Ове године смо заједнички обележили 20-ту годишњицу од оружане агресије НАТО и заветовали се да никада нећемо заборавити недужне жртве тог незаконитог, злочиначког похода. Заиста, то није била никаква «кампања», «хуманитарна интервенција», нити «мали косовски рат», већ освајачки поход у оквиру прокламоване стратегије ширења на Исток. Немачки политичар Вили Вимер у писму канцелару Герхарду Шредеру од 2. маја 2000. године овако је забележиио став представника САД као водеће силе НАТО: «Рат против Југославије (1999.) је вођен да би се исправила грешка генерала Двајта Ајзенхауера из Другог светског рата. Зато се тамо морају накнадно стационирати америчке трупе».Највеће, директне жртве агресије били су народ, обични људи, укључујући ђаке из Мурина и Варварина, путнике међународног воза у Грделици, десетине људи у тракторској колони код Корише и многе друге.

Истовремено, то је био напад на систем безбедности у Европи, на Завршни документ из Хелсинкија, на Повељу УН - преседан за глобализацију интервенционизма. Била је то тачка преокрета у глобалним односима ка доминацији силе и хегемонизма уместо владавине права и поштовања суверене равноправности. Балкан, Европа и свет још увек се нису опоравили од последица. Шта више, тензије су глобализоване, интензивирају се ратнохушкачка пропаганда, економски ратови, милитаризација политике, економије, медија, образовања. Убрзано се спроводи ревизија резултата Првог и Другог светског рата. Све то забрињава, али уједно побуђује енергију и напоре да се сачува мир, убрза процес мултиполаризације глобалних односа и поврати вредност основних принципа међународног права.

Агресија НАТО 1999. је прерасла у окупацију, а окупација 2008. у једнострано незаконито проглашење отцепљења српске покрајине Косово и Метохија. Тиме је на најгрубљи начин игнорисан СБ УН, погажено међународно право, Повеља ОУН и Завршни документ ОЕБС (КЕБС) из Хелсинкија (1975.). Данас се циљеви агресије настављају тако што се врше најгрубљи притисци на Србију да легализује агресију, отимање државне територије, да призна илегалну творевину «Републику Косово», да се одрекне својих државних, националних и историјских права. Владе најмоћнијих земаља Запада и њихове интеграције захтевају да се Србија одрекне најважнијег беочуга свога постојања и трајања, извора и темеља националног, културног и духовног идентитета српског народа. Додуше, ту су и извесне понуде за «нагодбу» у стилу – признање за обећање чланства у ЕУ, за инвестиције, запошљавање, «финансијске пакете», за «бољи живот» и све друго што се понуђачима чини пријемчивим за пометени, измучени и осуромашени народ!

Копромис за будући статус Косова и Метохије записан је у Резолуцији СБ 1244. У суштини, тај компромис има два елемента: на једној страни, потврђивање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне наследнице СРЈ, у међународно признатим границама, а, на другој, суштинск предвиђање суштинске аутономиј, односно, самоуправе Албанцима на Косову и Метохији, разуме се, у оквиру СРЈ, односно, Србије. Имајући то у виду, логично је закључити да предмет преговора треба да буду конкретизација, модалитети и оживотворење суштине записане одлуци СБ УН, а не њено заобилажење, умањивање значаја, или негирање. Ради се о правном акту светског тела одговорног за мир и безбедност која има највећу правну снагу у међународном правном поретку.

Резолуција СБ УН 1244 је резултат тешких преговора за окончање илегалне, оружане агресије НАТО против Србије (СРЈ). Ти преговори само у Београду су имали пет рунди. Под бомбама НАТО. Преговорима у Београду увек су предходили и следили их, разговори на врху у светским центрима као што су Њујорк, Москва, Берлин, Париз, Хелсинки, Брисел. Дакле, ништа од записаног у документу Ахтисари-Черномирдин-Милошевић од 3. јуна 1999., а потом интегрисано у рез. СБ УН 1244 од 10. јуна 1999. - ни гарантовање суверенитета и територијалног интегритетаи СРЈ (Србије), ни право на враћање контигената српске војске и полиције у Покрајину, ни безбедан повратак око 250.000 проптераних Срба и других неалбанаца није дато због беневолентности НАТО, Била Клинтона, Тонија Блера, Герхарда Шредера или Хавијера Солане према Србији, већ због реализма и нужде.

Русија је у тим преговорима играла важну улогу посредника. Њена улога била је незаменљива. Она је, такође, била и израз реализма, не само Србије (СРЈ), већ једнако и реализма НАТО, САД и ЕУ.

Данас је сасвим јасно – да 78-дневно бомбардовање уз коришћење стратешких бомбардера и најмодернијих ракета, уз разарање цивилне инфраструктуре, уз употребу оружја са осиромашеним уранијумом, графитних бомби и других оружја за масовно уништавање нису били ни „кампања“, ни „хуманитарна интервенција“, ни „мали косовски рат“, већ освајачки рат у оквиру глобалног похода САД (НАТО) на Исток, на руске границе. Разуме се да је окончање агресије, убијања и разарања , био превасходни интерес Србије. Заустваљање даљег разарања европског и светског система безбедности заснованих на Финалном документу ОЕБС из Хелсинкија, односно, на Повељи УН – било је у интересу светског мира и безбедности, у интересу мирољубивих земаља, народа и цивилизације. Избијање озбиљних разлика у западној Алијанси током саме агресије, посебно у ланцу командовања, било је такође разлог што је 10. јуна 1999. године оружана агресија окончана резолуцијом СБ УН као једино надлежног органа за питања мира и безбедности у свету.

