>>ПРЕУЗМИТЕ ДА ПРОЧИТАТЕ ЧЛАНАК<<

Са најдубљом жалошћу опраштамо се од Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, великог сина српског народа. Као први међу једнакима руководио је Српском православном црквом чувајући њено јединство, углед  улогу, свуда тамо где су српске земље и где живи српски народ, а затим, у православном и хришћанском свету уопште.

Чувајући канонске, заветне вредности православља истовремено је био неуморни градитељ мостова, разумевања и узајамног поштовања у односима са другим црквама и другим религијама. На сваком месту ширио је човекољубље. Поникао из свог народа, са свим његовим најбољим особинама, увек је бринуо о његовој добробити, његовој славној историји и будућности грађеној на дубоким коренима. Често је говорио да примљено од предходних генерација морамо чувати и предавати новим нараштајима. Његова блага и мудра реч пажљиво се слушала и уважавала како у српском народу, тако и међу старешинама других цркава и религија. Српски народ је један ма где живео – често је говорио да би посредно подсећао како су поделе непотребне и штетне. У државне послове није се мешао али је све тешкоће и проблеме српског народа дубоко преживљавао и настојао да СПЦ са својим вековним искуствима, помогне у њиховом решавању колико год може и на најбољи начин, у складу са њеном улогом верске, националне институције.

Своју снагу, мудрост и умеће усмеравао, пре свега, на очување јединства СПЦ, а тиме и јединства српског народа. Увек је подесћао да је покрајина Косово и Метохија колевка српске духовности, државе и нације и да је саставни део Републике Србије. Тежио је да се поштују правда и право за српски народ једнако, као што се поштују права других народа, био је свестан моћи силе, али је предност давао истини, правди и мирном решавању свих питања, како међу људима, тако међу народима, црквама, религијама.
Изузетну пажњу и све време проведено на светом трону СПЦ посветио је завршавању Храма Светог Саве, у томе је непрекидно сарађивао са државним институцијама и другим црквама, а посебно Руском православном црквом. Спокојан је што у часу упокојења тај вишевековни подухват српског народа и Србије успешно приведен крају и што га предаје будућим генерацијама.
Са посебном пажњом пратио је положај делова српског народа који живе изван Србије и читавог српског расејања. Увек је налазио време да и поред великих обавеза прима и слуша делегације и угледне појединце српског расејања, да их посаветује и одговори на оно што их тишти. Редовно им је поручивао да је најважније да чувају свој духовни, национани и културни идентитет и да, у том смислу, највећу пажњу посвете правилном усмеравању и образовању младих, који треба да буду поносни што су српског порекла. Залагао се да Србија, као матица увек брине и помаже деловим српског народа изван Србије, српској дијаспори у очувању свог идентитета и заштити од асимилације. И у том погледу, градио је мостове између свих делова српског народа, у снажењу осећаја припадности и јединства, као услова за разумевање и повезивање са другим народима.

Подржавао је и помагао хуманитарну делатност Фонд дијаспора за матицу. Благословио је издвајање велике помоћи Фонда за отклањање последица катастрофалних полава, 2014. и 2015. године, у Србији и Републици Српској. Балгословио је одржавање последње Скупштине Фонда у Парохијском дому Храма Светог Саве.

Београд, 20. 11. 2020. године                                
Београдски форум за свет равноправних

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав.

У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког.
На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Чин устоличења Светејшег Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја извршен је 23. јануара 2010. године, на светој архијерејској Литургији у саборном Светоархангелском храму у Београду. Свету архијерејску Литургију је служио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење своје браће архијереја, свештеника и ђакона, као и представника Руске и Грчке Цркве.

Данас нас је оставио Амфилохије Радовић, Митрополит црногорско-приморски. Оставио нас је дугогодишњи велечасник Српске православне цркве који ће остати у трајном сећању данашњих и будућих генерација као изузетан интелектуалац, човек дубоког, широког и надасве јасног и храброг ума. Ширио  је  веру  у  Бога  и  православљеслужећи  јединству  православља,  СПЦ  и  српског народа. 

Борио  се  против  извртања  историје,  новотарија,  напуштања  традиционалних вредности, слугерањске психологије и сваког покушаја понижавања српског народа као недвојивог  дела  европске  цивилизације.  Ценио  је  и  бранио  српску  историју,  није дозвољаваоскоројевићка  обезвређивања  јединственог  и  часног  места  српског  народа  у европској и светској историји.

