Опроштајна реч на свечаној комеморацији у Скупштини Града Београда,
16. септембра 2021.

Живадин Јовановић

Поштовани чланови породице и родбино Борисава Јовића,
Уважени пријатељи и поштоваоци Борисава Јовића,

Ретки су државници са тако богатим радним веком као што је то радни век Борисава Боре Јовића. У тешком и турбулентном времену препуном изазова без преседана, вршио је одговорне и најодговорније дужности у Србији и Југославији. Радио је на стратешким реформама друштвено-економског система федерације да би, на крају, био сведок њеног разбијања, саботаже напора за мирно решење, грађанских ратова и етничког чишћења српског народа из њихових вековних завичаја. Руководио је највишим државним институцијама и СПС-ом као најснажнијом политичком странком у Србији. Био је југословенски амбасадор у Италији, једној од најразвијенијих земаља Европе и света.
Увек и свуда, интереси Србије и српског народа били за њега на првом месту. Красили су га највише образовање, висок морал, интелектуална виспреност, неуморни рад, принципијелност и одлучност. Поносио се својим родним Никшићем, Шумадијом и њеном историјом у вековној борби Србије за слободу и изградњу модерне државности. Вероватно је то био извор његовог самопоуздања, проницљивости и личног достојанства. Презирао је колебљивост, опортунизам и полтронство.
Суочен са трендом упрошћеног и исполитизованог тумачења догађаја и актера из новије историје често упозоравао да је за разумевање прошлости неопходно водити рачуна о времену и условима догађања. А време у којем је носио велике одговорности, било је време подмуклог сепаратизма подржаног из иностранства, диктата носилаца униполарног света, подметања, бесомучне сатанизације српског народа и санкција које свет пре тога није познавао.  

Као члан, потпредседник и председник Председништва СФРЈ залагао се за договор и очување Југославије у којој ће Србија бити равнопрвна са другим чланицама. Себи и другима постављао је питање – „како да се држава реформише а да се очувају интереси српског народа“. Предвиђао је да је разарање СФРЈ – само етапа у разарању Србије и српске нације и стављање раскомаданог простора Балкана под пуну страну доминацију. Његова оцена да је „о разбијању Југославије одлучено изван њених граница, и да је оно било резултат свесне политике растурања и обесправљивања српског народа“ –  постаје незаобилазно полазиште сваке  озбиљне анализе узрока, последица и одговорности за разбијање Југославије.
Велика је улога и допринос Борисава Јовића у обнови државног и уставног јединства Србије са две аутономне покрајине у свом саставу, које је било нарушено савезним савезним Уставом од 1974. Остаће записано у историји да је председавао Народном скупштином Србије  приликом усвајања уставних амандмана 1989., а потом, и   приликом усвајања новог Устава Србије 1990. године.
Јавно је истицао значај резолуције СБ УН 1244 као основе за компромис у покрајини Косово и Метохија. Критички је оцењивао улогу ЕУ у дијалогу као пристрасну и неефикасну. Сматрао је да паралелно треба да се разматрају питања од интереса за једну и за другу страну, а не само оно што су интереси Приштине, односно, западне геополитике. Предлагао је да Србија поднесе захтев међународној заједници да обезбеди финансијска средства за повратак 200.000 протераних на њихова огњишта у Покрајини.
Сматрао је да Дејтонски споразум и резолуција СБ УН 1244 имају незаменљив значај за заштиту државних и националних интереса Србије и српског народа. Пошто их Србија поштује и да има право да тражи да и други то чине.

На амбасадорској дужности у Риму био је од 1975. до 1979. Управо у то време завршени су и потписани Осимски споразуми.  Дао је велики допринос њиховом остваривању у политичким и привредним односима, као и у заштити права припадника словеначке и хрватске националне мањине у Италији. Споразуми су били снажан импулс за унапређење укупних односа што је амбасадор Борисав Јовић зналачки усдмерио на развој привредне сарадње, заједничка улагања и трансфер модерних технологија. Аутомобилски гигант «Црвена застава», Крагујевац, је у том периоду израстао у снажан ослонац кооперације и индустријализације у Србији и СФРЈ, а истовремено у европски пример највиших облика сарадње земаља различитих система.
У дужем периоду Борисав Јовић био је један од најближих сарадника Слободана Милошевића у државним институцијама и у СПС-у. Према расположивим сазнањима, њихов однос, у основи, је био и до краја остао принципијелан, државнички, диктиран истоветном стратегијом заштите виталних државних и националних интереса. И када су се крајем 1995. политички разишли, задржали су однос узајамног поштовања и доследности, што говори о политичким и људским квалитетима једног и другог.  
 Борисав Јовић је сматрао да се агресија НАТО 1999. није могла избећи, да представља кршење међународног права и да је њен циљ био војно ширење НАТО на Балкану, ка просторима Каспијског Мора и руском границама. «Милошевића не браним, али сматрам да се у дешавањима у Рамбујеу и овде у време бомбардовања понео достојанствено» - записане су речи Борисава Јовића 2014.
Од своје ране младости до краја живота остао је веран идеалима хуманизма, социјалне правде, система без експлоатације и социјалних подела. Борио се за идеале стварне, а не формалне демократије.

Своју одговорност државника, али и врсног српског интелектуалца, потврдио је и богатом списатељском оставштином од више књига мемоарског карактера, огромним бројем анализа, огледа, чланака и интервјуа датих домаћим, европским и светским медијима. Све то представља изузетно богату и незаобилазну баштину чија вредност и значај расту. Она ће помоћи историчарима да на миру, објективно сагледају догађаје, мотиве и улоге свих важнијих чинилаца и личности у догађајима у једном од најтурбулентнијих периода наше новије историје.

Борисава Јовића памтићемо као истинског српског државника и политичара коме су Србија, морал и истина увек били на првом месту, као непоколебљивог левичара, успешног дипломату, плодног и храброг српског интелектуалца.

Нека је слава и хвала Борисаву Јовићу.

Армин-Паул Хампер, шеф спољнополитичког одбора Алтернативе за Немачку (АфД) у Бундестагу, већ неколико година представља глас другачији од званичног става Берлина, кад је у питању Косово.

Дзон Бисет бивши канадски амбасадору у Југославији који тврди да је једина одговорна страна за рат у Босни- САД

Ускоро ће савезна канцеларка, која нажалост, још увек заузима своју положај, пред немачком Бундестагом да поднесе извештај своје владе. 25. августа госпођа Меркел ће се у Бундестагу обратити онима који су аминовали сваки корак савезне владе који је у Афганистану довео до великог пораза моралне, војне и свеукупне државне димензије немачке политике од када постоји Савезна Република Немачка. Савезна канцеларка је  25. 8.2021. поднела извештај владе о Афганистану и дешабањима  у Кабулу, прим. прев.) (Немачки кацелари, од Конрада Аденауера, Хелмута Шмита до Хелмута Кола, Савезној Републици су изградили такав њен положај како би добила шансу да омогући државно јединство немачког народа и да постане поштована чланица светске заједнице.

Сада савезна канцеларка госпођа Ангела Меркел покушава да свој политички неуспех  претвори у неуспех Немачке и свих нас. То је почело тиме што се у  демократско биће државе  за сваки понос усађивала  идеја да се уместо продужетка основног и већ доказаног поретка испроба „тржишно орјентисана демократија“ .   Уздуж и попреко земље представници владе и савезна канцеларка лично су говорили о томе да „нам се 1915. више не сме поновити“. Исто мишљење заступао је и председник владе Баварске Зедер. Тада је савезна канцеларка отворила границе  и више од два милион људи је ушло у нашу земљу. Људи чије су предуслове за живот, пре свега у Сирији, претходно уништили наши савезници.  
Корона ја и наш народ ставила пред највеће искушење откако људи памте времена мира. Са осионом немарношћу немачка савезна канцеларка је на почетку ове последње декаде склонила у фиоку сва упозорења и мере против ове врсте изазова (Још 1912., када сз на међународној И националној равни рађени извештаји о пандемији, Бундестагу је достављен опширан Извештај немачке Службе за реаговање у случају катастрофа. У њему се, осим поплава и других видова катастрофа, анализирају аспекти  пандемије вируса, у Извештају означеног као врста Короне која ће наступити 2020 и предлажу се мере које треба да предузме држава. Извештај је немаром убачен у фиоку и никада нису вршене припреме за пандемију. Прим. прев.)  Корона нас је, потпуно неприпремљене, силовито погодила.

Ми смо двадесет година  на различите начине саучествовали у вођењу америчког рата у Афганистану, почев од масовног злочина у Шебергану, преко коришћења трговине хероином и улагања зараде од ње у градјевински бум у Кабулу  и другим  местима, па  све до људске политичке катастрофе на аерудрому у Кабулу. Након рата су се совјетске војне снаге после многих пораза, са заставама које су се вијориле на њиховим тенковима, повукле у своју домовину преко моста у Термезу. Господја Ворд са ЦЦН-а ие 20. августа 2021. известила да преко дванаест часова ниједан авион ниие полетео са аеродрома у Кабулу како би у њему путници одлетели у сигурну зону, иако се десет хиљада људи на аеродрому надало да ће бити спасено.  
Морамо се упитати чему уопште „извештај о поразу“ пред Бундестагом? Да се немачком Бундестагу и немачком народу без увијања саопшти истина? То је управо оно последња на шта би Немци требало да помисле: да  ће добито одговор на једино право питање.  Оно питање које је некадашња британска премијерка, господја Тереза Меј, пре неколико дана поставила у Доњем дому. Дрхтећим гласом Тереза Меј се обратила свом наследнику Борису Џонсону питањем да ли НАТО значи „да Американци одлучују шта треба чинити, а да их друге НАТО чланице беспоговорно следе?“ Немачки представници у Савету НАТО ово означавају као свакодневну реалност НАТО. Немачка је пре  експозитура у америчком концерну НАТО- Питање господје Меј погађа срж проблема.  Оно што ми чинимо из дана у дан јесте да у оквирима циљева глобалне политике које одређују САД дајемо свој национални допринос, без могућности да утичемо на циљеве  политике Сједињених Држава.

Амерички председник Џо Бајден је ово јасно рекао у свом првом говору поводом страшних слика из Кабула.  Није реч у успостављању мира у Афганистану или   у свим оним државама или регионима које су САД гурнуле у безнађе. Реч је о отвореној „коначној борби“ против Русије у Кине у коју треба да се упрегну наши   потенцијали који су им потребни. При томе смеју да се користе она средства која су се, преко америчких владиних служби у Немачкој и другде, користила приликом америчке подршке пораженог Адолфа Хитлера. (У питању је Хитлеров поаз 1922 - 23. Амерички војни аташе  из Берлина посетио је Хитлера у Минхену, подршсвши га после и финансијски,  представљајући га  утицајним личностима  и отварајући му канале финансијске помоћи у утицајним круговима у СД. Тиме су га чланови америчких институција сачували од безначајности тако д је могао на миру да развије својантисовјетски и антисемитску линију. Руски историчар Стариков је поставио питање ко је Хитлера гурнуо противнСтаљина. Прим. прев.)  Под председником Трампом свет је доживео предах захваљујући његовом геслу „У моје време ниједан нови  амерички рат!“ Председник Бајден поново бира циљеве. Он има најбоља искуства како се може водити „рат против терора“ када се сами терористи наведу на прави траг. Познате су озлоглашене речи некадашње америчке зааменице министра спољних послова, господје Робин Рафаел, која је о талибанима говорила као о  „нашим момцима“ и о „ Афганистанцима  које можемо да унајмимо али не и да купимо“.

Приликом посете немачке савезне канцеларке Москви  20. августа 2021. могло је дословно да се у ваздуху додирне  о чему се ту доиста ради. Руски председник Путин је сваког дана у години имао прилику да  чује како  САД се спремају да нападну Русију и да само чекају да се појави најбољи повод. Како је он могао да доживи савезну канцеларку  у контексту јасне приче о зависностима у НАТО, ЕУ   под америчком контролом  коју је господја Тереза Меј константовала у Лондону? Хелмут Кол је самостално направио „план у десет тачака“ који је водио ка  поновном уједињењу Немачке и  без информисања других док га није  објавио. (Реч је о Коловом плану у десет тачака  иу новембра 1989 који је у договору са Горбачовим из  јула 1989 постао основа поновног уједињења Немачке. Пре објављивање план  није договорен  ни са Вашингтоном, ни Лондоном нити Паризом. Прим.прев.)
У Афганистану, иако савезница САД,  Немачка није била чак ни упозорена на бегсво америчких трупа пре пада Кабула. У НАТО нема никаквог  савезништва, у питању је амерички „проктеторат“ у Европи.  
Права питања која се тичу Немачке, Европе и партнерског однос према САД   у  извештају  владе неће се јасно ни поставити као што је уобичајено за Берлин. Од НАТО сусрета на врху 1990. Немачка је, ослањајући се на обећање о трансформацији НАТО, исувише дуго  долазила главе другим државама. Кабул је „знак на зиду“(Ауторова асоцијација на баладу Хајнриха  Хајнеа „Белсацар“ Прим. прев).  И онда када сарађујемо са другима ми у Немачкој морамо сами да одлучујемо о својој судбини.

Превод Бранкица Јовановић

Ми јасно препознајемо све оно што данас утиче на дешавања  у Авганистану

Познато нам је још од 2013. и 2014. године  када је влада канцеларке, госпође др. Меркел, у тој мери скресала финансијску помоћ људима у избегличким логорима Блиског Истока да би они, да нису потражили спас у избеглиштву, дословно умирали од глади. И то у избеглиштву у оне државе које су стале уз неке друге у чијем интересу је потпаљен грађански рат у Сирији.  
А, исто се догађа још увек и приморава људе из тих подручја на бегство. И хоћемо ли да кажемо како о свему овоме ништа нису знале немачке службе безбедности, које не пропуштају ниједну прилику да, по налогу оних који владају, поделе намачко друштво? Зар нису ништа знале све до оног тренутка када је читавим групама људи успело да продуже  пут од Будимпеште у Немачку и друге државе?