Имајући у виду важну улогу Русије у окончању агресије, не може бити логично да неко данас држи Русију по страни од преговарачког процеса чији циљ треба да буде отклањање последица те агресије. Једнострана сецесија Косова и Метохије, једнострано проглашење независности 2008., кршење европског и светског правног и безбедносног поретка су последице агресије. Да ли је уопште замисливо да те последице могу отклонити владе и интеграције земаља које су извршиле агресију, да ли је реално да они буду гаранти мирног, праведног и одрживог решења?

Преговори у Брислу, под окриљем Запада, воде се искључиво у складу са геополитичким интересима Запада. То су исти интереси због којих је 1999. покренута оружана агресиј: смањити и ослабити Србију; исцртавањем нових граница још више испарцелисати српску нацију, подстаћи асимилацију Срба у бившим југословенским републикама, спречити слободан и безбедан повратак протераних Срба у њихове домове и на њихова имања; силом, претњама и уценама примнорати Србију да призна нову албанску државе; охрабрити стварање тзв. Велике Албаније од делова територија Србије, Црне Горе, Северне Македоније, Грчке; Балкан, без остатка, гурнути у чланство НАТО, укључујући Србију и БиХ; и, окренути Србију против Русије. је велика заблуда.

Таквa циљеви, без обзира што нису реални, односно, баш због тога, воде продубљивању нестабилности Балкана и убрзаном акумулирању конфликтног потенцијала у Европи, удаљавању од развоја, заостајању. Нови конфликти не могу се искључити. На то нас упозорава историја, како новија, тако и из времена уочи Другог светског рата.

Дијалог о Косову и Метохији у досадашњом формату тешко може довести до одрживог решења зато што је тај формат одраз геополитике експанзије НАТО (САД) на Исток. Да би решење било одрживо и у интересу мира потребно је враћање резолуцији СБ УН 1244, Повељи УН и Финалном документу из Хелсинкија.

Србија не може прихватити даље дробљење свог националног корпуса и удаљавање од захтева за праведним и одрживим решењем српског националног питања на Балкану. Драстично погоршање положаја српског народа на Балкану током протеклих деценија није и не може бити последица српског национализма или наводног великодржавља, још мање последица наводног неразумевања значаја пада Берлинског зида. Фрагметисање, слабљење и кажњавање српског народа резултат је осмишљене експанзионистичке геопоплитике западних центара моћи који су дугорочно, систематски охрабривали, финансирали, чак и директно наоружавали сепаратизме у бившој СФРЈ. Ревизија историје и резултата Првог и Другог светског рата, па чак и резултата Балканских ратова, раст неофашизма, неонацизма и неоусташтва нису стихијне, спонтане појаве већ геополитички изданци.

Повезаност настојања западних центара моћи да Србија прихвати, легализује и легитимизује отимање Косова и Метохије и политике хегемонизма и експанзионизма на глобалном плану захтева стратешки дијалог у четвороуглу Русија – Кина - Вашингтон – ЕУ. Без тог дијалога слаби су изгледи и за успех дијалога Београда и Приштине, ако се и када се настави. Замена нису ни «шаргарепе», ни «фазни» поступци, ни «пакети» инвестиција и «бољег живота». Игра је глобална геополитика, а игралиште тешко да може бити само Балкан. Док је ЕУ у кошмару а САД између избора и импичмента, док се као последица санкција, протекционизма и трговинских ратова надвија опасност од нове глобалне рецесије тешко је рачунати на уравнотежено, праведно и одрживо решење било којег озбиљнијег проблема. То не значи да треба одустајати од напора да се мирним путем и преговорима реши и питање будућег статуса Косова и Метохије, али уз поштовање основних принципа Повеље УН и ОЕБС и компромиса записаног у резолуцији СБ УН 1244.

Ваши циљеви за остваривање равноправности и очување националног, културног и духовног идентитета српског народа, за остваривање сразмерне равноправне заступљености у државним институцијама, јавним службама, јавном сектору, запошљавању су потпуно легитимни и заслужују пуну подршку. Ваши захтеви за слободу образовања, информисања и културних активности на српском језику и ћириличном писму у складу су са европским стандардима и засновани на конвенцијама Савета Европе. То исто односи се и на ваше напоре да очувате право на слободно исповедање православне вере које сте наследили од ваших предака, да сачувате достојанство, интегритет, имовину и светиње Српске православне цркве. Услови за то су слога, постојаност, подршка матице, самопоуздање и поглед унапред.

Србија као матична држава биће успешна у својој политици заштите права Срба у региону онда када се деловима српског народа поврате одузета права конститутивног народа тамо где су их поодавно стекли и уживали, када Срби у региону у стварности буду уживали сва права каква уживају припадници других националних заједница у Србији.

Живадин Јовановић

[1]На основу излагања на трибини Српског националног вијећа Црне Горе, Српски дом, Подгорица, 29. новембар 2019

Приказ књиге Willy Wimmer: „Der Schlüssel zur Weltherrschaft – Die Heartland-Theorie“; Westend Verlag, 2019 Frankfurt, S. 79 (Вили Вимер: „Кључ за владање светом – Хартланд-теорија“)

Аутор није непознат српској јавности. Вили Вимер, бивши државни секретар Министарства одбране Немачке и дугогодишњи посланик ЦДУ странке у Бундестагу, лета 2000. године био је присутан на конференцији високих званичника САД и европских земаља у Братислави. На њој је одлучено да Србија буде трајно искључена из Европе. Или, речено, јасним српским језиком, закључено је да наш народ буде изопштен из заједнице европских народа, као када су се некада, у давна времена, на пример, изоловали они појединци који су боловали од куге или колере. Закључак те конференције био је недвосмислен: циљ Вашингтона јесте да се Русија заувек, са читавог Балкана, протера. Уништавање српског народа имало је за циљ да се Русији у том делу Европе зада озбиљан геополитички пораз. Вимер је одмах о томе обавестио тадашњег канцелара Герхард Шредера, а ја сам, те исте године, Вимерово писмо (видети на крају овог текста) за недељник „НИН“ превео на српски.