Поштовао је све српске великане, без обзира да ли су били духовни великодостојанственици, научници, филозофи или државници, без обзира да ли су потицалииз  Србије,  Црне  Горе  или  других  српских  земаља. Увек  се  дичио  и  поносно истицао непролазну величину Петра Петровића Његоша, као српског духовног, државног, филозофског и књижевног великана европског гласа. Никада се није мирио са неправдом, или неистином. Увек се држао принципа да је одбрана истине, правде и достојанства најсветија дужност сваког човека.

Сагорео је истрајавајући над вредностима слободе, правде, истине и јединства српског народа. Речју и делом се борио се за српско Косово и Метохију, јавно осуђујући агресију НАТО 1999.  године  окупацију  те  свете  српске  земље  и  све  покушаје,  притиске  и  подметања усмерена на то да се Србија понизи, застраши и примора да се сагласи са отимачином.Био је један од највећих српских говорника. Говорио је јасно, бритко и директно о многим судбоносним питањима о којима су други ћутали. То је изазивало противнике, али од тога је много важније, да је будило успаване савести, чувало здрав разум, снажило слободарску, патриотску и незвисну мисао. И јавно је признавао да није непогрешив, али је имао храбрости да то искаже и да своје ставове исправи, и зато су га људи поштовали и следили. О томе говоре и дуготрајне литије  народа у Црној Гори које су, захваљујући њему и његови следбеницима, постале европски и светски феномен и о чијем учинку ће историја тек дати своју праву оцену. За  сваког  је  била  велика  част  познавати,  слушати  његове  мисли  и  сарађивати  са Митрополитом  Амфилохијем  Радовићем.  За Београдски  форум за  свет  равноправних је велика част што је Митрополит Амфилохије Радовић, увек када је могао, учествовао на Форумовим конференцијама, округлим столовима, као и на промоцијама нових књига. Били су то празници и надахнућа за учеснике и слушаоце. Амфилохија Радовића нема више међу нама, али остаје велико и богато наслеђе његових дела, мисли и порука, како да останемо своји, достојанствени и јединствени.

