање сепаратизма и тероризма. То је био моменат преласка НАТО-а из дефанзивног у офанзивни савез и кршење принципа УН да се мир може бранити само мирним средствима.

У писму се посебно подвлачи да је НАТО употребио пројектиле са осиромашеним уранијумом и друга забрањена оружја просторно и временски неограниченог дејства што је својевремено оштро осуђено у Европском парламенту, Парламентарној скупштини Савета Европе и националним парламентима многих земаља чланица НАТО (ЕУ). Употреба осиромашеног уранијума оставила трајне тешке последице, узрокујући масовна малигна обољења одузимајући, данас и у будућности, животе хиљада недужних људи.

У писму се истиче да је, с обзиром на све изложено, агресија НАТО 1999 била злочин против мира и човечности, који је, поред људских жртава и огромних разарања, представљао велики ударац миру и стабилности на Балкану, у Европи и глобално. То је био увод у нови хладни рат који и данас траје – наводи се у отвореном писму.

Потписници у име њихових организација – Живадин Јовановић, генерал Миломир Миладиновић и Проф. Др Даница Грујичић, на крају, изражавају наду да ће Норвешки Нобелов Комитет посветити одговарајућу пажњу изнетим аргументима.

Београд, 20. Март 2020.
Марина Чолић, извршни секретар
Београдског форума за свет равноправних

ПИСМО:

Норвешки Нобелов комитет
0255 Oslo
Henrik Ibsens gate 51
Norway

Уважени чланови Комитета за Нобелову награду за мир,

Пишемо вам у име Београдског форума за свет равноправних, Клуба генерала и адмирала Србије и Фондације Заједно за младе, независних непрофитних, нестраначких организација из Србије и српске дијаспоре.
Из медија смо сазнали да је НАТО званични кандидат за Нобелову награду за мир 2020. године. С тим у вези, дозволите да вам скренемо пажњу на следеће:

1. Пре тачно 21 годину, НАТО је покренуо илегалну војну агресију на Србију (СРЈ) која је трајала 78 дана, од 24. марта до 10. јуна 1999. године, чиме је прекршена Повеља УН-a, завршни документ ОЕБС-а из Хелсинкија, као и сопствени Оснивачки акт (1949). Био је то злочин против мира и човечности.

2. Током агресија погинуло је  3500 до 4000 људи, укључујући 89 деце, а рањено преко 12500 људи. Директна економска штета процењена је на преко 100 милијарди америчких долара. Никада није процењен број људских жртава због пролонгираних последица агресије и нанете штете природном окружењу.

3. Као први рат после Другог светског рата на европском тлу, агресија НАТО на Србију (СРЈ) била је прекретница ка увођењу праксе неограничених агресија и интервенција широм света.
Ова агресија била је почетак трансформације самог НАТО-а из дефанзивног у офанзивни савез, занемарујући принцип УН-а да се мир може бранити само мирним средствима.

4. Агресија извршена у савезу са сепаратистичком терористичком организацијом ОВК поставила је преседан охрабрујући ширење сепаратизам, тероризам и кршење међународног права.

5.  Током агресије, НАТО снаге су користиле пројектиле са осиромашеним уранијумом и другo забрањенo наоружање и методe, оштро осуђене у Европском парламенту, Парламентарној скупштини Савета Европе и националним парламентима многих земаља чланица НАТО (ЕУ). Ово је оставило трајне последице, узрокујући опасност од малигних обољења и одузимајући животе хиљадама недужних особа.

6.  Овај злочин против мира и човечности изазвао је трајну нестабилност на Балкану. Oзбиљно je утицао на стабилност Европе. Истовремено, НАТО је нанео ненадокнадиву штету европском (ОЕБС) и светском поретку мира и безбедности (УН), уводећи тако еру новог хладног рата.

У нади да ове чињенице завређују вашу пажњу и разматрање, молимo вас прихватите изразе нашег најдубљег поштовања.