Немачки аутор анализира мисли тог Енглеза, формулисане почетком 20. века, и покушава јавности нашег, 21. века, да објасни колико су оне и данас релевантне. Макиндер је нашој широј јавности, претпостављам, мање познат. Био је енглески географ и економиста. Један је од оснивача, а од 1903. до 1908. године био је и директор, угледне школе „London School of Economics“.

Одмах на почетку књиге Вимер прелази на главну тему свог излагања. Он подсећа читаоце на историјско предавање које је Макиндер, пред елитом британског друштва, одржао године 1904. у „Краљевском географском друштву“ („Royal Geographical Society“). Наслов његовог излагања гласи „The geographical pivot of history”. У духу српског језика можда би се то најбоље могло да преведе као „Главна географска тачка у историји“, или „главна ос“.

Протекла недеља протекла је у знаку „шпијунске афере“ у Србији која је изазвала реакције не само бројних српских медија већ и других међународних фактора и средстава јавног информисања. Наиме, освануо је снимак са неког паркинга у коме бивши заменик војног аташеа амбасаде РФ у Србији даје неком неикдентификованом лицу неку кесу, а авај му узвраћа пажњу, такође кесом. Одмах нам је „познати бугарски истраживачки новинар Христо Грозев, очито велики ауторитет на „Западу“, појаснио да то руски шпијун даје новац нашем официру а овај му за узврат даје некакве информације. Ову врсту сензационализма, здушно су прихватили сви, и политичари и медији у нашој земљи, а укључили су се и други-Бугари, Американци и, наравно, Руси, јер су прозвани. Можда је због јавности у Србији требало изаћи са некаквим ставом и информацијама, уколико их има али, по мом мишљењу, не на начин на који је то учињено јер је случај добио димензију какву није требало нити је разјашњен.

Наиме, свако ко се имало бавио државом, политиком, дипломатијом, безбеднопћу или одбраном, па и економијом, науком и сл., свестан је да је шпијунажа нешто  што постоји вековима и што се практикује у целом свету, према свим државама од интереса. Ту нема ништа чудно нити непознато. Сигуран сам да је наша земља, са својим геополитичким положајем, својом независном политиком, нарочито у области војне неутралности, проблемима који вуку корен из Југославије и начина њенога распада, ситуације на КиМ и у БиХ, па и у Војводини, Рашкој, на Југу Србије, интересантна за многе стране факторе. И локалне и велике силе. Из изјава представника наших власти смо чули да су Хрвати, Албанци (браћа по оружју-употребљаваног против Срба), Бугари, а то сигурно важи и за Словенце Црногорце, па и друге у региону, веома активни у праћењу збивања у нашој земљи и њених спољно-политичких активности. Не треба сумњати да то савесно чине и Американци, Енглези, Французи, Италијани, Турци и многи други. То нашу јавност вероватно не чуди, али је чуди да то чине и Руси, Кинези па и други. А не би требало јер свака земља првенствено штити себе, своје границе и своје интересе, у земљи и ван ње. Да, рећи ће неки, али ми смо са Русима пријхатељи, Кинези нас подржавају, зашто онда нас шпијунирају? Једноставно, зато јер нас је историја научила да су једно политички говори и изјаве о пријатељству, па и споразуми, а друго стварне намере и деловање. Због тога свака земља политику неке земље проверава на све начине, па и кроз шпијунажу. За безбедност сваке земље и њену правовремену оријентацију од кључне је важности да сазна шта су праве намере неког другог субјекта и шта од њега, и у ком року, може да очекује. То није академнско питање већ питање благовремене припреме за адекватан одговор.

Навешћу пар примера који то добро илуструју. На пример, Мађарска је са  Југославијом 12. 12. 1940. г. потписала Споразум о вечном пријатељству а непуних шест месеци након тога, априла 1941. г., је напала, заједно са силама „осовине“ и окупирала, односно припојила Мађарској, Бачку и Барању. Таквих је случајева много и они доказују да не треба веровати ни изјавама, ни уверавањима, ни споразумима, већ тражити стварне информације. А оне се неће добити легалним каналима. Зато ће шпијунаће увек бити, ма шта ко говорио и мислио. Подсетимо се и Пакта о ненападању између Немачке и СССР (Пакт Рибентроп-Молотов, који је потписан 1939. г. у Мокви а Немачка је напала СССР јуна 1941. г. а могли бисмо навести велики број сличних случајева.

Много би значило да су о правим намерама и Југославија и СССР били упознати. Могли би нешто учинити, ако ништа се боље припремити за рат. Најлепше је и најбоље када се информације добијене јавним и тајним каналима поклопе, али то није увек случај.

Још се нешто мора рећи- какву год да нека земља има политику, у оквиру њеног политичког бића има оних који се са том политиком не слажу и боре се да је промене. Ако нека земља подржава политику званичне власти, она ће наћи начина да то искаже, а ако подржава опозицију, наћи ће начина да то уради. Да би се то учинило мора се имати добар увид и људи којису  на лицу места, а то не може увек редовним каналима..