Немачка телевизија АРД је 30. августа 2021. у једном веома добром документованом филму о фаталном периоду владавне госпође др. Меркел дала реч онима који септембра 2015. сасвим отворено нису испуњавали своје уставне обавезе приликом јуриша на немачке границе. Онима који нису заштитили немачке границе! Наравно, грађани постају тога свесни, а “врло“ свесни када прозру  сличне догађаје
Каолација Меркелове у немачком у савезном парламенту има паничан страх да дешавања из септембра 2015., у комбинацији са садашњим, не постану  26. септембра 2021. тема изборног процеса.  Јер, овај низ догађаја разоткрива сву накривљеност  немачке правне државе и њен предстојећи слом. Ратови које је водила Немачка и фијаско заштите државних граница 2015. имали су за последицу да још увек актуелна свезна влада све тврдокорније покушава  да свој неуспех прогура против немачког народа.  
Ова подела није случајна. Она је нужно последица  политике „коалиције вољних“  у немачком Бундестагу.

Механизми у Авганистану одговарају ономе што се на Блиском Истоку одвијало пре скоре десет година у случају прве операције „разорне хуманости“ чланица НАТО. Исти механизми сада погађају Авганистан.  На првом месту су од стране САД и међународних финансијских организација блокиране оскудене резерве авганистанске државе. Авганистан не карактерише само преузимање власти од стране Талибана, сасвим очигледно договорено тајним уговорима са САД. Авганистан условљава и суша библијских размера, а глад која се већ назире  десетковаће становништво.
Гиљотина финансијске блокаде је активирана како би људе натерала да беже у Европу. Сва бесмисленост ове мере може се видети и по томе, што сада из Авганистане,  уз помоћ НАТО-Запада, требе извући авганистанске стручњаке за развој и помоћ у случају глади.  Дакле управо оне од којих зависи преживљавање   људи у Авганистану. Ми ћемо по хиљадама људи у Рамштајну видети у ком правцу ћемо и ми кренути за изнуђеном миграцијом.

Људима у Рамштајну је према једном немачко-америчком договору у року од 10 дана уприличено путовање око света . Када господа Мас и Блинкен буду посетили Рамштајн требало би их приупитати колико ће се тај пут развлачити и који изговор ће пасти на памет САД ако потпуно одустану од тог светског путешествија. У случају да се неко усуди да у овом контексту укаже на државноправни поредак немачке државе и да захтева да се она придржава права, „трупе денунцијаната“, у савезништву са великим бројем медија, које финансира  држава,  изопштиће га из друштва.  
Очигледно је да у Немачкој може опет доћи до „закаснеле реакције“„  То је наслеђе о коме ће се 26. септембра 2021. одлучивати испред гласачке кутије  

***

1 „Коалиција вољних“ (Coalition of the willing) Након одбијања усвајања резолуције у Савету безбедности УН  којом би се међународноправно  потврдила одлука  о интервенцији против тероризма, Џорџ В. Буш је 2003. на конференцији за штампу у Белој кући објавио да су САД формирале међународну коалицију од 49 држава која је је наводно била израз воље једне милијарде и двеста четрдесет милиона лјуди. Временом се коалиција осипала и на крају су активне у Авганистану  биле само САД и Велика Британија а осим њих симболично је било присутно  још 18 држава са једним или два три војника.

Легенда грчке и светске музике, и осведочени пријатељ Србије и нашег народа,  Микис Теодоракис, преминуо је 2. септембра.

Тим поводом, Београдски форум за свет равноправних  упутио је телеграме саучешћа његовој породици,  грчком Министарству за културу и спорт и Светском савету за мир.

Опет су људе превели жедне преко воде! Опет их варају они који владају и владе да ће се суочити са кобним војним ратним ангажовањем Бундесвера, НАТО и Медјународне коалиције под вођством САД у Авганистану и да ће из тога извући консеквенце. Ова најава је за сваку осуду и доприноси подели  намачког друштва преко оне мере за коју кобна влада Ангеле Меркел може да сноси одговорност. Зашто?

Зато што су од прве секунде све чињенице биле на столу, штавше биле су јавне. Ниједна резолуција Уједињених нација и Савета безбедности Уједињених нација није никада дозволила ни једној држави да оружано нападне Авганистан и изврши инвазију на ту државу. Иако су текстови Уједињених нација били јавни, немачка савезна влада, у савезништву са НАТО и  америчком силом на челу, износи потпуно супротне тврдње. Они који владају имали су поверење у саучесничку подршку медија чији је циљ била контрола јавног мњења.

Зашто је ово важно? Зато што образац непријатељских поступака према демократији наше владе може да буде поново активиран у припреми следећих ратова. Тако је немачко  Министарство одбране непријатељску пловидбу немачке фрегате „Баварска“, усмерену против Кине, коментарисало речима да „ми морамо да бранимо међународни поредак који почива на правилима.“ А како то чинимо? Пре инвазије на Авганиста немачка савезна влада је, у саучесништву са НАТО, 1999. ратом против Савезне Републике Југославије разнела једно достигнуће из времена након Другог светског рата - Повељу Уједињених нација. Отада се НАТО поново креће  на равни права од 1. септембра 1939., од немачког рата против Пољске. И не само то! Кршење устава које је ишло   уз овај рат искоришћено је на унутарполитичком плану тако што су владајуће снаге гурнује у буђав политички запећак све оне који су веровали да су одбраном устава, а тиме и забране немачког учешћа у агресивним ратовима, имали неоспориво право.    Овај став који у себи носи поделе  примењује се и на друга подручја. Онај ко се бори за медјународни поредак, који почива на придржавању правила, мора да се врати  Повељи Уједињених Нација без икаквог изговора типа „ако и али“  , чак и када  ово као нужну  консеквенцу,  за собом повлачи  крај НАТО у садшњој форми.   

Рат против Авганистана је временом више него јасно откривао политичко лицемерје НАТО. Ако већ ниједна резолуција Уједињених нација није дозвољавала рат по правилима УН, онда је проглашавање обавезе подршке у складу са  оснивачким НАТО уговором било од самог почетка непрекидна принсила  Сједњених Држава на партнере НАТО и алијансе. Ни једног тренутка није долазило ништа друго у обзир до учествовања у америчком рату, а да никада није покренут механизам његовог усклађивања са Повељом Уједињених нација.Ово нема никакве везе са медјународним правом већ је у питању сваког презрења достојна покорност  у складу са стварним односима моћи. И то треба да се сада преиспитује? И то од стране трансатланских структура у влади, политици и медијима који су у прошлости дотукли сваког ко се залагао за медјународно право против америчког права песнице?
При томе сваком посматрачу ствари мора да је јасно да ми са НАТО отворених очију јуримо у пропаст. Као у некаквом „трену просветљења“ НАТО сусрет на врху у лето 1990, је - пре поновног уједињења Немачке – одлучио д се НАТО трансформише, да се оконча његова војна организација и да се он професионално прилагоди променама у медјународним приликама. Уместо тога партнери у овом прихваћеном процесу били су преварени међу њима и Немачка.

Отада се глобусом вуче крвави траг рата НАТО, без ослонца у изворномм НАТО уговору и у уништеном поретку „базираном на правилима“ у форми међународног права и у Повељи Уједињаних нација.

Вили Вимер, 28. Аугуст 2021.

Превела Бранкица Јовановић

Живадин Јовановић

Дуже од две деценије лидери САД на речима признају да више нису у стању сами одлучују о важним међународним проблемима и да је дошло време кад у томе морају сарађивати са другим земљама. У пракси, међутим, тешко се мире са том истином а не ретко се понашају као да би биле спремне да своју „изузетност“, „ексклузивитет“ намћу и одржавју  и оружаном силом, укључујући чак и нуклеарну. Кад се теза идеолога „најбољег“ и „најкомплетнијег“ (америчког) империјализма, односно, „краја историје“, показала као илузија, на сцену су ступили они који би да зауставе, или бар закоче историју. А то је још већа илузија. То показује колико је тешко одрицање од привилегија стечених у давно прошллом времену, али и колико је опасно веровање да се оне могу очувати силом у условима битно измењених односа моћи.
Нови домаћин Западног крила поручује „Америка се враћа“, њихови „независни“ мегафони објашњавају – САД се враћају у Европу, на Балкан, нарочито на Косово и Метохију и у БиХ, на „три мора“, у Африку, Индо-Пацифик... А истина је да упражњених простора нема, све је попуњено на неодређено време, клијентализам је демоде а ни санкције нису више што бејаху.

Привреда САД је 1960. учествовала са 40% у стварању светског производа, данас учествује са 25%. Кина је избила на прво место у светској трговини и у доприносу расту глобалне економије. Сигурно држи место друге најмоћније економије света са реалним календаром да да преузме челну позицију. Потисла је САД са позиције провог трговинског партнера ЕУ. И поред противљења  САД, ЕУ је са Кином потписала стратешки важан споразум о међусобним улагањима који потврђује обострани интерес на дугорочно партнерство. Америчко кашњење и дужа интровертност у реаговању на пандемију Ковид 19, за разлику од кинеске отворености и солидарности у пружању свеобухватне помоћи другим земљама, за многе је покзатељ далекосежних промена на светској сцени. Америчко-кинески дијалог на високом нивоу марта ове године у Енкориџу, на Аљасци, показали су да се односи са Кином не могуг градити са позиција силе, или ароганције, да Кина одлучно одбија свако мешае у унутрашње послове нити мешање у унутрашње послове (Хонконг, Ујгури ). Према Упутству за стратегију националне безбедности које цитира амерички часопис „Инострани послови“ у броју за јули/август 2021, Кина је „једини фактор потенцијално способан да комбиновањем сопствене економске, дипломатске, војне и технолошке моћи буде уверљив  изазов стабилном и отвореном међународном систему“. Имајући у виду историју међународних односа после пада Берлинског зида, стратегију „ширења на Исток“, америчку праксу арбитрарног кршења међународног права, војних интервенција без одобрења СБ УН,  „обојених револуција“, једностраног иступања из међународних уговора, може се, без већег ризика, закључити да под „стабилним и отвореним међународним системом“ САД подразумевају систем униполарног пореткаи хијерархијске односе у коме доминирају интереси САД. Кина и Русија то не прихватају и зато су постале мотори новог, мултиполарног светског поретка заснованог на принципима  суверене равноправности, немешања и поштовања узајамних интерса. Као стратешки партнери оне све интензивније координирају своје напоре, како билатерално, тако и у оквиру Шангајске организације за сарадњу, БРИКС-а, Нове развојне банке и, нарвно, у оквиру ОУН.целог истема где наилазе на све ширу и делотворније подршку других чланица светске организације.

Промене су видљиве и у Европи. Ангела Меркел је крунисала своју политичку каријеру вешто нудећи формулу за  завршавање гасовода Северни ток 2 коју Бајден није био у стању да доведе у питање: да САД одустану од претњи санкцијама и опструкцијама а да Немачка за узврат преузме обавезу да својим инвестицијама осигура транзитни карактер Украјине и да не допусти коришћење руског гаса за угрожавање енергетњке безбедности Европе. Све и ако би Немачка, заиста, била у стању да испуни обећања, каква је то компензација Ваишнгтону за губитак  европског тржишта за амерички течни гас? О кредибилитету, да се и не гповори.
Нешто се, ипак, враћа – враћају се америчке трупе из Авганистана, Ирака, Сирије... Враћају се реторика  хладног рата, трка у наоружању, хајке на „носиоце малигних утицаја“, „ревизионисте“, смишљају се нове „свете алијансе“, „савези демократија“ за одбрану од „аутократија“... Чини се  као да „Вашингтонски консенсус“ не функционише без тензија и производње непријатеља. Баш као и војно-индустријски комплекс.
Дуго времена Кина се у Савету безбедности децидирано изјашњавала само о питњима која се директно тичу њених државних и националних интереса као што су суверенитет и територијални интегритет, питања везана за Тајван, Хонг Конг, Макао, односно, за политику једне Кине. Када се на СБ расправљало о проблемима других региона у расправама се доследно држала  принципа Повеље УН и међународног права али је, у таквим случајевима,  ретко  била иницијатор (спонсор) резолуција, а још ређе је користила право вета иако је то привилегија коју има као стална чланица СБ. Приликом гласања о регионалним проблемима најчешће је била уздржана. Тако је, на пример, било и 30. маја 1992. када се Кина уздржала од гласања за резолуцију 757 о  санкцијама према СФРЈ док су све друге сталне чланице гласале за ту одлуку. Исто тако, Кина је и 10. јуна 1999. била уздржана приликом глсања о резолуцији 1244 о окончању агресије НАТО на СРЈ током које је амерички бомбардер бомбардовао  Амбасаду Кине на новом Београду усмртивши том троје кинеских новинара.

Ових дана, међутим, Русија и Кина су се појавиле као иницијатори (коспонсори) резолуције СБ УН противећи се кршењу принципа и процедуре избора новог Високог представника за БиХ Немца  Кристијна Шмита и тражећи укидање те  привремене институције која траје, ево, већ пуних 27 . Иако резолуција није усвојена, руско-кинеска иницијатива је скренула пажњу јавности јер по много чему, представља нови феномен како у међусобним односима тако и глобалним односима, најаву шире и опертивније координације у спољно-политичким активностима. Кина је изашла из своје досадаѕшње праксе и на велика врта ушла у активности на решавању проблема на Балкану. То је својеврсна опомена другима, а пре свега САД-у, да Кина не пјризнаје никакве монополе нити  сфере утицаја, да има своје интересе на Балкану које не намерава да напусти и да одбија оптужбе за наводно ширење „малигног утицаја“, „дужничког ропства“ и слично. То је јасна најава да ће Кина и Русија на сличан начин активно наступати и у другим ситуацијама и регионима где имају исте или сличне интересе.     