Београд, март 2020. године

Београдски форум за свет равноправних
Живадин Јовановић

Клуб генерала и адмирала Србије
Генерал Миломир Миладиновић

Фондација Заједно за младе
Проф. др Даница Грујичић

Зборник рефетара поднетих са Међународне конференције поводом 20 година од агресије, која је одржана 22-23. марта 2019. у Београду, је изашао из штампе.

Штампање ове књиге је само једна од активности којим ће Београдски форум за свет равноправних и Клуб генерала и адмирала Србије обележити 21. годишњицу НАТО агресије на СРЈ.

Издавач књиге је Београдски форум за свет равноправних;
Уредник: генерал Радован Радиновић;
Тврд повез, 336 стр.

Књигу можете поручити на мејл адресу Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели по цени од 1200 динара.

U Atrijumu Doma Vojske Srbije predstavljene su dve knjige iz edicije „Ratnik“: „Miris baruta i smrti na Kosovu i Metohiji 1998. godine“ i „General Nebojša Pavković – svedočenje iz Finske“.

Mirjana Sandić, urednik ovih knjiga objasnila je da prva knjiga predstavlja dnevničke zapise generala Nebojše Pavkovića pretočene u knjigu, dok je druga rezultat razgovora Dragane Marković i Radenka Mutavdžića sa generalom Pavkovićem u Finskoj gde služi zatvorsku kaznu.

Prema njenim rečima edicija „Ratnik“ nastala je sa idejom da pripadnici vojske i njeni komandanti koji su branili granice svoje otadžbine za vreme NATO agresije zabeleže svoja sećanja na te dane i ono što se događalo na Kosovu i Metohiji.

Milan Mijalkovski, recenzent knjige „Miris baruta i smrti na Kosovu i Metohiji 1998. godine“ ocenio je da je ova knjiga važan dokument o istoriji Srbije u poslednjoj deceniji 20 veka.

– Za dve godine u ovoj ediciji je objavljeno 12  knjiga. Bez obzira što su od pomenutih događaja prošle dve decenije, njihovo pojavljivanje je izavalo veliko interesovanje i skoro sve knjige su rasprodate – istakla je Mirjana Sandić.

– General Pavković je častan, hrabar i odlučan komandant koji je komandovao Prištinskim korpusom Treće armije Vojske Jugoslavije. Navode iz knjige je potkrepio sa 29 dokumenata o angažovanju prištinskog korpusa, koji verno istinito svedoče o događajima na Kosovu i Metohiji. Upravo zato što daje istinu o jednom teškom i važnom periodu, knjiga se našla na udaru mnogih i bilo je dosta protivljenja njenom objavljivanju – rekao je Mijalkovski i naveo da knjiga zapravo ima dve tematske celine. Jedna sadrži činjenice o terorizmu albanskih separatista na Kosovu i Metohiji radi razbijanja teritorijalnog integriteta naše zemlje. Takođe razotkriva i uzroke i manifestacije savezništva između terorističke OVK i, kako je rekao, amoralnih anglosaksonskih hegemona kao inostranih sponzora OVK.

Време ће показати да је Слободан Милошевић био српски државник епохе који је доследно и храбро бранио државотворност и достојанство српске нације, државне и националне интересе Србије у најтежем периоду новије историје. Mилошевић је заслужан за поновно успостављање државно-уставног јединства Србије, за окончање грађанског рата у БиХ и стварање Републике Српске. Залагао се за окончање међународног туторства у БиХ како би пуну одговорност за одрживост и развој БиХ преузеле институције утврђене Уставом који је интегрални део Дејтонског споразума. Иницирао је први Споразума о специјалним паралелним односима СРЈ и РС као и успостављање редовног ваздушног саобраћаја Београд-Сарајево-Бања Лука.  Руководио је херојском одбраном земље од злочиначке оружане агресије НАТО 1999. Постигао је договор познат као споразум Милошевић-Ахтисари-Черномирдини који је 10. јуна 1999. преточен у Резолуцију СБ УН 1244. Тим свеобухватним правним документом највеће правне снаге у међународном правном поретку, иза којег стоји консенсус пет сталних чланица СБ УН, гарантује се суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ) а широка аутономије за Покрајину Косово и Метохија. Њиме је, поред осталог, предвиђено слободно и безбедно враћање око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца, као и враћање договорених контигената српске војске и полиције у Покрајину, укључујући на граничне прелазе према Албанији што још увек није извршено.