У  наставку  су  излагања  Митрополита  Амфилохија  Радовића  на  Међународној конференцији одржаној 22-23. марта 2019. године поводом дведесете годишњице агресије НАТО,  као  и  фонографски  снимак  опроштајног  говора  на  испраћају  Борислава Милошевића, бившег амбасадора СРЈ у Руској Федерацији. Оба прилога илуструју мисао и ретке особине Амфилохија Радовића, као Митрополита СПЦ, мислиоца и великог патриоте.Београдски форум за свет равноправних-Излагање Амфилохија Радовића на Међународној конференцији „Мир и напредак уместо ратова и сиромаштва“, Београд, март 2019. године.:Конференција  која  погађа  у  срце  насушних  потреба  савремене  Европе  и  савременога свијета. Ја сам се ту нашао, тако да кажем, донекле и случајно. Али нема ничега случајног што се догађа у људском животу. Као што ми је говорио један наш угледни научник и философ Жарко Видовић кад сам га негде срео. Кажем: «Професоре, случајно се сретосмо». А он мени каже: «Нема ничега случајног. Сваки сусрет је сусрет за вјечност». Тако да и овај сусрет није случајан и ова ваша конференција много важна и много битна, не само за Србију
3a њене проблеме, него уопште за овај простор древне Европе. Јер Балкан није неки прилепак Европе, никада био, него је Балкан родитељ Европе и ове модерне, западне и он треба то да остане. Сам је назив Европа, јелински назив хеленске богиње, оне видовите богиње која гледа од Урала до Гибралтара и обједињује својим очима људе и земаљске народе. Оно што бих хтио овде кратко да кажем то је да се посебно радујем учешћу људи из Западне Европе на овој конференцији. Дакле, колико знам има учесника драгоцених из Њемачке, из Француске и других европских држава који су трезвени. Као што је у своје вријеме рекао знаменити генерал Галоа у Француској Њеоговој светости патријарху Павлу кад смо били за време конференције у Рамбујеу, у Паризу: «Ваша Светости, ви се не борите на Балкану само за себе и на Косову и Метохији. Ви се борите за образ часне Европе». Бог да упокоји генерала Галоа који је рекао једну знамениту и значајну ријеч. Оно што  сам хтио да поменем је да сам у вријеме бомбардовања Србије и Црне Горе, посебно Косова и Метохије, по благослову Његове светости био на Косову и Метохији и тамо сам сахрањивао оне који су побијени у то вријеме. Био у Пећкој патријаршији и шире, у Пећи, око Пећи. Видео оне који су затварани све до Савиних вода, Белог поља и до Гораждевца и на другим местима до Приштине. Тако да сам у то вријеме био живо присутан у свим тим збивањима  и знам какво је то стање било, несрећно стање на Косову и Метохији које се завршило са овим, тако да кажемо, међународним злочином. Да се жила куцавица српске државе и српског народа сада прогласи за независну државу уз признање једне групе разбојника, који су стид и срам часног и честитог албанског народа, патријархалног, они који данас управљају Косовом и Метохијом. Гледајући то бомбардовање, онда и Београда и читаве Србије и Црне Горе, где су прве бомбе пале на Даниловград (где је убијен младић, војник, а после су, такође, убијена и дјеца на Мурину, у врјеме када је бомбардована и Луштица), схватио сам једну ствар. Нисам историчар, нисам ни војно лице али осећање моје историјско јесте да оно што се данас догађа са Европом на челу са НАТО пактом, није ништа ново. То је наставак крсташких ратова до 13-ог и 14-ог вијека. То је наставак Наполеоновог покушаја освајања свијета и Европе. То је наставак нацифашистичког устројства свијета и Европе. Оно што се данас догађа. Жила куцавица свега тога је управо Косово и Метохија, као што је било у судбинама Европе и свијета Косово од 1389. године, када су звона звонила на храму Нотрдам у Паризу у нади да су хришћани победили Мурата, освајача и императора турскога. Нажалост, он јесте погинуо и пострадао од Милоша Обилића али је чињеница да данашња  политика  званичника,  није  ништа  друго  него  наставак  муратовске  политике, муратовске  тоталитарне  идеологије  која  је  онда  долазила  са  истока,  сада  као  таква  се појављује са запада. Није то политика Европе, по мом схватању, то је политика појединих људи које је вријеме избацило на површину у Европи. Моје осећање као човека, као хришћанина, да је НАТО пакт наставак те и такве Европе која негира ону изворну, исконску Европу, Европу великих римских отаца Цркве Божије, Европе Фрање Асишког, Европе Де Гола, Вили Бранта и других великих, знаменитих људи. Дакле, то је негирање те и такве Европе ониме што сам пронашао и на Косову и, ја бих доставио томе  и  у  Украјини  данас  што  се  догађа  и  што  се  догађа  на  Блиском  Истоку.  За  време мартовског  погрома  2004.  године  био  сам  у  Бриселу  да  разговарам  тамо  са  угледним људима у вези свегатога, па сам се срео и са Венингером, бившим амбасадором овде из Аустрије, теологом, који је сада при Ватикану. Онда сам му рекао: «Не чуди ме то што се догађа на Косову али ме чуди да Европа, хришћанска Европа, у овом тренутку она учествује у уништавању једне хришћанске, православне културе. Да не говоримо о 150 храмова који су тамо рушени, који су уништени, а поготову је то четврте године. Без икакве казне икога убијено је толико људи, 4000 поново протерано, 35 храмова срушено, око 1000 домова уништено само четврте године. Па ме чуди од Европе хришћанске». Он мени каже: «Која је то  хришћанска  Европа?  Оне  који  сада  управљају  Европом,  не  интересује  ни  Пећка патријаршија,  ни  Дечани.  У  питању  су  интереси  политичара  либералних  који  тиме руководе». Ако интерес господари судбинама свијета, онда ту нема будућности свијету. Овом свијету заиста треба мир и треба напредак. Треба заједништво, изворно, исконско заједништво свих народа, првенствено Европе и Америке а онда преко њих и читавога свијета. Надамо се да ће Бог помоћи свима нама и свим људима да се заиста вратимо истинском миру. Овај пост кога ми сада овде празнујемо и упражњавамо је позив на мир, позив да се ослободимо од лењости, од тугоморе, од властољубља и празнословља. И да нам Бог подари здравоумље, смиреноумље, трпљење и љубав. И да не осуђујемо ближње своје, брата свога, да молимо за то Бога. То је и моја молитва, жеља и наше Цркве Божије. Да управо то загосподари срцима свију нас и свих људи и свих земаљских народа. Амин, Боже дај!