Русија и Кина су суседи и стратешки партнери са много важних заједничких интереса. Пре свега, као велике земље растуће снаге имају заједнички интерес за очување мира и безбедности у свету јер то виде као предуслов за пуно активирање огромних људских, научних, економских и природних потенцијала. Њихова економска сарадња само у енергетском ссектору обухвата пројекте вредне 400 милијарди долара. Зједнички сарађују на јачању и институционализацији мултиполарног светског поретка заснованог на мултиполаризму, поштовању Уједињених нација и међународног прва уопште. Посебно се залажу за поштовање принципа суверене равноправности свих земаља и народа, принципа суверенитета и територијалног интегрита и немеша у унутрашње послове под било каквим изговорима, најмање под велом наводне борбе за људска права или демократију. Усагласиле су се и о комплементарноти иницијативе Појаса и пута, на једној, и Евро-азијске уније, на другој страни.

Интензивирању координације активности Русије и Кине на глобалном плану знатно доприноси   и конфронтациона стратегија САД која се све отвореније служи методама из периода хлдног рата: економско изнуривање супарника лансирањем нове трке у наоружању, санкције и покушаји успостављања нових зидова и подела, подстицање унутрашњег незадовољства, непоштовање међународно-прравних обавеза, одржавање напетости и дисциплиновање савезника. Кад нису успеле да Кину придобију против Русије, ни Путина против Сија, САД на све начине покушавају да их контролишу, ограниче и отежају њихов напредак. Такву стратегију разоткривају и демонстрације војне моћи током масовних вишемесечних војних вежбе САД/НАТО „Бранилац Европе 21“, на границама Русије и „Бранилац Индо-Пацифика 21“, на грљницама Кине.

Србија је стратешки партер и Русије и Кине. Са Русијом још од 2000.има бесцаринску трговину, а од недавно и са другим ЗНД. Захваљујући стратешком партнерствуса Русијом, Србија је осигурала дугорочну енергетску безбедност, модернизовала и о јачала своје одбрамбене снаге, модернизује саобраћајну инфраструктуру, обезбеђује дугорочни пласман пољоривредних  производа. Свеобухватно стратешко партнерство са Кином омогућило је Србији да реши неке од горућих привредних проблема, да обезбеди преко-потребне инветиције у енергетици, путној и железничкој инфраструктури, да покрене научно-индустријске паркове. Србија је постала један од важних партнера у реализацији Инциијативе Појаса и пута формата сарадње „1 плус 17“. Кроз сарадњу са Русијом и Кином Србија је значајно унапредила свој здравствени систем, основала читву мрежу модерних научно-истраживачких и  дијагностичких центара, укључујући и две фабрике  вакцина.

Дубока је и дуготрајна традиција пријатељства, међусобног поштовања и поверења између Србије и Русије, односно Србије и Кине. То су наши блиски и поуздани партнери са којима смо били и остали савезници, који су нас подржавали увек када су могли, који нас никада нису бомбардовали и који се не мешају у наше унутрашње послове као ни Србија у њихове. Обе се, баш као и Србија, данас боре за мир и напррдак, за поштовање УН и међународног права, за демократске међународне односе засноване на равнооравности и немешању.

У свим међународним форумима Русија и Кина настављају да пружају најснажнију могућ подршку суверениту и територијалном интегритету Србије заступајући експлицитано став да је праведно и одрживо решење за покрајину Косово и Метохију могуће једино на основу   и у оквиру резолуције СБ УН 1244. Оне су јасно против сваког притиска, покушаја наметања решења на штету Србије, условљавања или постављања вештачких рокова. Њихова недавна иницијатива у Савету безбедности против покушаја незаконитог наметања Високог представника за БиХ, уверава нас да ће се ове две глобалне силе једнако принципијелно постављати увек када је реч о заштити легитимних интереса Србије и српског народа, у првом реду када је реч о заштити суверенитета и тѕериторијалног интегритета Србије. Зато Србија, остајући отворена за унапређење сарадње са земљама Запада, треба још одлучније даље да унапређује свестрану, обострано корисну сарадњу и свеобухватно стратешко партнерство са Русијом и Кином одбијајући све инсинуације типа – „чувајте се малигног утицаја“.

ОТВОРИТЕ И ПОГЛЕДАЈТЕ ЧЛАНАК ОВДЕ

Разочаран сам најновијим корацима Атине у односима са Приштином јер представљају одступање од раније недвосмислене подршке суверенитету и територијалном интегритету Србије и нису у складу са дугом традицијом пријатељства и узајамног поштовања између Србије и Грчке  - рекао је Живадин Јовановић бивши министар за иностране послове Југославије и садашњи пртедседник Београдског форума за свет равноправних.

Најнови непринципијелни потези Атине, у односу на Косово и Метохију су разочаравајући, а нарочито натегнута и неуверљива образложења. Све то наноси штету Србији, а тешко може бити корисно за било кога осим за сепаратистичке тенденције  на Балкану и широм Европе. Верујем да се потези Атине могу вратити као бумеранг од којег ће штету имати Балкан, укључујући и Грчку – додао је Јовановић. Он је рекао да је илузорно да било  ко Србију третира као монету за поткусуривање у односима са САД-ом, НАТО-м или Турском.

Јовановић је изразио дубоко уверење да ће Србија са још већом енергијом и постојаношћу  наставити своју принципјелну политику заштите суверенитета и територијалног интегритета и мирног решавања питања Косова и Метохије на основу Повење УН, Завршног документа ОЕБС-а и у оквирима Резолуције СБ УН 1244 и да ће на тај начин даље проширивати и јачати подршку пријатељских земаља Европе и света.

Живадин Јовановић

Председник
Београдског форума за свет равноправних

Поштована породицо Ћурчић,

Са најдубљом жалошћу примили смо вест да је преминуо Вељко Ћурчић, првоборац Народноослободилачког рата, амбасадор у пензији, један од оснивача и дугогодишњи члан Управе Београдског форума за свет равноправних. Вељко је био човек надахнут левичарским идејама, јасан у ставовима и чврст у опредељењима, чија се реч са пажњом слушала и поштовала.

Међу члановима и пријатељима Београдског форума Вељко ће остати упамћен као човек велике енергије, вредних иницијатива и преданог активизма. И када је прогањан и непараведно оптуживан остао је привржен идеалима правде, слободе и људског достојанства. Остаће упамћен као дипломата и амбасадор Југославије (Србије), који је на најбољи начин бранио националне, државне интересе своје земље и народа.

Нека је вечна слава нашем другу Вељку Ћурчићу.

Београдски форум за свет равноправних
Београд, 12. 07. 2021.

Парадоксалне су, неразумне и неприхватљиве било какве мере Владе Србије према Белорусији под притиском ЕУ, или било ког другог иностраног фактора.  Белорусија је братска, пријатељска и савезничка земља,  која је увек била и остала на страни Србије и српског народа, пружајући им несебичну подршку и помоћ.

Србија није чланица ЕУ и није у обавези да следи њене једностране, неправне и штетне одлуке,поготово што им је циљ јачање конфронтације и дестабилизација пријатељске земље.  

Народи две земље су браћа по оружју, највеће жртве нацизма и фашизма и победници над силама осовине, а данас се боре за мир, поштовање међународног права и партнерство, без мешања у унутрашње односе.

Белорусија је 1999. осудила агресију НАТО, данас постојано поџава суверенитет и територијални интегритет Србије. С друге стране, већина чланица ЕУ је пре 22 године учествовала у илегалној и злочиначкој агресији, признала једнострану сецесију Пришине и врши притисак да Србија призна НАТО/ЕУ криминалну творевину, као још једну албанску државу.

Уместо да одлучно захтева да чланице ЕУ у интерсу мира,  одрживог решења и владавине права у међународним односима, повуку противправно признање, испоштују рез. СБ 2244, и плате ратну штету, Влада Србије прихвта мере ЕУ према земљи од које добија принципијелну и пријатељску подршку за заштиту својих легитимних интереса.

Овакво очигледно подлегање притисцима са стране је опасан и штетан показатељ, који се не може оправдати.

Амeричка стратегија глобалне доминације, укључујући птрма Европи и Балкану, не мења се са променама администрације у Вашингтону. И кад се буде мењала разлог за то неће бити промена домаћина у Белој кући, већ  битно измењени односи  моћи у свету. То је већ део нове реалности чије ефекте све теже прикрива инерција старих превазиђених односа.

Тзв. Вашингтонски споразум, какогод се јавно тумачио, није  економски колико геополитички, заоденут економско-финансијским велом. Он је део стратегије контроле Балкана у функцији ширења на Исток и појачавања глобалне конфронтације.

САД су и у неким другим случајевима у прошлости нудиле економско-финансијске "пакете" и "бенефите" у замену за територије, али су резултати изостајали.

Геополитила експанзије и доминације после пада Берлинског зида  деградирала је паво, принципе, правду, морал и систем УН. Али, то не значи да Србија има боље путеве и аргументе за одбрану виталних државних и националних интереса од инсистирања да се поштују и примене принципи и обавезујуће правне одлуке СБ УН.

Нема одлуке СБ УН које Србија није спровела. Зато Србија има право и обавезу да инсистира да се у потпуности испоштује и спроведе рез. СБ УН 1244. То је једини правни оквир за праведно, уравнотежено и одрживо решење. Они фактори који траже да се рез. 1244 заборави, укине, замени или да Србија одустане од ње, тешко да мисле добро Србији, Балкану или Европи.

ЕУ, према саветодавној резолуцији Генералне скупштине УН (2010.), има овлашћење да олакша (фацилитате) ДИЈАЛОГ СТРАНА, разуме се, поштујући, притом, правно бавезујућу резолуцију СБ УН 1244, а не да намеће или фаворизује решење које  против интереса Србије да би одговарало стратегији експанзије на Исток.

Живадин Јовановић, председник Беофорума

Током недавне посете председника РС Вучића Чешкој, Председник ове државе Земан се јавно извинио у своје и у име своје државе због незаконитог НАТО бомбардовања СРЈ 1999. г. јер је тада дао сагласност у име своје земље иако таква акција није била одобрена у СБ УН.

Ово је први пут да се неки од највиших политичких и државних представника неке државе чланице НАТО и поврх тога и ЕУ јавно извинио Србији због незаконите агресије на нашу земљу и, колико год то био лични чин, како тврди чешки министар иностраних послова, ипак је то и акт државе Чешке јер њу према иностранству представља њен председник.

Председник Земан, по сопственим речима, ни 1999. г. није подржавао агресију на СРЈ али је дао сагласност за њу јер је Чешка тада тек постала чланица НАТО (марта 1999.) а очекивао је да ће УН легализовати бомбардовање. Земан је истакао и да је Чешка погрешила и што је признала Косово као независну државу те да ће тражити преиспитиванње те одлуке.

Као и у неким другим државама, нарочито оним које имају већинско Словенско становништво, политичка сцена је дубоко подељена око Србије и, нарочито око Косова и Метохије. Наиме, власти у тим државама углавном следе политику сврставања уз Западне силе, док велики део народа и јавности симпатише Србију и њену борбу за истину  и правду. И у самој Чешкој постоји изражена подела по том питању. Влада испуњава захтеве и интересе Брисела и САД, подржава акције супротне интересима Србије, или им се не супротставља, док значајан део интелектуалаца и јавности отворено подржава Србију и њене ставове. Сетимо се само како је пре пар година у Прагу прошла бивши ДС САД Мадлен Олбрајт на промоцији своје књиге, па редовних великих окупљања и протеста широм Чешке са транспарентима „Косово је срце Србије“, документарних филмова који тешко оптужују привремене власти на Косову и Метохији и њихове спонзоре и приказују страдања Срба који су и даље тамо живе, скандирања на утакмицама да је Косово Србија и слично.
Дакле, у многим државама постоји неслагање око политике према Србији и Косову али су снаге које подржавају Србију потиснуте ван политичког живота и сцене, иако јако присутне у народу. Управо због тога је изјава чешког председника Земана важна, јер је подршку Србији по питању српског Косова у Чешкој подигла на виши ниво, изнела је и на политичку сцену и тиме дала подршку оним снагама у Чешкпј које подржавају Србију да буду још гласније. Уједно је дала подстрек и другим земљама да се томе придруже, у првом реду братске и пријатељске, али и све оне које подржавају међународно право и које поштују одлуке међународних организација, институција и форума, а не право силе и непринципијелност.

Истовремено, изјава Милоша Земана се може протумачити и као одраз све веће и све видљивије пукотине у јединству западног блока по питању Косова и Метохије, односно преиспитивања односа са Србијом и сагледавања потребе поштовања и њених интереса. Многи међународни актери све више увиђају да је Западни блок све слабији, све разједињенији и покушавају да траже и да се изборе за неку сопствену политику и интересе, а не да слепо и безпоговорно подржавају интересе водећих држава у организацијама чији су чланови.
Очито је да се питање Косова и Метохије жели што пре разрешити, што није новост, али јесте да расте свест да су се околности у свету и међу традиционалним супротстављним глобалним таборима значајно промениле. Наиме РФ и Кина постају све монолитнији и све утицајнији табор, док се ЕУ бори сама са собом и својим чланицама, САД  пролази дуборку унутрашњу кризу, али и кризу односа са својим партнерима, пре свега са ЕУ. Потврда тога су пролиферација тзв „нон-пејпера“, од којих овај последњи објављен сведочи да Запад покушава да од Србије добије било шта, док још може да тражи, јер у перспективи можда ни то неће моћи. Да је наш политички врх свестан тога сведочи и расправа током недавног скупа „Брдо-Бриони“ између председника Вучића и „председнице“ привремених Приштинских органа Османијеве, у којој су Косовари, као и обично, наступили охоло и бахато, али су овај пут добили као одговор чврст став и изашли из тог сукоба поражени. То потврђује да се и наши ставови радикализују, у складу са промењеним околностима, али и да је у региону већи слух за наше ставове и интересе.