Милошевић је иницирао и увео вишестраначки политички систем и концепт приватизације који обезбеђује акционарско учешће запослених у својини предузећа. Бранио је  српски народ од манипулација идеолога либералног мултинационалног корпоративног система доминације и експлоатације. Његов визионарски говор у очи другог круга председничких избора 2000. има историјски значај као карактеризација епохе доминације униполарног светског поретка. Историчари ће тешко заобићи његову вреченицу: «Не нападају они Србију због Милошевића, већ Милошевића због Србије». Натоизирани медији, НВО као и део инфериорних политичара и данас за све недаће оптужују Слободана Милошевића по истом клишеу како западни центри моћи деценијама оптужују српски народ за све проблеме на Балкану тражећи алиби за своју освајачку и експанзионистичку политику.

Киднаповање Милошевића из притвора у Београду где је био под судском контролом и заштитом и предаја тзв. Хашком трибуналу представљају јединствен случај најгрубљег кршења Устава и људских права и нациналну срамоту нанету Србији од тзв. демократске власти. Током хашког процеса Милошевић је храбро, аргументовано и достојанствено бранио истину и достојанство Србије и српског народа. Праву вредност и значај те одбране тек ће време и историчари објективно оценити.

Док се агресија и отимање Косова и Метохије настављају другим средствима, док се систематски врши ревизија Дејтонског споразума, Резолуције СБ УН 1244 и одлука Подгоричке скупштине од 1918, док се српски народ понижава, застрашује и непрекидно цепа, док се на широком простору скрнаве и узурпирају српске светиње, док догма приватизације приводи крају распродају свега што је иоле вредно у Србији, разуме се, да не постоје ни елементарни услови за објективно вредновање улоге и политике Слободана Милошевића.

Време и историчари, а не политичари и агресори, ће свакога поставити на место које заслужује.

Београд, 11. март 2020.
Живадин Јовановић - председник

Док се настављају агресија, отимање српских територија, ревизије Дејтона, укидање Републике Српске, не постоји елементарни услови за вредновање Слободана Милошевића као последњег државника епохе и његове принципијелне политике одбране Србије и српске нације.

Живадин Јовановић
Председник Београдског форума

Nova ponuda Amerike za rešenje pitanja Kosova, ponovna kampanja evropskih zemalja protiv migranata i strah od koronavirusa su teme emisije „Od četvrtka do četvrtka“, o kojima govori ambasador u penziji Rade Drobac.

Drobac, koji je bio ambasador Srbije u Mađarskoj, govoriće i o tome treba li Srbija da sledi mađarski model za migrante? Čega se Orban plaši i da li ima podršku svojih građana? Može li novac EU da stopira izbeglice iz Turske? Da li je očekivano da Amerika preti sankcijama ukoliko Srbija ne pristane na nove predloge rešenja kosovskog problema? Šta nudi rešenje „korekcija granice“ ili formiranje „Zajednice plus“? Da li je strah od koronavirusa medijski predimenzioniran?

Крилатица из наслова има две димензије, једна је вештачка јер намеће политички избор између западних сила данашњице (САД, ЕУ и НАТО) и Руске федерације (РФ), а друга је друштвено-историјска и односи се на утицаје западне цивилизације (Аустрија, Аустро-Угарска, Немачка...) и источњачке (Турске пре свега, али и Визаантије) на нашу земљу и народ кроз историју, при чему је она реална и основана.

Задржимо се на првој димензији, која је и актуелна. У свом освајачком походу на РФ „Запад“ Србију, која му упорно „пружа отпор“, како они доживљавају независну политику Србије, „оптужује“ за политику неутралности, као да је то неки грех, затим да седи на „две столице, при чему Србија седи на једној столици, али својој, и напокон да се није определила ни за „Запад“ ни за „Исток“, као да то мора. Србија се притиска да се „коначно“ определи за „Запад“ јер се он представља као цивилизацијски, политички, економски, безбедносни па и у сваком другом погледу напредан и пожељан. За разлику од „ретроградног“ „Истока“ где, наводно, „влада тиранија, сиромаштво обесправљеност и безакоње“. Циљ свих тих притисака је потпуно покоравање Србије и њен улазак у НАТО, чиме би се отворио слободан пролаз на „Исток“, ка РФ, без „непријатељских џепова“ у позадини.