На крају, о самом случај треба рећи да је лансиран да, и на овај начин, упозори Србију на „опасност“ по њу која долази из Русије и да „докаже“ да Србија не сме Русији веровати, јер је, упркос историјско добрим односима две земље, ипак шпијунира. Одакле то потиче можемо видети из чињенице да је то дошло преко Бугарске, преко „угледног истрачивачаког новинара“ који је завршио амерички универзитет у Софији, добио европску новинарску награду за 2019.г. а заслуге су му икстраживање обарања авиона изнмад Украјине 2014. г., „државног удара“ у црној Гори 2016. г. и случајева тровања 2018. г.  Дакле, још једна неуспела хајка на „погубан“ руски утицај на Балкану, а посебно у Србији, и овај пут са лошим глумцима и лоше режираном представом.

Београд, 27. 11. 2019. г.

Раде Дробац
Амбасадор у пензији
Члан УО Београдског форума за свет равноправних

Живадин Јовановић

Копромис за будући статус Косова и Метохије који је записан у Резолуцији СБ 1244, потврђује суверенитет и територијални интегритет СРЈ, односно, Србије као правне наследнице СРЈ, у међународно признатим границама, а Албанцима на Косову и Метохији, суштинску аутономију, разуме се, у оквиру СРЈ, односно, Србије. Имајући то у виду, логично је закључити да предмет преговора треба да буду конкретизација, модалитети и оживотворење суштине записане одлуци СБ УН, а не њено заобилажење, умањивање значаја, или негирање. Ради се о правном акту светског тела одговорног за мир и безбедност којиа има највећу правну снагу у међународном правном поретку.

Резолуција СБ УН 1244 је резултат тешких преговора за окончање илегалне, оружане агресије НАТО против Србије (СРЈ). Ти преговори само у Београду су имали пет рунди. Њима су предходили, или су их следили разговори на врху у светским центрима као што су Њујорк, Москва, Берлин, Париз, Хелсинки, Брисел.

Русија је у тим преговорима играла кључну улогу посредника. Њена улога била је незаобилазна и незаменљива. Она је, поред осталог била и израз реализма НАТО, САД и ЕУ.

СРЈ (Србија) нити је желела, нити је изазвала агресију. Уосталом, данас је сасвим јасно – да то није била ни „кампања“, ни „хуманитарна интервенција“, ни „мали косовски рат“, већ освајачки рат у оквиру глобалног похода САД (НАТО) на Исток, на руске границе. Окончање агресије, разарање земље и убијање недужних грађана, био је превасходни интерес Србије. Паралелно, заустваљање даљег разарања европског и светског система безбедности заснованих на Финалном документу ОЕБС из Хелсинкија, односно, на Повељи УН – било је у заједничком интересу Европе, Русије и света. Избијање озбиљних разлика у западној Алијанси током саме агресије, посебно у ланцу командовања, било је додатни разлог што је 10. јуна 1999. године оружана агресија кончана резолуцијом СБ УН.

Имајући у виду, да је Русија одиграла важну улогу у окончању првог рата на тлу Европе после Другого светског рата, не може бити логчно да неко данас држи Русију по страни преговарачког процеса чији је циљ отклањање последица тог рата. Једнострана сецесија Косова и Метохије, једнострано проглашење независности 2008. је управо таква последица. Преговори у Брислу, под окриљем Запада, воде се искључиво у складу са геополитичким интересима Запада.

Нелогичност је и у томе што се за исход таквих преговора очекује аминовање Русије у Савету безбедности УН. Поводом будућег статуса Косова и Метохије врло често се поставља питање – шта је реално. Да ли је реално очекивање да се Русија председника Путина у Савету безбедности, или иначе, сагласи са решењем које је у геополитичком смислу, далеко мање од онога што је пре 20 година постигла Русија председника Јелцина? Питање је утолико логичније што је у међувремену постало сасвим јасно да све идеје које Запад лансира и којима тежи у вези са Косовом и Метохијом усмерене на три међусобно повезана циља – прво, мања и слабија Србија; друго, независно Косово и Метохија (бар до конституисања Велике Албаније); треће, Србија са руководством окренутим против Русије (слично Црној Гори); и четврто, потпуна контрола НАТО до руских граница, односно, учлањење Косова, Србије и Украјине у НАТО.

Такви покушаји, без обзира што нису реални, воде опасној дестабилизацји Балкана и убрзаном акумулирању конфликтног потенцијала у Европи, удаљавању од развоја, заостајању.

Што се Србије тиче, приоритетно је даље учвршћивање политике неутралности, њено уздизање на ниво уставног принципа, уравнотежена међународна сарадња и захтев за поштовање и извршавање неизвршених делова из резолуције СБ УН 1244 и других докумената.

Дијалог о Косову и Метохији у досадашњом формату тешко може дати уравнотежено, праведно и одрживо решење. Циљ преговора у Брислу је решење које је саставни део геополитике експанзије НАТО (САД) на Исток. Да би решење било одрживо и у интересу мира потребно је враћање резолуцији СБ УН 1244, Повељи УН и Финалном документу из Хелсинкија. За то је неопходан стратешки дијалог у четвороуглу Русија – Кина - Вашингтон – ЕУ. Без тог дијалога слаби су изгледи за успех дијалога Београда и Приштине, ако се и када се настави. Замена нису ни «шаргарепе», ни «поглавља», ни «пакети» инвестиција и «бољег живота». Игра је геополитика, а игралиште тешко да може бити само Балкан. Доминација, хегемонизам и застрашивање значе окретање прошлости и сукобима.  За мир и будућност неопходни су дијалог, равноправност и поштовање основних принципа међународног права.