Као и обично, најбоља понуда долази на крају па Србија само треба да сачека да се западни блок, који и даље подржава „независно Косово“, мада све слабије, још више уруши и ослаби како би се за Косово и Метохију могло наћи решење у складу са правом, правдом и историјом, односно у складу са резолуцијом 1244 СБ УН. То би било у интересу и Срба и Шиптара и свих других у покрајини, али и региона у целини. Повратак Косова и Метохије у правни, државни и политички састав Србије, не само де јуре већ и де факто, угрожава само терористе и криминалце на КиМ и оне у међународној заједници који су из тога извлачили корист, на штету свих поштених житеља Косова и Метохије и Србије.

Београд, 20. 05. 2021. г.

Раде Дробац
Амбасадор у пензији
Заменик председника Београдског Форума за свет равноправних

У оквиру обележавања 22.  годишњице НАТО агресије, Београдски форум је, у договору са др Мишелом Чосудовским, реномираним професором Универзитета у Отави (Канада), одштампао његову књигу “Агресија САД и НАТО на Југославију“, коју је аутор посветио 20. годишњици агресије. 

Професор Чосудовски  је од првих дана агресије устао у осуду тог илегалног напада на нашу земљу и у својим  ауторским текстовима анализирао њен карактер,  мотиве, геополитичке циљеве и последице.
Био је учесник и говорник на  првој Међународној конференцији  која је, у оквиру обележавања прве годишњице агресије,  одржана у Београду,  од 24. до 26. марта 2000. године,  у организацији Београдског форум.
Носилац је ордена Златне медаље за заслуге, коју му је Влада Републике Србије доделила 2014. године, у знак признања и захвалности за његово објективно писање о агресији и показано разумевање  за страдања и патње народа наше земље.

1. Већина текстова у књизи је написана у време агресије, или непосредно  после ње и  представљају једну врсту ретроспективне анализе онога што се дешавало на простору бивше Југославије  осамдесетих и деведесетих година прошлог века.  Ради се о времену када су САД, по оцени аутора,   почетком осамдесетих година, у сарадњи са својим западним савезницима,   пре свега са Немачком,  започеле своје активности на  слабљењу, дестабилизацији и каснијем  разбијању Југославије.  Одлука о томе је, како истиче аутор,  донета још у време Реганове администрације, која је разрађена у поверљивом документу  из 1984.  године, под називом „Политика САД према Југославији“,  с којег је 1990. године скинута ознака тајности. Тај документ је био основа за предузимање одређених тајних обавештајних и субверзивних  активности на простору бивше Југославије, а у складу са стратешким планом САД да у региону југоисточне Европе обезбеде своје трајно присуство и утицај. Ради се о процесу који се, како истиче аутор,    одвијао у три фазе; прво, слабљењем националне економије, која је започета у раним осамдесетим годинама, са наметањем нео-либералних економских реформи: друго, тајном подршком етничким сукобима и оружаним побунама  у Босни и Херцеговини, а касније на Косову  и у Македонији: треће, агресијом НАТО пакта, отцепљењем  и окупацијом Косова и Метохије.

2. У књизи је највећа пажња посвећена  анализи агресије НАТО пакта, која је оцењена као  најгрубље кршење међународног права, основних принципа Повеље УН, међународних конвенција и уговора.  Иако је од стране НАТО-а представљена као „хуманитарна интервенција“, ради заштите етничких Албанаца на Косову,  аутор истиче да је данас, са протеком времена,   постало  јасно да је рат против Југославије поведен искључиво у циљу остваривања  раније дефинисаних стратешких интереса САД и НАТО-а у региону и да  је наводни  „масакр“ у Рачку била намештаљка у режији Вилијама Вокера, шефа Косовске верификационе мисије, који је, како је у књизи оцењено, „користио своју позицију искључиво за задовољење интереса Албанаца“. Утврђено је  да су припреме за агресију  вршене скоро две гопдине пре њеног почетка. То се, поред осталог,  огледа у ангажовању САД и НАТО-а  у прикривеној, а касније у отвореној подршци и помоћи у регрутовању, обуци и наоружавању припадника ОВК, а посебно,  у предузимању мера за   размештај  НАТО трупа  у Македонији (непосредно уз границу са Косовом)  и Албанији.  
Аутор посебно истиче да  је НАТО  бруталом и немилосрдном  акцијм масовног бомбардовања градова и других насељених места, изазвао огромна разарања, велики број људских жртава, и страшне патње  становништва. Поред коришћења забрањених касетних   бомби за бомбардовање насељених места, НАТО је у трећем   месецу агресије почео са употребом  муниције са осиромашеним уранијумом, што је  окарактерисано као  „нуклеарни рат ниског интензитета“. Честе мете НАТО бомбардовања, како аутор истиче,  биле су и највеће хемијске и фармацеутске фабрике, што је имало за последицу тешка загађења природне околине и угрожавање  здравља становиштва.
Нашој јавности је остало непознато да је у  јеку агресдије, у мају 1999., група  канадских адвоката и професора права,  поднела тужбу Хашком трибуналу против лидера НАТО-а. У тужби је указано да агресија представља отворено кршење Повеље УН, Оснивачког НАТО уговора, Женевске конвенције и принципа међународног права. Наведена је и листа злочина почињених од стране НАТО лидера: намерно убијање, намерно изазивање велике патње, тешких телесних или здравствених повреда, претерано разарање  имовине, употреба отровног, или другог  оружја,  ради изазивања непотребне патње, насумице разарање градова, насељених места и села.  То је свакако један од ретких  примера  храброг покушаја групе часних правних стручњака Канаде  да се агресија и њени лидери  осуде и укаже на њихову одговорност за учињене  ратне злочине, у чему, уверени смо,  несумњиву заслугу има и аутор ове књиге. .    

3. Док је НАТО у почетку, како аутор истиче,  порицао употребу оружја са осиромашеним уранијум, касније је то признао, али  уз тврдњу да употребљено оружје „има занемарљиву  радиоактивност“ и да је скоро безопасно за становништво.  Ту оцену су прећутно прихватили УНЕП и Светска здравствена организација, што је у књизи оцењено   као  пример деградације система УН,  који се ставио у функцију заштите НАТО- а и прикривања  његових ратних злочина.  

4. Након НАТО агресије, истиче аутор,  у  окупираном Косову  је, под руководством  ОВК, а под надзором НАТО и Мисије УН, извршен  масовни ратни злочин  над Србима, Ромима и другим неалбанцима. Констатовано је да су првенствено  Срби били жртве великог масакра, насиља, физичке ликвидације и масовног етничког чишћења, а њихове куће и пословни простори  конфисковани, опљачкани, или запаљени.
У књизи је истакнуто  да су брутални  злочини према Србима и њихов  масовни  прогон  са Косова од стране ОВК, део истог модела који је раније примењен у Хрватској, прво   у Медачком џепу, септембра 1993., где је убијено преко 100 Срба, и  у акцији  „Олуја“, августа 1995. Иако су временске и друге  околности биле  различите, аутор истиче да је неколико истих личности   било укључено у планирању и спровођењу наведених злочина у обема срединама. Према писању америчке штампе од 10. јуна 1999., један од главних планера операције „Олуја“ био је Агим Чеку, тада генерал у Хрватској војсци.  Он је, такође,  руководио  операцијом Хрватске војске и у Медачком џепу, под називом „Спржена земља“, када су потпуно уништена српска села и   убијено  преко сто Срба.  У  фебруару 1999., непосредно пре почетка агресије на Југославију,  Чеку је напустио Хрватску и, уз подршку НАТО-а,  постављен за команданта ОВК.  Седам месеци пре операције „Олуја“, у Хрватску  је, на основу уговора о сарадњи  са приватном америчком  војном компанијом  (MPRI), дошло 15 америчких плаћеника и један пензионисани генерал, који су активно учествовали у планирању и спровођењу војних планова и акција Хрватске војске против Срба. Исти ти плаћеници су, одмах по окончању агресије НАТО, дошли и на Косово, такође,  на основу уговора о сарадњи са ОВК и  непосредно учествовали у акцијји протеривањас  Срба.  

5. Анализирајући политичку ситуацију на Косову након агресије, аутор Констатује да су САД и њихови савезници, док су  се на речима декларативно залагали за успостављање демократије и добру владавину,  на Косову инсталирали паравојну власт ОВК, која је наставила везе  са организованим криминалом. То је довело до потпуне криминализације јавних институција и успостављања на Косову  оног што се зове „мафијашка држава“. Умешаност НАТО-а и њсгова подршка тој власти довела је до криминализације КФОР-а и апарата УН на Косову.

6. У прилог оцене да је агресија НАТО пакта на Југославију био амерички пројекат планиран више година унапред, спада, по оцени аутора,  и изградња америчке војне базе Бодстил, на окупираном Косову.
_  .  _

Након упознавања са  текстовима    професора Чосудовског, садржаним у овој књизи,  читалац добија јасну представу о томе да је агресија  на Југосласвију (Србију и Црну Гору), предузета под лажним  хуманитарним изговором заштите етничких Албанаца на Косову,   мимо одлуке Савета безбедности УН, уз грубо кршење међународног права и Повеље УН, а  у функцији остваривања стратешких интереса САД на Балкану, да би касније  послужила  као модел за „хуманитарне ратове“  САД и НАТО у Авганистану, Ираку, Либији, Сирији и Јемену.  Велика заслуга на том плану припада управо прф. Мишелу Чосудовском и његовом принципијелном,  храбром и достојанственом ставу,  који  народ Србије поздравља и  према коме  се односи са високим поштовањем.
 
Драгомир Вучићевић, рецезент књиге и председник Скупштине Београдског форума за свет равноправних

У Дому Војске Србије, 09. јуна 2021. одржан је округли сто на тему „АГРЕСИЈА НАТО НА СРЈ 1999. И НОВИ ХЛАДНИ РАТ“. Организатори скупа су Клуб адмирала и генерала Србије и Београдски форум за свет равноправних.

На округлом столу је поред осталог речено да, ако је Резолуција 1244 СБ УН 1999. године док је земља била под бомбама НАТО представљао максимум могућег – Резолуција 1244 данас предстаља минимум испод кога не сме да се иде у дијалогу о решењу статуса КиМ.

На скупу су говорили: Владика мохачки Исихије, др Момчило Вуксановић (председник Српског националног савјета ЦГ), Константин Затулин (посланик Државне думе Русије,који се онлајн јавио из Крима), проф. др Даница Грујичић, генерал Миломир Миладиновић (председник Клуба адмирала и генерала Србије), Никола Шаиновић, генерал Обрад Стевановић, проф. Слободан Рељић, др Небојша Вуковић (Институт за међународну политику и привреду), проф. Душан Пророковић (Институт за међународну политику и привреду), генерал Лука Кастратовић (председник Извршног одбора Клуба генерала и адмирала Србије), Раде Дробац (потпредседник Београдског форума) и Живадин Јовановић (председник Београдског форума). Скупу су присуствовали и представници Амбасаде Русије и Амбасаде Палестине.

Такође је речено да ничим не треба умањивати одговорност НАТО-а за људске жртве, разарања и за коришћење забрањеног оружја, као што су пројектили са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе. Речено је да је то био нуклерни рат ниског интезитета.

Изнесено је мишљење да се Нови хладни рат огледа у наметнутим поделама на алијансу демократских земаља и земаља које Запад назива „ауторитарним системима“. Нови хладни рат је довео до порасти неповерења и конфронтације на глобалном плану, трке у наоружању, економског рата санкцијама и ратно-хушкачке пропаганде. Таква ситуација неминовно рађа и непредвидиве инциденте и развоје. У том смислу је наведено да НАТО лансира масовне војне вежбе, највеће по обиму од краја Другог светског рата, попут Defender Euro 21 и Defender Indo-Pacific 21, које обухватају три континента истовремено - Европу, Африку и Азију. Чини се као да неко жели да постави челични обруч око Русије и Кине.

Изражено је мишљење да Бриселски дијалог о Косову и Метохији има конструкциону грешку јер почива на фикцији о статусној неутралности ЕУ, односно Немачке. Зато су изостали резултати и изневерени интереси Србије.

На округлом столу одато је признање председнику Чешке, Милошу Земану, који се извинио због учешћа Чешке у агресији НАТО и изражено је уверење да ће то пробудити савест лидера других земаља да следе Земанов пример. Ако не сада, то се у будућности мора десити зато што није само у интересу Балкана, него и у интересу Европе како би она почела да води аутономну политику. Признање је одато и судији Приске Матимба Ијамбе из Замбије на изводеном мишљењу на пресуду Хашког трибунала генералу Ратку Младићу.

Живадин Јовановић
Председник Београдског форума за свет равноправних

Владика мохачки Исихије

Др Момчило Вуксановић
предсједник Српског националног савјета Црне Горе

Генерал Миломир Миладиновић
Председник Клуба адмирала и генерала Србије

Никола Шаиновић
Потпредседник Владе СР Југославије у време агресије НАТО

Генерал Обрад Стевановић

Проф. др Даница Грујичић
Директорка Института за онкологију КЦС

Др Небојша Вуковић
Институт за међународну политику и привреду

Проф. др Душан Пророковић
Институт за међународну политику и привреду

Генерал Лука Кастратовић
Председник Извршног одбора Клуба адмирала и генерала Србије

Раде Дробац
Потпредседник Београдског форума за свет равноправних
Бранислава Митровић
Преводилац и уредник књиге „Агресија САД и НАТО на Југославију“

Драгомир Вучићевић
Рецезент књиге „Агресија САД и НАТО на Југославију“

Народни посланик др мед. Дарко Лакетић из Прокупља и проф. др Даница Грујичић, директорка Института за онкологију и радиологију КЦС, посетили су Београдски форум 09. јуна 2021.