Огромна машинерија за „обећања, притиске и уцене“ „Запада“ већ десетинама година даноноћно на све начине ради да у Србији промовише све „западно“ и кроз то сопствене геополитичке и геоекономске интересе. Покушава да нам их натури као наше па се ЕУ описује као цивилизацијско достигнуће, „срећна европска породица народа“, а НАТО као „заједница високих вредности и принципа и гарант наше безбедности“. Саботира се сваки наш покушај да самостално живимо и радимо, да дефинишемо а камоли остваримо наше интересе, бирамо савезнике и остварујемо активности, компромитују се сви наши потенцијални савезници. „Запад“ је у Србију инвестирао огромна финансијска средства, уложио је време, труд и капацитете кроз бесомучну пропаганду, потплаћивање, подмићивање, уцене и претње и, наравно, обећања, која ће заборавити чим оствари своје интересе. Користи се свим познатим и мање познатим методама, каналима и средствима, као и безбројним медијима и интернет порталима које финансира и којима управља и који покушавају да сакрију или да деформишу чињенице које су неумитне. Међу те чињенице, које никада не смемо изгубити из вида, спадају - војна агресија НАТО на СРЈ, срећом и захваљујући храбрости српске војске и старешина, неуспешна,  упорно настојање да се Србији на силу отме Косово и Метохија (КиМ), део њене суверене територије, бомбардовање нашег народа у БиХ током грађанског рата у овој бившој југословенској републици, подршка и помоћ „Запада“ сепаратистичким властима у Хрватској током грађанског рата у тој бившој југословенској републици а посебно у акцији „Олуја“ у којој је огромна већина Срба из Хрватске протерана и опљачкана, затим подршка свим оним снагама које су водиле и воде агресивну и непријатељску политику према нашој земљи и народу, разноразне економске и друге санције, уцене и претње, лажна обећања и споразуми којих се нису држали, и много тога другог. Дакле, „Запад“ је увек настојао да нас на нешто натера, да нам нешто отме, да нас мења и да нас, ако ништа друго, критикује и блати. Све са циљем да на рачун наших територија, добара и интереса, оствари своје стратешке интересе. Прокламована политика „Штапа и шаргарепе“ углавном се сводила на штап, обећања нису испуњавана, договори су изигравани, чињенице извртане, мотиви и циљеви заташкани и скривени. На крају, када другачије није могао да се оствари циљ, према непослушним, слободољубивим и правдољубивим Србима, употребљавана је сила, убијани су војници, цивили, деца, рушени путеви, инфраструктура, болнице, институције, фабрике, електране и др.

Зато и не треба да чуди што је огромна већина српског народа против НАТО, а самим тим и против „Запада“ јер НАТО оличава и персонализује „Запад“.
Са друге стране РФ, иако није много улагала у Србију, ни новца, ни труда, ни времена, ни политичке па ни меке моћи, у кључним тренуцима је Србији помогла и помаже јој и данас. Без РФ би одбрана КиМ била немогућа, у СБ УН је кључни фактор одбране виталних интереса Србије, помаже нашој земљи у кључним економским сферама- војно-техничкој сарадњи и енергетици. При томе, за разлику од „Запада“, РФ своју подршку и помоћ ничим не условљава. Једнако је важно и што су и Србија и РФ на мапи геополитичих планова „Запада“ виђене као њихови „непријатељи“, што су оба народа слободарска јер не желе да буду ничији поданици и што су кроз векове, поред многих сличности и историјских контаката, у многим ситуацијама помагали једни другима, колико су могли. Звучи можда претерано рећи да је Србија помагала РФ, али за то има основа. Споменимо само чињеницу да је у II. Светском рату херојски отпор народа у Југославији, у огромном проценту Срба, одложио напад Хитлера на СССР на неколико месеци, што је било од непроцењиве користи за припрему одбране, и такође, ако је и данас РФ крајња мета продора либералног капитализма на „Исток“, вишедеценијски херојски отпор Срба (СФРЈ, СРЈ, СЦГ и данас Србије) окупацији НАТО опет је дао прилику РФ да ојача и оспособи се за одбрану, ако буде, не дај боже, требало.