Када је француски председник Емануел Макрон кренуо у посету Кини ове недеље, званичник Јелисејске палате открио је: расте страх да ће Европа бити „колатерална жртва“ примирја у трговинском рату између Кине и САД — јер ће тада она постати мета број 1 трговинских мера свог савезника. Француска зато жури да односе са Кином подигне на што виши ниво.

И заиста, током свог боравка у Шангају и Пекингу, француски председник уздржао се од коментарисања догађаја у Хонгконгу и осталих унутрашњих питања Кине – јер би то Кина сматрала непристојним задирањем у њен суверенитет — а одатле се вратио са потписаним споразумима вредним 15 милијарди долара.
24.05.2018. Руски председник Владимир Путин и председник Француске Емануел Макрон на петербуршком међународном економском форуму 2018

И не само то. Макрон и његов домаћин, председник Кине Си Ђинпинг, како сумира „Саут Чајна морнинг пост“, сагласни су у оцени да су „заштита слободне трговине, као и борба против климатских промена, неопходни“ — и једно и друго, упркос председнику САД Доналду Трампу, који је, уз трговинске ратове, сад формално започео и процес иступања из Париског климатског споразума. Са тим у вези, поручио је Макрон, „уз Европску унију, Кину и Русију, које подржавају споразум, нечији изоловани став није довољан да промени курс којим иде свет. То га само води маргинализацији“.

Овакве Макронове поруке Америци, притом упућене из Кине, нису потпуно изненађење. Јер, признао је француски председник крајем августа, „доживљавамо крај западне хегемоније (...) због избора које су САД начиниле током протеклих неколико година, и то не само актуелна администрација“. Истовремено, додао је тада, на глобалној сцени све више расте утицај Русије и Кине.

Да ли је Макронова посета Кини, уз поруке које је одатле упутио, показатељ његове намере да преиспита стратешке односе Европе са Америком, Кином и Русијом? Дели ли његове ставове и немачка канцеларка Ангела Меркел, за коју „Форин полиси“ тврди да је „изабрала Кину насупрот Запада“ поводом спора око „Хуавеја“? Или, пак, Кина остаје „економски супарник“ и „системски ривал“, како ју је почетком ове године дефинисала Европска комисија у документу под називом „Стратешки поглед на односе ЕУ и Кине“?

У „Новом Спутњик поретку“ о овим су питањима разговарали бивши министар иностраних послова СРЈ Живадин Јовановић и аналитичар Бранко Павловић.

„Макрон сад покушава да надокнади изгубљено време у развоју односа са Кином“, каже Живадин Јовановић и додаје: „Француска је била једна од ретких земаља Запада која је била веома резервисана према кинеском мегапројекту ’Појас и пут‘, међутим, у међувремену је Макрон схватио да Кину ништа не може да задржи у економском и технолошком развоју, те је и дошао до закључка да му је, кад не може да је победи, боље да јој се придружи. Прошлонедељна посета француског председника показатељ је одлуке да се иде на шири развој односа са Кином, који коинцидира са погоршањем односа на линији трансатлантског савезништва ЕУ и САД; оно је видљиво и на другим пољима, о чему говори и одлука Данске да уклони последње преостале препреке за изградњу гасовода ’Северни ток 2‘“.
Даља дестабилизација осовине Брисел-Вашингтон

„Француска има исувише сопствених проблема — константно бележи ниске стопе привредног раста — да би могла себи да дозволи да жртвује сопствени интерес за сарадњу с Кином, зарад интереса Сједињених Држава, које се тој сарадњи противе“, објашњава Бранко Павловић и додаје: „Ово су процеси које, једноставно, није могуће зауставити јер, с једне стране, Кина има непрегледно унутрашње тржиште које је примамљиво, а са друге стране имамо и ’Појас и пут‘, који интегрише глобалне привредне токове, уз спремност Кине да сопствена технолошка достигнућа подели са другима и тако им пружи основу за развој“.

Емануел Макрон и Си Ђинпинг са супругама после свечаног дочека у Пекингу

„И Кина и Европска унија налазе се под претњом америчких трговинских мера и та околност додатно упућује и Макрона и Европу уопште на сарадњу с Кином. А последица тога је даља дестабилизација осовине Брисел-Вашингтон“, наглашава Јовановић.

„Ни Француска ни Немачка више не желе да заоштравају своје односе с остатком света зарад америчких интереса, јер тиме само спречавају сопствени развој“, тумачи Бранко Павловић њихове мотиве.

    „Све је ово део порођајних мука мултиполарног света. Досадашњи центри моћи и њихове окоштале структуре тешко могу добровољно да се одрекну привилегија које су стицали током протеклих деценија, међутим, на сајму у Шангају прошле недеље учествовало је 155 земаља и 2.890 компанија из читавог света. То говори да је Си Ђинпинг у праву када каже да се центар економског, технолошког и трговинског развоја сели са Запада у Азију, али и да је процес мултиполаризације света незадржив“, наглашава Живадин Јовановић.

„Ако се гледа бруто друштвени производ по паритету куповне моћи уместо по номиналној вредности, што је поузданији параметар, долазимо до податка да земље БРИКС-а (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка) већ четири године имају већи укупни БДП од Сједињених Држава и Европске уније заједно. Дакле, време у коме ће их они престићи није будуће — то се већ догодило“, указује Бранко Павловић.