Том приликом др Лакетић је поклонио Форуму репродукцију ратне заставе Гвозденог пука из Првог светског рата.

Гостовање председника Беофорума Живадина Јовановића
у емисији "Парабола" ТВ Мост - Нови Сад

Зоран Миливојевић за дневни лист Политика, 18. мај 2021.
Реаговање на текст „Мали речник пропагандних недоумица“  Политика од 15. маја 2021.

Због значаја КиМ за државни и национални интерес Републике Србије и чињенице да се покушаји решавања тог питања убрзава на штету управо тог инереса, неопходно је реаговати на текст „Мали речник пропагандних недоумица“ у „Политици“ од 15. маја уваженог есејисте господина Зорана Јанића. Питања која се у тексту тичу кредибилности медија, њиховог деловања, професионалности, учешћа у „превари грађана“ и др. остављам за оне на које се односе. Задржавам се само на тезама које оспоравају Резолуцију 1244, као документа од кључног значаја за статус КиМ, које уважени аутор браниу потребом непотпуних цитата и отвара питање опортуности повезивања на њега у одбрани права на КиМ.

Прво, основ резолуције је мађународно право и правни поредак заснован на Повељи ОУН и приципима тог права. Отуда се и у основи документа потврђује „приврженост свих држава чланица суверенитету и територијалном интегритету СР Југославије и других држава региона“ као базном принципу мађународног права, што у овом случају јасно подразумева важеће границе СРЈ, пуноправне чланице ОУН, са КиМ у њеном саставу. Овај принцип се понавља и у анексу1, а директно у диспозицији резолуције у тачкама 2,3,5, у домену права и обавеза СРЈ поводом резолуције. Како би се отклонила свака резерва ваља подсетити да је у међународноправном смислу Република Србија неспорно правни следбеник предходних држава у чијем саставу је била почев од Краљевине СХС па до ДЗ СЦГ на чему и почива њен актуелни међународни положај са одговарајућим правилима и обавезама као субјектима међународног права у пуном капацитету.

Друго, Резолуцијом 1244 је успостављен међународни протекторат ОУН на КиМ који спроводе њена цивилна Унмик и војна Кфром мисија до коначног решења које није дефинисано, већ у тачки 1. резолуције назначено као „политичко решење..., засновано на општим принципа из анекса 1“, а у коме стоји да то треба да буде „политички процес ка постизању споразума о привременом политичком оквиру, који ће обезбедити суштинску самоуправу на Косову узимајући у потпуности у обзор споразуме из Рамбујеа и принципе суверености и тертироијалног интегритета СРЈ и других земаља у региону“. Овај цитат и ставови су посебно важни због целине одредбе и међународноправног снова, јер делимични приступ господина Јанића у цитирању доводи у питање суштину резолуције и основ за позивање на њу око статуса КиМ због наглашавања „Рамбујеа“, што користе и неки други аналитичари ради оспоравња предоминантности  Резолуције 1244 у међународноправном смислу. „Рамбује“ који није међународно верификован (није прихваћен) нити отуда део међународноправног поретка, део је напора запада да се реши КиМ у складу са његовим интересима, и у том смислу у Резолуцији 1244 наведен са политичким значењем, али уз јасно подвлачење принципа суверености и територијаног интегритета СРЈ у наставку одредбе који чини основ документа и међународноправног основа за решавање.

Треће, око повратка снага СРЈ на КиМ резолуција је изричита у тачки 4. „Потврђује да ће после повлачења, договореном броју југословенског и српског војног и полицијског особља бити дозвољен повратак на Косово ради обављања дужности у складу са анексом 2.“ Примена и остваривање права је тема за себе која у овом случају не доводи у питање валидност одредби. Кумановски споразум је предходио Резолуцији 1244. Стога су њене одредбе међународноправно старије и правно важније у глобалном универзалном смислу.

Четврто, Резолуција 1244 ја на снази са свим њеним одредбама и директно је надлежна за утврђивање коначног статуса КиМ. Само њена промена ставља ван снаге и сл. одговарајућом одлуком СБ ОУН, мења стастус КиМ и то није спорно за ОУН и сталне чланице СБ ОУН. Уосталом питање валидности Резолуције 1244 отворено је политички, а не правно, после самопроглашене независности „Косова“ 2008, подржане од кључних међународних фактора на западу. У овом контексту треба имати у виду да мишљење (не одлука) МСП-а с тим у вези потврђује значај принципа права на самоопредељење. Оно додуше слаби позицију Србије, али никако не доводи у питање доминантну правну снагу Резолуције 1244 које је у конкретном случају извор међународног права и основ за поступање у међународноправном поретку на тему статуса КиМ.

На крају Резолуције СБ ОУН 1244 остаје неспорен и валидан међународноправни основ за питање статуса КиМ. Управо због тог се и инсистира на правно обавезујућем споразуму, као решњем заснованом на међународном праву и „међусобном  признању“. Да је другачије одавно би престао ангажман и притисак да се такав сценарио реализује, а могућа решења, компромиси „нон-пејпери“ и сл. не би били уопште актуелни. Актуелност убрзано расте због посебних геостратешких интереса голбалног карактера и геополитичких ефеката у том циљу на нашим просторима. Стога и релативизација Резолуције 1244 добија на значају и актуелности као главни циљ у сламању отпора коначној потврди државности  „Косова“ и верификације тога у ОУН.

*Дипломата у пензији

ПРЕУЗМИТЕ И ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕО ЧЛАНАК ОВДЕ

У сали велике новобеоградске месне заједнице Центар (Блок 45), 08. маја 2021. пред бројном и пажљивом публиком одржана је прва промоција Зборника „Михаило Марковић: хуманиста, научник и друштвени радник“.

О грандиозном научном и животном делу академика Михаила Марковића говорили су аутори прилога у Зборнику: проф. Др Зоран Аврамовић, Ранко Спалевић и уредник Марина Чолић.

О Михаилу Марковићу као истакнутом левичару, социјалисти и човеку идеје, говорио је Александар Вулин, министар унутрашњих послова и председник Покрета социјалиста, који је изнео и занимљива лична сећања на академика.

На промоцији су подржане иницијативе Беофорума да  једна улица у Београду понесе име по познатом академику, да се постави спомен плоча на кући у којој је Михаило живео и стварао и да се постави његова биста у Академском парку у Београду.

Изјава председника Београдског форума за свет равноправни, Живадина Јовановића, за дневни лист „Политика“, 03. 05. 2021.

Лидери чланица Покрета несврстаних у Београду 1961. године (Фото Музеј историје Југославије)

Покрет несврстаних земаља ове године обележава шест деценија постојања, а Београд би тим поводом требало да опет буде домаћин једне конференције као што је то био у септембру 1961. године. План државног руководства Србије јесте да организује скуп у другој половини октобра, рачунајући да ће тада епидемијска ситуација у свету, а поготово у нашој земљи, бити знатно релаксиранија. Идеја је да то буде конференција на нивоу министара спољних послова, на које би били позвани представници 120 држава чланица Покрета несврстаних, као и оних које су, као и Србија, у статусу посматрача, а којих је 25 укупно.

... Бивши дипломата Живадин Јовановић, наводи да Србија треба да обележи овај велики јубилеј јер јој је то дужност као „родног места” Покрета несврстаних. Поред тога, истиче Јовановић за наш лист, Србија на тај начин опет може да афирмише Београд као место одакле се лансирају идеје за нови век, нови поредак, за мултиполарност, равноправност, за ближу сарадњу земаља с приближно истим интересима.

Обележавању 60 година од оснивања несврстаних прикључио се и Институт за међународну политику и привреду, из кога је иначе потекла сама идеја о оснивању овог покрета, будући да је институт некада био везан за председника СФРЈ Јосипа Броза Тита. Директор института проф. др Бранислав Ђорђевић каже да је при крају рад на међународном зборнику на тему Покрета несврстаних у коме ће бити прилози више од 20 аутора из несврстаних земаља, биће организован скуп на којем ће учествовати амбасадори несврстаних земаља акредитованих у Београду, а припрема се и виртуелна изложба. „Институт има много грађе која се односи на Покрет несврстаних. То су књиге из земље и иностранства које су објављиване о Покрету несврстаних, од Београдске конференције па надаље”, каже Ђорђевић за „Политику”. И проф. Ђорђевић и бивши шеф југословенске дипломатије Живадин Јовановић сматрају да би Србији било од користи да је пуноправни члан Покрета несврстаних.

Признајући да је пристрасан као „заљубљеник” у Покрет несврстаних, Јовановић указује да је могућност организовања скупа поводом 60 година од оснивачке конференције – прилика и предност коју не би требало пропустити. „Тај покрет данас обједињава скоро две трећине држава чланица УН, неке од њих су растуће моћи и економије, а две су чланице БРИКСА – Индија и Јужна Африка. Кина је редовно посматрач у Покрету несврстаних. То је наслеђе позитивног карактера које много значи за афирмацију Србије на глобалном плану”, указује он и истиче да је битно да свих тих 120 земаља једино Србију, од свих бивших република СФРЈ, препознају као баштиника традиције несврстаних земаља.

Од великог значаја за Србију је и то што је први од пет основних принципа несврстаних – поштовање суверенитета и територијалног интегритета свих земаља. „Мислим да много несврстаних земаља, па и других, имају проблеме са сепаратизмом, активним или притајеним. Србија може да добије велику подршку у својој борби за очување легитимних права над КиМ”, истиче Јовановић.

Указује и да су данас међународни односи на прекретници, исто као почетком шездесетих. Подсећа на ондашњу доминантну поделу на тзв. слободни свет и свет иза „гвоздене завесе” и оцењује да су и данас сличне поделе и конфронтације у глобалним односима. Председник САД Џозеф Бајден данас говори о „алијанси демократија” (савезу демократских земаља), за разлику, ваљда, од ауторитарних система – првенствено Русије и Кине. „Србија мора да гледа унапред и да види да ће пре или касније бити суочена с питањем – јесте ли демократија или ауторитарни режим”, напомиње он.

Између несврстаних свакако постоје и проблеми, понекад дође и до сукоба, додаје Јовановић, али у покрету који има две трећине држава света мора се претпоставити да није баш све идеално и да се не слажу у сваком питању. Али је у принципу то организација где има највише сагласности око суверенитета, територијалног интегритета, око равноправности, немешања у унутрашње послове, око слободе избора самосталног пута развоја.

Извор: https://www.politika.rs/scc/clanak/478168/Nesvrstani-se-na-jesen-vracaju-u-Beograd

Реч на Међународној конференцији «Руско-српски односи: прошлост, садашњост и будућност», одржаној 29. априла 2021. године у Београду, у организацији Руско-балканског ценатра у Београду

Даме и господо,

Када би за ово обраћање имао само минут времена, онда бих свакао рекао да у условима глобалних промена од униполарности ка мултиполарности,  у условима четврте индустројке револуције, као и у условима санкција и антируске хистерије према Русији, а великим притисцима и уценама према Србији да се одрекне Косова и Метохије за интересе носилаца концепта експанзије на Исток и глобалне доминације –стратешко партнерство између Србије и Русије, сваким даном добија на значају. Али, пошто су организатори били пажљиви и оставили више времена за излагање, онда ћу уз нека прескакања, бити слободан, да прочитам основне тезе из припремљеног текста говора.

1. Особености стратешких односа Србије и Русије
- заједнички културне, духовне и моралне вредности. Наша вековна историја, укључујући и новију, пуна је доказа о заједничким коренима и вредностима. Симболички о томе сведочи и чињеница да фреске српских средњевекованих велекана, укључујући Светог Саву, красе древни кремаљски храм Светог Успења а да, вековима после тога,  руски уметници осликвају храм Светог Саве у Београду?  
- вековна заједничка судбина, солидарност и савезништво у одбрани од агресора. Братство по оружју у континуитету од Првог српског устанка и Варваринске битке 1810., уз учешће одреда руских козака, преко ангажовања цара Николаја у спашавању српске војске са Крфа током Првог светског рата, до битке за ослобађање Београда октобра 1944. Уз неизмеран допринос и херојство Црвене армије. Таква историја солидарности и жртвовања је без преседана, памти са поносом, брани од извртања јер је и то део националног идентитета српског и руског народа. Историјска искуства су најпоузданија основа садашњости и будућности.

- дубоко међусобно поверење и пријатељство. Пријатељство се не проглашава по потреби, дуго се гради и чува.

- равноправност, немешање у унутрашње послове и заједнички интереси. Обострана корист даје сарадњи одрживост а пријатељство чврстину.

- приврженост - миру, слободи, разумевању.

- у историјским прекретницама српски и руски народ су увек на истој, праведној, мирољубивој и човекољубивој страни, никад супротстављени једни другима;

- српско-руско стратешко партнерство кристалисало се кроз историју и данас се заснива на подударности и сличности интереса и односа према суштинским, дугорочним вредностима и принципима као што су мир, слобода, независност, суверенитет и територијални интегритет. Подразумева се, да заједнмички тежимо савременом привредном развоју, инвестицијама, вишем животном стандарду. И једној и другој земљи у центру политике су интереси сваког грађанина. Визија бољег живота, људских права и демократије и људска права није редукована на политичка права и задовољавање елементарних потреба већ обухвата равноправност људи у најширем смислу, једнаку доступност квалитетном образовању, здравственој и социјалној заштити, култури, информисаности и многиме другим потребама.  

2. Резултати

- декларација о стратешком партнерству од 2013. године – представља снажан подстицај даљем развоју и учвршћивању традиционалног пријатељства и стратешких односа у новим условима.