Из претходно изнетог је јасно да се српски народ не опредељује ни за „Запад“ ни за „Исток“, ни идеолошки ни политички, већ да цени стварно понашање, однос  и последице активности и оних који оличавају „Запад“ и оних које представљају као „Исток“, али и свих других међународних субјеката.

Раде Дробац
Амбасадор у пензији
Заменик Председника Београдског
Форума за свет равноправних

Амбасадор Руске Федерације Александар Боцан Харченко, Живадин Јовановић и Млађен Цицовић директор Представништва Републике Српске у Амбасади Руске Федерације поводом Дана браниоца отаџбине 25. 02. 2020.

Поводом десете годишњице смрти професора Михаила Марковића (24.2.1923-7.2.2010) преносимо његов интервју дат недељнику НИН у децембру 1999. године

Академик Михаило Марковић (76) у дугом, бурном и плодоносном животу био је сарадник НОБ од 1941, професор на Филозофском факултету у Београду, “праксисовац” и предавач на Корчуланској школи, па дисидент и предавач на америчким универзитетима, после високи функционер СПС-а… Данас, изван политике али левичар и даље.

Професоре Марковићу, да ли се као човек који је свој живот посветио левој идеји, сада на крају 20. века осећате као губитник?

— Не, не осећам се као губитник иако има доста разлога за забринутост. О историјским процесима се не може говорити језиком спорта и лутрије. За разлику од биолошке еволуције они су много бржи, али су од људског живота много спорији. Потребни су векови да би нешто “победило” или “било поражено”. Сем тога, ми врло разноврсне и сложене процесе произвољно укалупљујемо у просте одсечне речи, на пример: “лево”, “десно”, “капитализам”, “комунизам”. Додуше, ми то морамо да радимо да бисмо могли да мислимо. При том, што је речник једноставнији, одступања од стварности су грубља, што је он богатији, артикулисанији – ближи смо истини.

Шта значе, рецимо, “победа” и “пораз” десне и леве идеје? Десно је био нацизам па је био уништен. Десно је био и анархични либерални капитализам, па је 1928. године доживео слом. Тренутно је врло моћна десница на Западу али је неизвесно колико дуго ће то још трајати. С друге стране, “леве снаге” су биле победнице у Другом светском рату и под Стаљином су стално јачале. Међутим, за такву “леву идеју” се ја нисам борио. Нисам “свој живот посветио” ни оној “левици” код нас, од Тита до данас, чији је основни циљ власт и лично богаћење. Не осећам се као губитник јер сам у свом народу нешто допринео, да се слобода, правда и лично достојанство прихвате за основне вредности које животу дају смисао. Отпор у име тог смисла највеће светске силе нису успеле да скрше нити данас знају како да га савладају. Кад је тај пркосни отпор злу неочекивано снажно и јединствено испољен недавно, имао сам интензивно осећање да нисам узалуд живео.

У чему се не слажете са преовлађујућим мишљењем да је левица и идејно и политички “банкротирала”?

— То “преовлађујуће” мишљење је врло површно. Банкротирати могу поједине политичке партије, њихове вође и идеолошки програми. Трајно ће живети пројекти ослобођења и остварења правичнијих и хуманијих односа међу људима и народима. Трајну снагу ће “левици” увек изнова давати борба за политичку, економску и културну слободу, за што праведнију и равномернију расподелу материјалних средстава, за непрестано усклађивање појединачне иницијативе и друштвене регулације, за помоћ заједнице образовању, науци и култури; најзад, за разумни ниво социјалне сигурности сваког грађанина. Само бескрајно наивни људи могу мислити да ће за овакве циљеве човечанство икад престати да се ангажује.