Говор  Митрополита  Амфилохија Радовића  на  испраћају  Борислава  Милошевића, бившег  амбасадора  СРЈ  у  Руској  Федерацији, Црна  Гора,  фебруар  2013.  год.

Изјава председника Беофорума Живадина Јовановића за дневни лист „Политика“ (стр. 1 и 6), 24. 10. 2020.год.

Дипломата Живадин Јовановић сматра даје реч о важној посети будући да је Русија једна од земаља које су највише погођене епидемијом вируса корона. „Посета министра Лаврова у условима када је дипломатска активност проређена изузетно је значајна и знак је да Србија и Русија и у овим условима одржавају редован дијалог на стратешком нивоу. Она даје подстицај учвршћивању традиционалних пријатељскох односа између две наше земље“, изјавио је Јовановић за „Политику“. Овај искусни дипломата каже да је сигуран да је Русија с посебном пажњом пратила разговоре делегација Београд и Приштине у Вашингтону и анализирала све папире који су тамо потписани.

„Русији сасвим сигурно не одговарају ставке које говоре о девирзификацији сарадње у области енергетике. Такозвани вашингтонски споразум је необичан по много чему јер су се тамо Србија и Америка договарале о томе какав би однос Србија требало да има према трећим земљама. То указује на извесна ограничења у независности наше спољне политике. Ми можемо причати да смо независни, али то неће променити реалност“, каже Јовановић и додаје да ће „папир из Вашингтона“ бити предмет анализе у многим земљама. Каже да је приметио да имамо потребу да се „правдамо Западу“ када год започнемо преговоре с Русима. „Ширење сарадње са Русијом није никаква русофилија већ насушна потреба Србије и њене безбедоносне политике. Наши односи с Русијом и Кином су стратешки, а то немамо у односима са САД, ЕУ и НАТО-ом“,
додаје Јовановић.

Када је у питању отварање руског представништва при Министарству одбране Јовановић подсећа да званични споразум није потписан, нити су саопштени детаљи. Он подсећа да хуманитарци из Српско-руског хуманитарног центра крај Ниша нису добили дипломатски имунитет и да је било много покушаја да се дискредитује рад ових људи. „Под притиском Америке, неколико руских држављана који раде у центру није добило имунитет који уживају хиљаде војника из НАТО-а“, каже наш саговорник. Њега не изненађује чињеница да Владимир Путин неће посетити Србију, као што је договарано, јер су, како подсећа, у већини земаља у кризним ситуацијама шефови држава у обавези да буду на располагању 24 часа.

Канал Евроазија започиње серију интервјуа са амбасадорима у Србији, из земаља евроазијског копна. Серијал започињемо интервјуом са Њ.Е. Мохамедом Набханом, амбасадором државе Палестине у Републици Србији.

(Извод из интервјуа листу „Јединство“, 17. 08. 2020. стр. 6)

- Питање Косова јесте у Србији и на Балкану, али оно је постало један катализатор глобалних односа. На том питању се, на неки начин, велики туку за примат у глобалним односима. Србија не сме да буде увучена у ту битку нити да држи страну било коме, него да остане привржена својим интересима, својој тапији над КиМ да се позива на Резолуцију СБ 1244, на међународно право и свој Устав.

- ЕУ је под снажним систематским проблемима и бори се за сопствено спасење. Она се бави собом, зато би хтела по кратком поступку да принуди Србију да потпише тај правно обавезујући свеобухватни споразум. То је тај тзв. немачки модел или „модел две Немачке“ је у ствари намачки ултиматум Србији преко ЕУ. То није никакав модел, него је ултиматум Србији.

- Немачка користи окриље ЕУ да би, у ствари промовисала своју експанзионистичку политику на Балкану. Немачка је деценијама тајно наоружавала финансирала и обучавала припаднике „ОВК“, за које је знала да су терористи и да имају велике политичке и сепаратистичке циљеве.

- Нема решења косовског проблема без формата Света безбедности УН-а, тај формат укључује Русију и Кину и низ других земаља. Дакле, формат који је омогућио прекид агресије 1999. године је једино капацитиран да обезбеди морално, праведно и одрживо решење за КиМ. Ово је историјска прекретница за Србију, али и за Европу и свет. Под тим условима изузетно је тешко доћи до решења, али је основно да покажемо истрајност и  отвореност за решење у оквиру принципа Повеље УН и Резолуције 1244.