- политички односи, међусобно поверење, континуирани дијалог: узајамна подршка на мултиполарном плану, подршка Русије резолуцији СБ УН 1244, значај руског вето-а на оптужбу Србије од стране западних партнера у СБ УН за наводни геноцид

- експанзија економске сарадње: висок ниво размене, обимне стратешке инвестиције у енергетици, инфраструктури, индустрији, производњи хране

- велики домети сарадње у одбрани, безбедности, ванредним ситуацијама, здравству (поризводња вакцине), култури, науци, модерним технологијама   

3. Нови услови

       - Нова технолошко-индустријска револуција

- Историјска прекретница глобалног поретка од униполарности ка мултиполарности

- Исторешеност мултинационалног неолибералног корпоративног система

- Носиоци политике доминације, «изузетности», грубог мешања у унутрашње послове под изговором одбране људских права, «обојених револуција», оружаног интервенционизма, кршења међународних закона и улоге УН - стварају атмосферу напетости и конфронтације, оптужујући друге за ширење «малигног утицаја», «ревизионизам». Своје интересе и погледе настоје наметати другим земљама уценама, претњама и преварама.

- покушаји наметања сврставања, дисциплиновања савезника стварањем нових «демократских алијанси» и проглашавање суверених, независних земаља, укључујући Русију, Кину и друге за «ауторитарне државе» и противнике

- Најпре производња и стигматизација «непријатеља», потом следе «Браниоци 21» (Европе и Индо-Пацифика).

- Оркестрирана антируска хистерија на Западу. Заоштравање глобалних односа, учесталост провокативних демонстрација силе, продубљивање неповерења, ратнохушкачка пропаганда, наметање економског исцрпљивања трком у наоружању, санкцијама, рестрикцијама у глобалној трговини (гас, 5-Г), милитаризација привреде, инфраструктуре (цивилно-војна) медија, листе фирми које нису за продају.

- Србија је под све већим притисцима носилаца геополитике «ширења на Исток». Од ње се тражи признавањее илегално отетог Косова и Метохије и то по ужурбаној процедури. Чланство у ЕУ, инвестиције и донације користе се као алатке у стратегији окончања и легализације отимања Косова и Матохије што је кључна предпоставка НАТО-изације преосталих делова Балкана, односно, Србије и Босне и Херцеговионе;

4. Перспективе, изазови, одговори

- Интензивирање свих видова билатералне и мултилатералне сарадње, политички и дипломатски дијалог, консултације. Већа ефикасност у реализацији постигнутих договора.

- Четврта индустријска револуција – посебан изазов. Покренути научнике, стручњаке на заједничким пројектима

- Приоритет и даље - инвестиције у енергетици.

-  Заједничка производња хране

- Здравство, проширити и интензивирати сарадњу на дугорочној основи

- Регионални приступ сарадњи

- Координирати активности у спречавању ревизије историје

- контакти народ-народ, тинк-танкова, размена студената, доктораната, младих

- Сарадња у одбрани, безбедности, комуникацијама у новим условима

- Косово и Метохија – резолуције СБ УН 1244 за Србију има трајну важност и карактер до њеног потпуног извршења. Она садржи компромис: најшира аутономија за Косово и Метохију, суверенитет и територијални интегритет за Србију. Мандат преговора и преговарача је да конкретизују и операционализују тај компромис. Једино решење на основу и у оквирима резолуције СБ УН 1244 гарантују одрживост договора, мир, безбедност и просперитет на Балкану и у Европи.  Решење изван или мање од резолудије 1244 је супротно тим циљевима. Решење које би одговарало искључиво геополитичким интересима Запада (НАТО), односно, САД, ВБ и Немачкој није било могуће ни 1999. данас још мање. Резолуција СБ УН 1244 је минимум права и интереса Србије обезбеђен пре 22 године уз велике жртве, у изузетно тешким условима. Данас су услови сложени, али далеко мање тешки. Распоред снага на глобалном плану је повољнији. Међународни положај Србије је бољи. Зато се Србија тешко може обманути и понудама и обећањима «бољег живота», инвестиција, донација и чланства у «ексклузивним клубовима» навести да директно, или индиректно, призна незаконито, насилно отимање своје државне територије као законито, да прихвати чланство у УН, друге МО и међународни субјективитет илегалне творевине, да амнестира носиоце противправне, злочиначке агресије и терористе, да повреди људске жртве, и све људе који и данас пате од продужених последица агресије и тероризма.
Верујем да у тим напорима и истрајавању на легитимним интересима и правима Србија у будуће може рачунати на још снажнију подршку Русије као особеног стратешког партнера и осведоченог пријатеља.

- Партнерство Србије и Русије је засновано на универзалним принципима међународног права, првенствено на Повељи ОУН и Завршног документа ОЕБСа (1975.). Промовишући и осигуравајући равноправност, легитимне интересе и права две земље, то партнерство никада није било усмерено против било које треће земље или ентитета, нити ће бити. Како историја сведочи, то партнерство је увек било  ослонац миру, разумевању и равноправној сарадњи, тако је данас и тако остаје у будућности.

Хвала на пажњи!

Председник Беофорума Живадин Јовановић са амбасадором Русије Њ.Е. А.Б. Харченком и С.Н. Бабурином

Преминуо је професор Уставног права на  Правном факултету УБ, Ратко Марковић. Аутор је више књига Уставног права, студија и огледа. Био је уредник часописа Правни живот, коаутор и уредник је књиге „Критичка анализа Устава Србије“ (Устава Србије који је на снази). Дугогодишњи члан Београдског форума за свет равноправних и уредник и коаутор многих издања Форума. Обајвио је много чланака из области права у домаћим и страним стручним часописима, као и у српским медијима. Последњих година објављивао је ауторске прилоге  у дневном листу „Политика“, „Вечерње новости“ и „Данас“, као и у недељнику „Печат“.

Као професор и педагог био је високо цењен, како међу колегама, тако и међу студентима.

Током свог плодоносног живота, био је судија Уставног суда, један од аутора закона о универзитету, оснивач Полицијске академије у Београду и потпредседник Владе Р. Србије и у том својству шеф српско-југословенске државне делегације у Рамбујеу.

Београдски форум ће га памтит као као скромног, тихог, а великог српског интелектуалца, ствараоца и борца за социјалну равноправност.

Командант Фидел Кастро примио је Југословенског министра за иностране послове Живадина Јовановића, 28. август 1999. године у Хавани и задржао се у вишечасовном разговору са њим

Живадин Јовановић,
председник Београдског форума за свет равноправних савезни министар СР Југославије 1998.- 2000.

Поводом  шест деценија америчке блокаде Кубе

Поштовани пријатељи,

Они који претендују да су изузетни носиоци демократије, владавине права, слободе и људских права, већ пуних шест деценија одржавају незконите и нехумане санкције и блокду Кубе само зато што кубански народ жели да живи у слбоди, независности и достојнству, што се бори за мир, равноправност и солидарност, што одлучно одбија свако страно мешање, доминацију и ароганцију са позиција силе.

Упркос  нецивилизацијским санкцијама, блокади и империјалистичкој пропаганди без преседана, кубански народ успешно развија своје друштво остварујући политику и принципе у чијем центру се налази човек и његове потребе у економији, образовању, здравству, науци и култури. Захваљујући великим достигнућима у унутрашњем развоју, као и политици мира, солидарности, равноправне сарадње и несврставања на међународном плану, Куба је постала светионик слободе, независности и достојанства за многе земље и народе у свету.

Изражавамо пуну солидарност, пријатељство и дивљење према пријтељском народу Кубе. Придружујемо се захтеву огромне већине савременог човечанства да се незаконите, једностране и нехумане санкције и блокада Кубе од стране САД неодложно укину.

Изјава председника Беофорума, Живадина Јовановића
за дневни лист "Политика" од 26. 04. 2021.

 - Бивши министар иностраних послова СР Југославије Живадин Јовановић каже да је Србија мирољубива држава и она се у тој борби за мир, равноправну сарадњу и безбедност усаглашава са ЕУ. За „Политику” истиче да постоје озбиљне разлике у политици Србије и ЕУ. „Брисел је преко НАТО-а укључен у интервенционизам чиме се нарушава суверенитет држава. Ми не можемо да се сложимо са таквом политиком, јер смо у Европи једина жртва такве политике у модерној историји. Више од 20 земаља ЕУ је подржало једнострано отцепљење Косова и не може Србија да се сложи са таквом политиком. Ове земље су прекршиле документ из Хелсинкија и нанеле штету европском систему безбедности и сарадњи. ЕУ тражи од Србије да усклади своју политику према Русији и Кини и ту је Брисел жртва америчке стратегије, по којој ове две велике силе шире малигни утицај. То је бесмислено, јер Москва и Пекинг политику темеље на међународном праву и не мешају у нашу унутрашњу политику”, каже Живадин Јовановић.

 - „Подршка једностраном отцепљењу Косова и Метохије није ништа друго него политика разбијања земље. То су исте оне земље које су имале кључну улогу у растурању СФРЈ, које су преко Солане кумовале агресији на нашу земљу и које данас разбијају Србију. Морамо данас о томе отворено говорити, јер признавање независности такозваног Косова је геополитика разбијања Србије и српског националног корпуса. То што ми имамо развијене економске односе, што смо придружени чланови евроазијске уније, не можемо то да бацимо тек тако, јер економску корист имају грађани наше земље. Ми се нећемо и не можемо одрећи Русије и Кине, јер оне заступају наше виталне државне и националне интересе, не само под окриљем УН, већ и на међународном плану”, каже Јовановић. Наглашава да није реално да уводимо санкције Русији и да оптужујемо Кину, речником који слушамо из Вашингтона и Брисела који је непримерен. „Витални интерес Србије је сарадња са ЕУ и да постанемо чланица ове организације, али никада по цену одрицања КиМ и слободе одржавања и продубљивања стратешких односа са Русијом и Кином”, закључује Живадин Јовановић.

Извор: www.politika.rs/

Некадашњи шеф југословенске дипломатије Живадин Јовановић изјавио је за Косово онлајн" да ће Грчка задржати принципијалну позицију као традиционални савезник и блиски пријатељ Србије".

"Грчка има снажну дипломатију и велико искуство у међународним односима. Нема сумње да су под великим притиском већ годинама, али добро знају да Резолуција СБ УН 1244 представља борбу против сепаратизма, што је опасност која не заобилази ни Грчку, поготово када се узму у обзир све најаве о прављењу "велике Албаније", која би између осталог обухватала и делове територије Грчке",
каже Јовановић.

Извор: www.kosovo-online.com

«Цело човечанство је трајно инфицирано вирусом слободе и непокорности»
Михаило Марковић

У издању Београдског форума за свет равноправних изашла је књига посвећена хуманисти, научнику и друштвеном раднику – Михаилу Марковићу.

Књига је настала на темељу излагања значајних аутора на Трибини одржаној у САНУ, фебруара 2020. године, посвећеној десетогодишњици смрти академика Михаила Марковића. Том приликом о стваралаштву, делу и свестраној личности академика Марковића говорили су: проф. др Петар Шкундрић, проф. др Славко Гордић, проф. др Зоран Аврамовић, проф. др Миланко Говедарица и Живадин Јовановић.

Књига је подстицај за садашње и будуће генерације, поштоваоце лика и дела Михаила Марковића, да чврсто приграбе и одлучно бране универзалне вредности слободе, правде и социјалне правде, отвореног и критичког мишљења. Књига је штампана двојезично, на српском и енглеском језику.

Михаило Марковић је јединствена личност, не само српске науке, историје, културе, већ и доказани научни и интелектуални ауторитет, писац кључних филозофских дела 20. века. Ангажовани и борбени интелектуалац, неуморни друштвени и политички активиста, бриљјантан говорник и полемичар, Миахило је био човек високих моралних вредности.

Ову књигу можете поручити на мејл Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели или на број телефона 011-32-83-778. Цена књиге је 1000 динара (формат странице је Б5, бр. страница 153).

Судећи по извештавању медија, прва посета нашег министра спољних послова Николе Селаковића Москви протекла је у знаку афирмације значајних достигнућа у сарадњи и обостране одлучности да се тренд јачања стратешких односа настави и у наредном периоду. Ово је тиим важније што су велики  резултати остварени у периоду пандемије Цовид 19 и што је пред нама период опасних глобалних турбуленција и незабележених изазова.

У богатим извештајима медија посебну пажњу наше јавности привукла је опаска руског министра спољних послова  Сергеја Лаврова који је, говорећи о питању будућег статуса Косова и Метохије, изјавио да "у покушајима одустајања од Резолуције 1244 видимо опасност". Поновио је подршку Русије принципијелним ставовима и легитимним интересима Србије, да Космет треба да остане приоритет СБ УН, као и да резолуција 1244  треба  да се изврши у целини.
У извештајима медија нема назнака ко "покушава да одустане" од опште-обавезујућег правног документа најодговорнијег органа за питања мира и безбедности. Да ли је то неко ко је учествовао у доношењу резолуције 1244, или ко није извршио своје обавезе, или ко је прекршио њене императивне одредбе, или коме је тај документ препрека у експанзији геополитичких интереса, или..? Да ли се у те "покушаје", можда, убраја закулисно ангажовање Словеније за прекрајање граница  које предпоставља бар два "одустајања" - од Дејтона и од резолуције 1244? Али, какве квалификације и чија овлашћења имају Пахор и Јанша да би покретали "одустајање" од докумената који су, уз све мањкавости, стубови мира на Балкану и у Европи? Шта је заједнички именитељ напада на рез. СБ УН 1244 И Дејтон?

На крају, да ли је уопште могуће да неко "одустане" од обавеза и то утврђених трајно важећим међународно-правним актом највеће правне снаге? Ако се то легитимише, каквог смисла би имале одлуке међународних форума и међунарони уговори уопште!
Јасно је да министар Лавров  није дао цитирану изјаву због необавештености или  нереалне процене о опасности "покушаја одустајања".