Емануел Макрон и Си Ђинпинг на свечаној церемонији у Пекингу

„И због тога, да би избегла маргинализацију на коју је Макрон упозорава, Америци преостаје могућност да се и сама прикључи кинеском ’Појасу и путу‘. Отворени позив за то они имају, и то без политичких условљавања каква су карактеристична за западне моделе интеграција“, примећује Живадин Јовановић.

„У супротном, пак, стратешко повезивање Париза и Белина са Москвом и Пекингом, Америку у извесном смислу заиста избацује из игре. А својим садашњим ставом она сама убрзава такав процес и само је питање времена када ће је напустити и њени традиционални савезници“, закључује Бранко Павловић.

Погледајте видео излагање председника Београдског форума Живадина Јовановића на тему Народне дипломатије и односа Русије и Србије.
(Русија,Вороњеж, новембар 2019)

Ових дана директор у америчком Државном секретаријату Томас Зарзецки проверава у Београду да ли Србија куповином руског одбрамбеног оружја поштује или крши америчке законе о санкцијама.
Да би се јавности Србије мисија Зарзецког представила као нешто нормално медији подсећају да је Зарзецки са истим или сличним мандатом до сада обишао око 60 земаља!

Још априла 2000. на самиту НАТО у Братислави Американци су европским савезницима саопштили да је за циљеве НАТО примена америчких закона у Европи далеко боља од европских. Што се Србије тиче треба је трајно држати изван европског развоја (Вили Вимер, писмо Герхаарду Шредеру, 02. мај 2000., Актуелна питања спољне политике, Београдски форум, 2007., стр. 73.-75.).

Бројне чињенице показују да САД као највећа демократија на свету теже ревизији светског поретка успостављеног на резултатима Другог светског рата и успостављању светског поретка заснованог на њиховој изузетности и сили. Истовремено Русија и Кина које САД означавају као ауторитарне и ревизионистичке теже светском поретку заснованом на праву и Повељи УН.

8. новембар 2019.

СР Македонија се 1991. г., након референдума, мирно, без сукоба, отцепила од остатка СФР Југославије. Тада је први пут у историји постала држава и понела име Македонија без додатних одредница, с обзиром да је „Вардарска Македонија“ до 1929. г. била у саставу Србије (Јужна Србија), а након тога до 1946. г „Вардарска бановина„ у Краљевини Југославији.

Основна намера отцепљења била је да избегне санкције и грађанске ратове који су већ почели, као и дубљи сукоб са западним силама који је већ био евидентан. Македонија је тиме учинила управо оно што је „Запад“ од ње тражио – да напусти преостали део Југославије и тиме додатно ослаби, пре свега, позицију Београда. На њену жалост, такав гест добре воље и
послушности према „Западу“ није је спасао проблема. Грчка је одмах оспорила име Македонија па је после дужег натезања у званичној међународној терминологији прихваћен као привремени назив „Бивша Југословенска Република Македонија“.

Како протумачити најновије поруке америчког изасланика Палмера? Шта за Србију значи сарадња са Кином и како се може искористити учешће у пројекту „Појас и пут"? Гост емисије је Живадин Јовановић, некадашњи шеф дипломатије Савезне Републике Југославије.

Уредник и водитељ је Ивана Прибићевић.

Извор: http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/23/radio-beograd-1/3721570/u-sredistu-paznje.html

Члан Управног одбора Форума, амбасадор у пензији Раде Дробац, разговарао је 22. октобра о. г. у Београду са Хансјорг Милером, послаником у немачком Бундестагу партије „Алтернатива за Немачку“.

До разговора је дошло на иницијативу Х. Милера, који се у Београду налази као члан немачке политичко-привредне делегације предвођене министром за економију и енергетику Немачке Петером Алмајером.

У једночасовном садржајном разговору размењена су мишљења о актуелној ситуацији у свету а посебно о питањима од значаја за Србију и Немачку. Х. Милер је изнео ставове своје партије у односу на визију ЕУ као снажне и просперитетне заједнице суверених националних држава, уједињених заједничким интересима и принципима а против европске супра државе која би поништила суверенитет и националне интересе својих чланица. Истакао је да се залаже за сасрадњу у оквиру најзначајнијих држава Европе, а пре свега између Немачке, Француске и Русије. Сматра да НАТО треба укинути и да Европа , на линији сарадње европских држава, предвођених Немачком, Француском и Русијом треба да изгради своју безбедносну и одбрамбену архитектуру. Истакао је да снажно подржава развој политичке и економске сарадње Немачке и Србије и да сматра да за њен далеко већи развој има пуно простора. Истакао је да подржава ставове Србије у односу на питање решавања дијалога између Београда и Приштине и да је тбог својих ставова по том питању на мети критика и претњи Албанаца у Немачкој.

Р. Дробац је информисао Х. Милера о ставовима Београдског форума у погледу начина решавања питања КиМ, истакавши да је једино исправна, легална и праведна опција придржавање Резолуције 1144 СБ ОУН која у себи садржи јасне назнаке о статусу Косова и Метохије, као и да су тога дужне да се придржавају све чланице УН. Зачуђује да су многе од њих признале лажну државу „Косово“ не поштујући ову резолуцију за коју су својевремено гласали. Ово се посебно односи на оне земље које воле да себе представе као иконе демократије и легалитета. Потврдио је да Србија води политику неутралности у односу на војне блокове и да се та политика неће мењати. С друге стране, Србије жели отворену и искрену сарадњу са свим државама света, на принципима равноправности и обостраног интереса. Принцип равноправности је, истакао је Р. Дробац, и један од основних принципа којих се у раду и разматрању светских проблема придржава Београдски форум за свет равноправних, који такву одредницу има и у свом називу.