„Преговори и праведни компромис у оквирима Резолуције СБ УН 1244  - ДА! Ултиматум, диктат или рокови – НЕ!“ изјавио је, поред осталог, Живадин Јовановић за ТВ Пинк и ТВ О2. Јовановић је упозорио на историјска искуства и кад је реч о ултиматумима и када је реч о „гаранцијама Запада“. Ултиматуми нису метод за однос према Србији и Србија их је увек одбијала као покушаје понижавања српске нације и државе. Што се тиче гаранција, Запад никада у новијој историји није испоштовао гаранције према Србији и увек је био на страни њених противника.  Зато нису извршне обавезе према Србији из Резолуције СБ УН 1244, зато је Запад једнострано ревидирао Дејтонски споразум увек одузимајући права Републици Српској, зато је Запад (Хавијер Солана) кумовао оцепљењу Црне Горе, зато на Косово није враћено 250 000 протераних Срба и других неалбанаца, зато није формирана заједница српских општина.

Претња ултиматумом у вези са Косовом и Метохијом синхронизована је са покушајем обесправљивања СПЦ у Црној Гори. Запад је увек према Србији водио преварна политику и зато Србије не може веровати у било какве нове гаранције Запада. Политика сабијања, дискриминације и кажњавања Србије увек је била интегрални део антисловенске и посебно антируске политке, тако је било у време разбијања СФРЈ а затим и СРЈ, тако је било и у време оружане агресије 1999, тако је било и са Ахтисаријевим планом 2007, а тако је и данас. Једино су данас другачији односи, другачији услови, а ни међународни положај  Србија није више исти нити се историја може вратити назад.

Јовановић је такође подсетио да је Народна скупштина Републике Србије још 2007. године одбила тзв. Ахтисаријев план, као што га је одбио и Савет безбедности УН. Додавање неких „плусева“ данас  - није ништа друго него покушај препакивања старих превазиђених идеја насталих у посве другачијим европским и светским околностима. Нуђење трговине – ви признајте независност Косова и Метохије, ми вам гарантујемо чланство у ЕУ, наравно када будете испунили све услове -  је слика и прилика западног лицемерја и крајње понижавајућег третмана Србије.

Од данс до сутра Запад мења своју тактику: данас вас тапше по раменима и ласка вашој кључној улози на Балакну, храбрости и предвидивости ваше политике, а већ сутрадан вас оптужује за национализам, велико-државље, неспровођење „заједничке“ ЕУ спољне и безбедносне политике, све до тога да вас оптужује за реметилачку политику. Данас вам кажу да ће прихватити сваки договор из директних преговора Београда и Приштине и како нема никаквих рокова, већ сутрадан излазе са ултиматумом „Ахтисари и неколико плусева“ и поручују да је то ургентно, неодложно колико и нови амречки председнички избори?!

У наставку, Јовановић је упозорио да се „дил“, односно трампа, нуди Србији по истом моделу по којем и Палестинцима – дајте територију да би сте боље живели. То тешко може бити само лицемерје, а ако и јесте, онда је добрано зачињено идеологијом  изузетности са мирисом расизма.

Јовановић сматра да државна територија суверенитет и национално достојанство нису вредности које се могу упарити са моднијалистичким, меркантилистичким и сличним мерилима. Србија може бити сиромашна у економско-социјалном смислу, али никад није била, нити је данас, сиромашна у здравом разуму, моралу, и хуманизму.

Изјаву за ТВ О2 Јовановић је завршио констатацијом да не схвата од куда толика упорност да садашња америчка администрација истим методама којима су се служили Клинтон, Олбарајтова и Блер, наставља спровођење једне неморалне, компромитоване и посве неуспешне политике према Србији у вези са Косовом и Метохијом, та пропала политика настала је у посве другачијим околностима у САД, Европи и свету нанаевши велику штету, пре свега, самим САД. Што се тиче европских сила и саме ЕУ, њихова политика окретања себи имала би неке шансе на успех, само ако почне ревизијом досадашње имеријалистичке и реваншистичке политике према Србији. Без тога сви ће и даље остати заробљеници прошлости и туђих интереса – сматра Јовановић.