Познато је да се Русија од 1999. доследно залаже за мирно политичко решење за будући статус Космета уз поштовање основних принципа међународног права, Повеље УН, на основу и у оквиру рез. СБ УН 1244. Такође, да Русија подржава легитимне интересе и ставове Србије, односно, њен суверенитет и територијални интегритет - уставни поредак.

С друге стране, представноци Србије свих нивоа, иако се ређе јавно и формално позивају на  резолуцију СБ УН 1244, не пропуштају ни једну прилику да одају признање и изразе захвалност Русији, посебно председнику Путину, на принципијелним ставовима,  недвосмисленој подршци суверенитету и територијалном интегритету Србије како у УН тако и на мултилатералном плану уопште.

Што се тиче приштинских лидера, они се отворено и јавно декларишу за укидање резолуције 1244. У том погледу, међу њима нема разлика јер сви имају једног истог ментора. Разуме се, њима највише сметају одредбе Резолуције 1244 о поштовању суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно Србије као правне следбенице. Једнако им не одговарају ни неизвршене одредбе о праву око 250.000 протераних Срба и других не-албанаца на слободан, безбедан и достојанствен повратак, о враћању контигената српске војске и полиције на међународне граничне прелазе и друге локације на Космету, гарантовање  слободе кретања, безбедности и других права.

Кад је теч о ЕУ, она је добила улогу медијатора у "статусно неутралним" преговорима од Генералне скупштине УН.  Било би претерано предпоставити да би ЕУ ишла тако далеко да поверење  медијатора добијено од ГС злоупотреби за покушај дезавуисања одлуке другог органа система УН и то СБ Уосталом, ЕУ је један од најгласовитијих заступника поштовања међународног права. Да ЕУ има озбиљан проблем да објасни свој неуспех медијатора, посебно у сприводјењу договора, то је сваком видљиво. Ипак, то не  би могло да буде оправдање за, евентуалне њене
"покушаје одустајања" од Резолуције СБ УН 1244. Таква неопрезност могла би призвати анатему
за "ревизионизам" у међународним односима!
Ко, дакле, "покушава да одустане" од Резолуције 1244? У новијој историји нико, бар са Запада, није одустајао од било чега што је лоше за Србију?

Живадин Јовановић

Господин Ивица ДАЧИЋ
Председник Народне скупштине Републике Србије
Тгр Николе Пашића 13
Б е о г р а д

Поштовани господине Председниче,

Дозволите да Вас упознам да Беогадски Форум за свет равноправних даје пуну подршку иницијативи Удружења логораша логора Јасеновац, СУБНОР-а Србије и Удружења инвалида Србије да Народна скупштина Републике Србије, у што краћем року, усвоји Декларацију о геноциду НДХ над српским народом 1941-1945.
Сматрамо да је усвајање таквог документа у највишој демократској институцији Републике Србије морални дуг према жртвама геноцида, њиховим потомцима и целом српском народу. Уједно то је дуг према историји и истини.

У спровођењу своје стратегије да трећину Срба треба побити, трећину покатоличити а трећину протерати, НДХ је успоставила систем и разрадила најмонструозније методе уништавања српског народа у периоду 1941 - 1945. Орагнизовано је принудно одвођење српског становништа у сабиралишта, пребацивање у систем логора за мучење и зверско убијање само зато што су Срби. У логору Јасеновац, једном од најозлоглашенијем губилишта у Европи 1941-1945, ликвидиран више од 700 000 Срба, Рома и Јевреја. У систем за ликвидацију биле су укључене и озлоглашене јаме на Велебиту, као што је Јадовно, у које су усташе бацале хиљаде живих људи. Жртве никада нису ексхуминране нити сахрањене у складу са цивилизацијским нормама. Систем НДХ логора смрти био је јединствен и по томе што је имао специјалне логоре за децу, као што је био логор на Пагу, у којима су деца убијана изгладњивањем и на друге начине.
О свему томе постоји веродостојна документација и налази домаћих и најпознатојих међународних стручњака, који су Вам верујем познати и доступни Народној Скупштини.
Поред српског народа, као примарног циља геноцида у  НДХ, жртве су такође били и припадници Рома, Јевреја и других народа.

Етичко чишћење и геноцид над српским народом настављени су и током грађанског рата у Хрватској 1992 – 1995 о чему сведоче и агресивне војне акције под називом „Блесак“ и „Олуја“ спроведене  од хравтских снага  потпомогнутих  од стране одређених земаља Запада.

Декларација Народне Скупштине би уједно била снажна порука и позив да се спречи ревизија историје и умањивање одговорности за планирано, организовано, и систематско затирање српског народа, да се заустави растућа плима неоусташтва, неонацизма и неофашизма.
У том смислу, Декларација Народне скупштине Србије би била својеврсни одраз и подршка декларацијама ГС УН сличне садржине и усмерења.

Прошле ноћи је у Њујорку, у 94. години, преминуо Ремзи Кларк,  копредседник Међународног комитета „Слободан Милошевић“.

Ремзи је био један од најбриљантнијих и најпоштенијих Американаца савременог доба, човек који је бранећи жртве америчке агресије широм света, спасавао образ и душу Америке.

Тој племенитој борби је посветио последњих пет деценија свог живота. Ми Срби смо имали част да то у пуној мери осетимо и са разлогом ћемо га увек памтити као једног од наших највећих пријатеља.

Још за време НАТО агресије на нашу земљу, Ремзи Кларк је организовао друштвени трибунал који је осудио НАТО за злочине и тражио његово распуштање. Са Слободаном Милошевићем се срео и као са председником 1999, и као са хашким сужњем 2001. Допутовао је у Београд и на Видовдан 2001, на нашу молбу, у покушају да спречи Слободаново изручење, али је закаснио неколико сати због маневара ДОС-овог амбасадора у Вашингтону Милана Ст. Протића, који је одбио да му изда визу. Ипак, Ремзи је у подне 29. јуна говорио на митингу испред Скупштине, који је организовао СПС.

У Београд је дошао и тужним поводом 2006. и говорио на сахрани Слободана Милошевића. Ремзи је последњи пут био у Београду на наш позив 2009, да би говорио на народном митингу на Тргу Републике поводом 10 година од НАТО агресије. Било је прохладно увече 24. марта 2009. у Београду, а Ремзи, коме је било 82, није понео ни капут ни мантил. На бину се попео обукавши два сакоа.
Дивна људска скромност, једноставност и топлина, огромна правничка ерудиција и говорнички таленат, уз шармантни тексашки акценат, красили су га и као младог високог функционера у министарству правде САД у Кенедијевој и Џонсоновој администрацији, и 1967-1969, као министра правде, односно државног тужиоца САД, али и затим као борца против свих америчких ратова, од оног вијетнамског, до данас, укључујући последње три деценије као оснивача Међународног акционог центра и последње две деценије као копредседника Међународног комитета „Слободан Милошевић“.

Ремзи Кларк је био почасни доктор Београдског универзитета и носилац Сретењског ордена 2. степена.
Било је огромно задовољство и част дружити се и сарађивати са тим незаборавним, пожртвованим и великим човеком.

Београд, 10. априла 2021.
                        
Владимир Кршљанин,
Секретар Међународног комитета „Слободан Милошевић“

Интервју са новинарком Ксенијом Голуб, руска агенција РИАФАН

Председник београдског Форума за свет равноправних Живадин Јовановић буквално се може назвати једним од легендарних представника српске дипломатије „старе школе“. У најтежим годинама за Југославију, од 1998. до 2000. године, био је на једној од најодговорнијих функција - шеф Министарства спољних послова. На тој дужности се више пута састајао са водећим политичарима из других земаља, био је у пријатељским односима са Јевгенијем Примаковом. Пред његовим очима одвијали су се процеси припреме за оружану агресију на територију суверене балканске државе.

Поводом 22. годишњице НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, у ексклузивном интервјуу са дописником међународног издања Савезне новинске агенције за Балкан, дипломата је говорио о правим разлозима операције и поделио виђење тренутне геополитичке ситуације у свету.

“Над Србима је током прошлог века извршен геноцид, а лажне оптужбе да сте чинили злочине у време распада Југославије део су кампање великих сила како би оправдале своје освајачке циљеве”, казала је она у интервјуу за портал вести-онлајн, који је пренео портал Косово онлајн.

Турпеиненова је била посланица финског парламента, али и стручни сарадник у Комисији за испитивање тортуре и кршења људских права Савета Европе. У јавности је постала позната по подршци генералу Ратку Младићу, о чему је написала и књигу, а увелико завршава нову студију у којој се бави низом догађаја који су обележили распад СФРЈ.

Међу њима је и случај Рачак, који је пре две деценије био и повод за агресију НАТО на Србију, наводи се у интервјуу који преноси Србија данас.

Упитана о случају Рачак, Пирко Турпеинен је рекла да је он веома важан зато што је у питању била провокација да би бомбардовали Србију. “Али то је била само једна у низу провокација над вашим народом. Зато ће моја следећа књига бити историја Холокауста и геноцида над Србима, како током Другог светског рата, тако и у време ратова деведесетих и НАТО окупације Косова”, истакла је она.

Mogla sam ja ovu kolumnu napisati i posle prve, piše u autorskom tekstu Milijana Baletić ali sam stisnula želudac i izdržala svih pet. Takvo uterivanje njihovog konstrukta u zdrav mozak – teško čovek koji je živi svedok toga vremena, pod uslovom da je moralna osoba i pri zdravoj pameti, može da izdrži! Uostalom, ovo „sočinjenije“ nije ni namenjeno onima koji znaju i koji su svedoci toga vremena i istine – ovo je namenjeno generaciji koja je danas napunila 20 ili nešto više godina. Podmladak je problem! Počeli su sami da tragaju za istinom što je nedopustivo našim uterivačima straha!, piše Milijana Baletić u autorskom tesktu koji je objavio portal In4s.

U ovom politčko-propagandnom pamfletu – istina i nije bila tema. Autori su dobili zadatak i sredstvo, a to je – laž! Zapravo, njihovo sredstvo je gore od laži – poluistina je to što im čini posao! Poluistinu najbolje guta onaj koji ne zna, a ponešto naslućuje. Onda mu naprave kombinaciju takve terapije za prepakivanje mozga, koja mora da ima taman toliko istine koliko, ne da neće da im naškodi lažima – nego će da doprinese da im konstrukt ubedljiviji bude! Sve što od istine ovde ima notorna je činjenica da je Slobodan Milošević postojao i bio predsednik Srbije. U tih deset godina nemilosrdne borbe Zapada protiv srpskoga naroda u čitavoj Jugoslaviji i  Miloševićevom otporu u kom je bio potpuno sam – okupator je svoju konačnu pobedu odneo 5. oktobra 2000. postavljanjem na vlast svoga kvislinga Zorana Đinđića, koji im je uhapsio Miloševića i vezanoga na tacnu izručio njihovome sudu u Hag! E, oko ove istine, hapseći Miloševića u vili „Mir“ – „umetnici“ pletu „umetničku slobodu“ u kojoj je Sloba nepatvoreno zlo, a kvislinzi spasitelji srpstva!

Srpsko-austrijski pokret solidarnosti organizovao je u sredu uveče pomen žrtvama NATO agresije na bivšu SRJ uz poruku “Ne smemo nikada zaboraviti”.

Povodom 22. godišnjice NATO agresije Srpsko-austrijski pokret pozvao je na okupljanje na trg Štefansplac, u strogom centru Beča, na kojem su protivnici NATO agresije 1999. demonstrirali 78 dana.

Pomen žrtvama održavan je svakog 24. marta okupljanjem na Štefansplacu, izuzev prošle godine kada je zbog pandemije korona virusa morao da se održi “virtuelno”.

Ove godine je odlučeno da se pomen održi ponovo na trgu, uz poštovanje aktuelnih epidemioloških mera, kao što su distanca, nošenje FFP2 maske i znatno smanjen broj prisutnih.

Pomen je, kao i ranijih godina počeo sirenom za uzbunu, koja se mogla čuti širom Srbije 78 dana 1999, a nastavljen je minutom ćutanja za žrtve agresije.

Saša Božinović i Lazar Bilanović sa ambasadorom Nebojšom Rodićem

Lazar Bilanović, predsednik Srpsko-austrijskog pokreta solidarnosti, podsetio je da je Srbija, odnosno tadašnja SRJ, napadnuta od strane 19 najmoćnijih zemalja na planeti, od, kako je kazao, imperije koja je jedina posle Adolfa Hitlera zacrtala sebi da će vladati svetom.

– Ovaj dan se nikada ne sme zaboraviti – poručio je Bilanović

David Štokinger iz mirovnog pokreta “Solidaritetsverksstat” ukazao je da se ove godine zbog pandemije pomen održava sa manjim brojem okupljenih nego ranije, ali da je važno da se održava.

On je podsetio na teške posledice NATO agresije, prvenstveno na ljudske žrtve, ali i na zdravlje stanovništva i životnu sredinu, jer su na SRJ bacani projektili sa osiromašenim uranijumom.

– U ime žrtava moramo sve da radimo da takve agresije sprečimo u budućnosti – poručio je on.

Štokinger je prisutnima pročitao i pesmu o Milici Rakić, trogodišnjoj žrtvi agresije.

Jedan od Srba u Beču, koji je od početka prisustvovao protestima, i kasnije pomenu, Dušan Miljević, ističe da je važno sećati se žrtava kako se ovakav zločin ne bi više ponovio.

– Kulturna sećanja na žrtve je veoma važna. Istorija je pokazala da se, kad god smo zaboravili na svoje žrtve, zločin ponavljao. Tako je bilo i sa Srbima u Hrvatskoj – naglasio je on za “Vesti”.