Раде Дробац се, на крају, захвалио Х. Милеру на интересу за разговор, истакао жељу Форуме за наставак контаката, пренео поздраве председника Форума Живадина Јовановића  и поклонио му две књиге које је издао Београдски форум- „Србија у Великом рату“ и“Сумрак Запада“.

"Политика", 22. 10. 2019.
КОСОВСКА МИТРОВИЦА -

Није довољно само учешће појединих сила како би се дошло до одрживог решења када је у питању Косово и Метохија, оценио је Живадин Јовановић, који је био шеф југословенске дипломатије крајем деведесетих година.

Запад настоји све време да напречац дође до решења које је у интересу његове геополитике и нема сумње да немачка канцеларка Меркел у том смислу игра важну улогу, али то зашта се она залаже није принципијелно већ арбитрарно решење, рекао је он у интервјуу за Косово Онлине.

"Наравно, мислим да је увек добро разговарати, али нема решења у досадашњем формату, односно нема решења само уз учешће ЕУ и директно и индиректно САД", казао је Јовановић.
 Он је додао да је КиМ глобални проблем који се тиче безбедоносне архиктетуре у свету и руши читав систем међународних односа који је успостављен на резултатима који су настали након Другог светског рата.

"Нужно је да на равноправној основи учествују, наравно поред Србије и великих силе, пре свега сталне чланице Савета безбедности укључујући Русију и Кину. Међутим, и са њиховим учешћем далеко смо од решења", сматра Јовановић.

На питање шта је по његовом мишљењу минимум на шта би Србија могла да пристане када је у питању КиМ, он одговара да је компромис који је конституисан у резолуцији СБ 12.44 "минимум минимума" испод кога Србија не сме да иде.

"На тој линији су пре свега Кина, Русија и Индија, али мислим да је и Јапан. Њихов премијер Шизо Абе и министар иностраних послова су рекли да КиМ није регионални и европски проблем већ светски", навео је Јовановић.

Говорећи о томе шта је по његовом мишљењу одрживо решење за КиМ, он каже да је компромис направљен 1999. на основу резолуције 1244 и да због тога и поздравља изјаву председника Србије Александра Вучића који је недавно навео да се Србија залаже за одрживо решење на основу те резолуције.

"Требало би инсистирати на томе да се тај компромис испоштује, јер одрживо решење није оно које је наметнуто или оно које нуди запад", наводи Јовановић.

На питање колико је председник САД Доналд Трамп заинтересован за изналажење одрживог решења за КиМ, он одговара да Трамп нема интереса да наслеђе Клинтона, Блера и Олбрајтове прихвати као наслеђе највеће демократије на свету.

"Није аргумент то шта хоће Приштина, јер је то криминална творевина и то се не може накнадно претворити у закон. Неко би рекао да је Косово чедо запада. Па, једноставно не можете илегално чедо да претворите у законито. Када Меркелова говори да је против преседана, мислећи на поделу Косова, Србија треба прва да каже да је против преседана, јер преседан је био дробљење СФРЈ, СРЈ и на крају Србије. Е то су били преседани", закључио је Јовановић.

Dodeljivanje Nobelove nagrade za književnost austrijskom piscu Peteru Handkeu uzburkalo je duhove na brdovitom Balkanu, kao malo koja stvar od ratnih devedesetih godina.

Da li je Švedska akademija pravilno postupila što je dala najprestižnije svetsko priznanje „osobi koja veliča Slobodana Miloševića“ ili je upravo suprotno, tačno postupila jer je cenila Handkeov književni rad koji je u svetskim okvirima nesporan, pitanje je na koje odgovor zavisi sa koje strane se gleda.

Ovo priznanje se najviše dopalo Srbima. Handke je veliki prijatelj Srbije i srpskog naroda. Zbog toga je u karijeri imao i problema. Ali nije jedini. U ovom istraživanju „Vesti“ će se baviti prijateljima i osobama koji su podržavali srpski narod, pogotovo tokom burnih godina raspada SFRJ, ratova koji su usledili, dok su Srbi bili „izopšteni“ iz međunarodne zajednice.

– Srbi me poštuju, ali ne čitaju – poručio je Handke jednom prilikom srpskim prijateljima.

I u tome ima istine. Ali, takođe, istina je i da bi ovaj pisac možda ostao manje poznat na Balkanu da nije njegove snažne podrške Srbima tokom ratova, što je deo njegovog šireg zalaganja za pacifizam i mir u svetu. Međutim, uz sve to, sa Srbima je imao poseban odnos. Možda postoji dobar razlog za Handkeovo poistovećivanje sa našim narodom. Kao i on, koji je bio vanbračno dete u strogom katoličkom društvu, preseljavan, ismevan u detinjstvu, osećao se izopšteno isto kao što su se Srbi osećali izopšteni 90-ih godina. Našao je nekoga sa kim može da podeli tugu izopštenika. Našao je svog para.

Nije Handke jedini nobelovac koji je Srbima davao podršku kada im je bilo najteže, zbog čega su se nalazili na meti kritika.