I Radmila Pena, koja je od prvog dana agresije na SRJ protestovala ulicama Beča, kaže da je kultura sećanja na žrtve veoma važna.

Opomena: Poruke zapadnim moćnicima i austrijskoj javnosti

– Moramo se stalno sećati žrtava i opominjati. Ovde smo se okupljali 1999. godine. Bila sam svake večeri dok je trajalo bombardovanje, i svojim pesmama, koje su bile jedino moje oružje, borila sam se da istina o zločinu ispliva na videlo – kazala je Radmila za “Vesti”.

Saša Božinović iz SKC “Stevan Mokranjac” ističe da se žrtve i zločin ne smeju zaboraviti, kao i da je važno da se ovakvim skupovima opominje da se tako nešto više nikada nigde ne sme dogoditi.

Ratomir Milosavljević naglašava da je bitno da se stalno podseća na istinu o zločinu NATO.

– Ako to više niko ne bude pominjao, zločin će pokušati da prikažu, kao što već pokušavaju, kao opravdanu “humanitarnu akciju” – rekao je Milosavljević.

Inače, pomenu je prisustvovao i ambasador Srbije u Austriji Nebojša Rodić.
Demontirana neutralnost

Vilhelm Langtaler (na slici), koji je od prvog dana uz Srbe protiv NATO agresije, kazao je da je od velikog značaja stalno podsećanje na zločin NATO, koji je podržala EU, pa čak i Austrija, koja bi po Ustavu trebalo da bude neutralna. Kazao je da je neutralnost tog dana bila “demontirana”.

– Želimo da podsetimo šta se dogodilo tada, odnosno na krah mirnog sveta. Mi smo za miran svet, protiv smo agresivnog načina vladanja NATO i EU. Mi želimo povratak neutralnosti i miru sa državama Zapadnog Balkana, ali i Rusijom. Mir sa Rusijom je velika pouka Drugog svetskog rata”, naglasio je Langtaler.
Policija zaplenila transparent

Pomen je protekao mirno, ali uz manji incident na kraju, koji je izazvala policija. Naime, čuvari reda oduzeli su jedan transparent na kojem se nalaze znak NATO i Hitlerova svastika. Ocenili su da se radi o kršenju zakona o zabrani simbola, koji predviđa zabranu veličanja Trećeg rajha. Ni pokušaji objašnjenja da nije reč o veličanju nacizma, već poređenju NATO sa Hitlerovom Nemačkom, nisu urodili plodom. Čuvari reda su najavili podnošenje prijave protiv organizatora skupa i osobe koja je stajala uz transparent. Najpre su dva policajca došla da legitimišu organizatora i osobu koja je stajala pored transparenta, a onda su doveli pojačanje kada su odlučili da zaplene transparent.

Doveli i pojačanje: Policija oduzima transparent

Lazar Bilanović je za “Vesti” rekao da ne razume ponašanje policije, jer se radi o transparentu koji se ističe na protestima i pomenu od 1999.

– Do sada niko nikada ništa nije rekao za ovaj transparent, a sada su odjednom odlučili da ga oduzmu. Uzeli su plakat kojim smo ukazali da je NATO agresija bila isto što je Hitler uradio 1940. nije im smetalo 22 godine i sada im smeta – kazao je Bilanović, dodajući da će za slučaj, kako su mu rekli u policiji, biti nadležna ustanova za zaštitu ustavnosti i borbu protiv terorizma.

Pomen je protekao mirno, ali uz manji incident na kraju, koji je izazvala policija. Naime, čuvari reda oduzeli su jedan transparent na kojem se nalaze znak NATO i Hitlerova svastika. Ocenili su da se radi o kršenju zakona o zabrani simbola, koji predviđa zabranu veličanja Trećeg rajha. Ni pokušaji objašnjenja da nije reč o veličanju nacizma, već poređenju NATO sa Hitlerovom Nemačkom, nisu urodili plodom. Čuvari reda su najavili podnošenje prijave protiv organizatora skupa i osobe koja je stajala uz transparent. Najpre su dva policajca došla da legitimišu organizatora i osobu koja je stajala pored transparenta, a onda su doveli pojačanje kada su odlučili da zaplene transparent.

Lazar Bilanović je za “Vesti” rekao da ne razume ponašanje policije, jer se radi o transparentu koji se ističe na protestima i pomenu od 1999.

– Do sada niko nikada ništa nije rekao za ovaj transparent, a sada su odjednom odlučili da ga oduzmu. Uzeli su plakat kojim smo ukazali da je NATO agresija bila isto što je Hitler uradio 1940. nije im smetalo 22 godine i sada im smeta – kazao je Bilanović, dodajući da će za slučaj, kako su mu rekli u policiji, biti nadležna ustanova za zaštitu ustavnosti i borbu protiv terorizma.

Izvor:

https://www.vesti-online.com/zlocin-nato-ne-smemozaboraviti/

https://tsd-tv.com/2021/03/26/bec-secanje-na-nato-agresiju/

Више телевизиских и медијски кућа у Србији објавило је видео-запис који показује сцену уклањања венаца и цвећа положених пре подне 24. марта, поред Споменика деци жртвама агресије НАТО-а , у београдском Парку Ташмајдан, да би на њихово место венац положила госпођа Дарија Кисић–Тепавчевић, министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, у пратњи г. Горана Весића, заменика градоначелника Београда. Запис бележи да службена лица из пратње ових званичника односе уклоњене венце и цвеће на другу страну парка. Снимак је, потом, широко циркулисан на друштвеним мрежама у Србији, региону и српској дијаспори.

Са дубоком жалошћу и огорчењем осуђујемо уклањање цвећа код Споменика деци жртвама агресије НАТО-а као израз непоштовања према споменику и палој деци, као вређање осећања њихове родбине, грађана главног града, Републике Србије и најшире јавности и непоштовања основних норми гостопримства дипломатских представника пријатељских земаља.

Одстрањене венце и цвеће поставиле су делегације великог броја независних, нестраначких, борачких, ветеранских, инвалидских и организација војних пензионера, студентских и извиђачких организација, а и дипломатских представника из више пријатељских земаља.

Захтевамо да се хитно утврди ко су налогодавци, а ко извршиоци овог недопустивог и некултурног чина, да се предузму одговарајуће мере, изрази јавно извињење и о свему обавести јавност.

Београдски форум за свет равноправних - Живадин Јовановић

Клуб генерала и адмирала Србије - Миломир Миладиновић генерал-п.пуковник у пензији

СУБНОР Србије – Видосав Ковачевић генерал-пуковник у пензији

Удружење војних пензионера Србије – Љубомир Драгањац генерал - потпуковник

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
1999 - 2021

Поводом 22. годишњице агресије НАТО на Србију (СРЈ) венце и цвеће код Споменика деци жртвама агресије НАТО 1999. у Ташмајданском парку и код Споменика „Вечна ватра“ у Парку пријатељства на Новом Београду, венце и цвеће положио је већи број друштвених организација, политичких странака, локалне самоуправе, српске дијаспоре, студентских и омладинских организација и појединаца.

У односу на досадашње, овогодишње комеморације су показале ширу заступљеност омладине и политичких странака, укључујући и странке на власти.

Цвеће су положили Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, Друштво српских домаћина – оргнаизације које традиционално више од две деценије организују ове и друге сличне комеморативне активности.

У њихово име венце су данас положили Живадин Јовановић, председник Београдског форума, Генерал – поптуковник Миломир Миладиновић, председник Скупштине Клуба генерала и адмирала, проф. Др Миладин Шеварлић председник Извршног одбора Друштва српских домаћина.

Почаст жртвама агресије уједно су одали амбасадор Белорусије г. Валериј Бриљов, са сарадницима, директор Руског дома Јевгениј Александрович Баранов, са сарадницима.

Делегацију СПС-а је предводио Никола Шаиновић, Покрета Социјалиста Владимир Илић, председник градског одбора, општине Нови Београда потпредседник Скупштине Срђан Минић, СУБНОР-а Драган Стевић потпредседник ОО, Савеза извиђача Жељко Валковић члан Републичког руководства, Удружења Стара Бежанија књижевник Ранко Спалевић.

«Током агресије НАТО убијено је намјање 89–оро деце што сведочи о њеном злочиначком карактеру», подсетио је присутне Драгутин Брчин, директор Београдског форума.

Код споменика Вечна ватра присутнима се, у име орагнизатора, обратио генерал Лука Кастратовић, председник Извршног одбора Клуба генерала и адмирала, који је истакао да народ који се бори за слободу и достојанство не може бити поражен.

Дужни смо да се стално боримо и изборима за истину о НАТО агресији, као противправном акту и злочину против мира и човечности који се никада и нигде не сме поновити, истако је генерал Кастратовић.

Београд, 24. 03. 2021.

Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних
22 године од почетка агресије НАТО на Србију (СРЈ)

«БРАНИОЦИ» ОД БАЛТИКА ДО ПАЦИФИКА

Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије и низ других независних, нестраначких, непрофитних организација обележавају 24.март дан почетка агресије НАТО сваке године, почев од 2000. до данас. Чине то комеморативним свечаностима, домаћим и међународним конференцијама, полагањем цвећа на спомен обележја жртава агресије, прилозима у медијима, подсећањем пријатеља у земљи и иностранству да учествују у томе. То је препознатљиви део комеморативних активности српског друштва, а у новије време и државе Србије.

Чинимо то, пре свега, из осећања моралне дужности према људским жртвама, како војним и полицијским, тако и цивилним јер су сви они недужне жртве пале на тлу сопствене земље од оружја агресора. Током саме агресије страдало је од 3.500 до 4.000 људи, од чега преко 1.100 војника и полицајаца, други су цивили, жене, деца, радници, професионалци у радио-телевизији, путници у возовима, људи из колона расељених. Колико је људи изгубило животе по окончању оружане агресије међу око 10.000 рањених, колико од заосталих касетних бомби и нарочито, од последица коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом и од тровања отровним гасовима насталим бомбардовањем рафинерија и хемијских постројења, тек треба утврдити. Свих њих се и данас сећамо одајући им најдубље поштовање. Верујемо да ће млади данас, као и све будуће генерације, памтити ове жртве свесни да је то морални дуг нације, услов очувања достојанства и будућности у миру.

Београдски форум за свет равноправних и Клуб адмирала и генерала Србије, одржали су састанак поводом 22. годишњице од почетка оружане агресије НАТО на Србију (СРЈ). Излагања су поднели: Живадин Јовановић, председник Београдског форума, Генерал Миломир Миладиновић, предсдник Скупштине Клуба генерала и адмирала Србије, Млађен Цицовић, директор Представништва Републике Српске у Србији, Проф. Слободан Рељић, Раде Дробац, амбасадор у пензији, потпредседник Београдског форума.

Репродукована је специјална аудио-видео порука Јевегнија Максимовича Примакова Мл., руководиоца Россотрудичества РФ.

Одата је пошта цивлним, војним и полицијским жртвама агресије НАТО и теророризма тзв. ОВК, као и свим грађаним преминулим од последица тешких рањавања, неексплодираних касетних бомби, пројектила са осиромашеним уранијумом и отровних гасова насталих услед разарања рафинерија и других хемијских постројења.

Изражено је дубоко признање свим пријатељским земљама на принципијелној подршци суверенитету и територијалном интегритету Србије, а посебно Руској Федерацији и НР Кини, као стратешким партенерима и сталним чланицама Савета безбедности УН на њиховој подршци, разумевању и јасном ставу да се питање будућег статуса српске покрајине Косово и Метохија може успешно решавати само уз пуно поштовање принципа међународног права, Повеље УН, Устава Србије и Резолуције СБ УН 1244. Није прихватљиво да се решење везује за рокове или да се притисцима и уценама намеће по мери билочијих геополитичких интереса.

Затражено је да надлежни органи приведу крају поступак поименичног утврђивања цивлиних жртава агресије, како би престала јавна спорења око тачног броја. Завршавање овог поступка представља прворазредну одговорност садашњих државних и органа локалне самоуправе.

Изражено је очекивање да се без одлагања настави рад Комисије Народне скупштине и интерресорног тела Владе Србије за утврђивање последица коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом, како би јавност Србије што пре била упозната са званичним резултатима о питањима која се тичу здравља нације.

Поздрављена је делимична реконструкција Споменика жртвама агресије НАТО на Ушћу, у Парку пријатељства и изражено очекивање да се радови комплетирају паљењем Вечне ватре и формалним легализовањем споменика који је постао део споменичке мреже и културе у Србији.

Затражена је подршка иницијативи Београдског форума, за оснивање истраживачког центра у Београду о агресији НАТО, њеним правим узроцима, циљевима и последицама на систем мира, безбедности и сарадње у Европи и у свету. Центар би на једном месту имао многобројна дела домаћих и страних аутора и анализе о агресији НАТО, као и документа која имају научно истраживачку вредност. Омогућио би рад младим истраживачима из земље и света о агресији НАТО као тачки прелома у глобалним односима – од униполарности ка полицентричности глобалних односа.  Имао би важну улогу у чување и промовисању истине и попунио празнину која се очитује када је реч о присутности легитимних српских интереса, ставова и оцена.

Обновљена је иницијатива да се тема о агресији НАТО на Србију уврсти у образовни процес, као посебна наставна јединица за ученике основних и средњих школа и студенте одговарајућих усмерења. Организатори скупа су изразили спремност да пруже стучну помоћ у дефинисању садржаја ове наставне јединице, уколико надлежни органи оцене да је та помоћ потребна.

Учесници састанка су сагласни да европски и глобални односи пролазе фазу најдубљих промена, да печат тим променама дају свестрани успон Кине, обнова и напредак Русије као незаобилазних актера голаблних односа, носилаца мултипооларног светског поретка те одрживог решавања светске економске, безбедносне и здравствене кризе, као и других криза и жаришта сукоба на планети.