– U balkanskoj tragediji već postoji jedan gubitnik – Evropa. Nije moguće da jedan savez, stvoren radi odbrane, preduzme neobjavljen rat, da bombarduje samo radi bombardovanja, i to naočigled nemoćnih evropskih političara i ravnodušnih Evropljana kojima je oduzeta čak i sposobnost za gnušanje – govorio je portugalski pisac i nobelovac Žoze Saramago tokom NATO intervencije u SRJ.

Sličnog je stava bio i proslavljeni ruski pisac i nobelovac Aleksandar Solženjicin.

„Zgazivši Povelju UN, NATO je čitavom svetu i sledećem veku nametnuo drevni zakon – zakon džungle“, napisao je autor „Arhipelaga Gulag“.

Mnogo je svetski poznatih i izuzetno cenjenih ličnosti koje su se deklarisale kao prijatelji Srbije, iskazujući joj veliku podršku, kaže za „Vesti“ nekadašnji šef jugoslovenske diplomatije Živadin Jovanović. Pored Handkea, kako ukazuje, još je nekoliko nobelovaca stalo u odbranu naše zemlje tokom NATO bombardovanja 1999. godine.

– Bili su to Solženjicin, Britanac Harold Pinter, Italijan Dario Fo i Portugalac Žoze Saramago. Podržao nas je i brazilski pisac Paulo Koeljo – priča nam nekada prvi jugoslovenski diplomata.

Jovanović ističe da su to nezavisni umovi, poznati, jaki i renomirani, ljudi koje pozicije i funkcije nisu zanimale, već su hteli da govore bez uticaja političara i medija. Da je još mnogo onih koji su bili uz Jugoslaviju i Srbiju, naš sagovornik svedoči i imenima kao što su nekadašnji američki ministar pravde (federalni tužilac SAD) Remzi Klark, profesor međunarodnog prava iz Rima Aldo Bernandini, Džejms Biset, poslednji kanadski ambasador u bivšoj Jugoslaviji:

– Nekadašnji komandant Unprofora u BiH Luis Mekenzi je smatrao da je agresija NATO-a bila ogromna greška alijanse, dobitnik Nobelove nagrade za mir Nelson Mandela takođe je osudio bombardovanje. Vili Vimer, državni sekretar za odbranu Nemačke, saradnik kancelara Helmuta Kola, bio je protiv napada na nas, ukazivao na protivpravne činjenice, a i danas piše, a tu su i mnogi drugi – priča Jovanović, inače predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih.

Kisindžer osudio Rambuje

Nekadašnji državni sekretar SAD Henri Kisindžer je, podseća Živadin Jovanović, osudio pregovore u Rambujeu koji su prethodili bombardovanju, govoreći da je to bila „priprema za ilegalni napad“ na SRJ i Srbiju.

– Kisindžer je rekao da nikom ko stavi potpis u tom dvorcu na sporazum, Srbi ne bi oprostili. Taj dokument je karakterisao kao sraman i nešto što ne bi trebalo da ugleda svetlost dana. Smatrao je da je bilo traženo opravdanje da počne agresija na nas o kojoj je odluka već ranije doneta – priča Jovanović.

Pokajanje Gintera Grasa

Među onima koji su podržali akcije međunarodne zajednice protiv Srbije bio je i nemački nobelovac Ginter Gras. On se, međutim, deceniju i po kasnije zbog toga pokajao:

– To je bila moja pogrešna procena. Danas bih se, sa dodatnim iskustvom sa američkim vojnim intervencijama i njihovim posledicama, zalagao protiv bombardovanja – rekao je Gras u intervjuu za beogradske medije.

Овогодишњи добитник Нобелове награде за књижевност је писац Петер Хандке. Хандке је познат као велики пријатељ Србије и Србима. Београдски форум за свет равноправних, му је посало искрене честитке за тако велико признање:

Поштовани г. Хандке,
Молим Вас, примите наше искрене честитке за додељену Вам, Нобелову награду за књижевност.
Београдски форум за свет равноправних и много Ваших пријатеља у Србији је поносно, зато што је ово престижно признање, коначно дошло у праве руке.
Сећамо се Ваше мартовксе посете Београду, Ваше надахнуто обраћање на Међународној конференцији, Ваших ТВ интервјуа и разговора.
Надамо се да ћемо се поново срести у Београду.
Желим Вам све најлепше и још много књига.

Живадин Јовановић
Београдски форум за свет равноправних

У манастиру Грачаница су, 10. октобра 2019, додељене Архијерејске захвалнице доброчинитељима који су успешно и свесрдно реализовали помоћ у обезбеђивању хране за север Космета након тешке новонастале ситуације увођењем такозваних такси.  

Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски господин Теодосије уручио је захвалнице добротворима и уз срдачне речи захвалности напоменуо да је сложност мећу нашим народом важна јер само тако остварујемо битне победе за останак нашег живља на просторима светог Космета. Грамату је добио и Фонд дијаспора за матицу, а у име Фонда Грамату је примила Марина Чолић.

Остали добитници Грамата су: Хуманитарна организација „Сви за Космет“, ХО „Стара Рашка“, ХО „Срби за Србе“, Фондацији Делије, Фонду Њ.К.В. Принцеза Катрина, Млекари Шабац, фирми „НС концепт“, фирми „ПИП“, пекари „Занат“, и ХО „Лајфлајн“. 

Овом приликом обележено је  и две деценија постојања добротворног рада Епархијске организације „Мајка девет Југовића“. 

Велики европски и светски књижевник Петер Хандке, добио је овогодишњу Нобелову награду за књижевност.

Петер Хандке је дугогодишњи пријатељ Србије и дао је велики допринос истини о разбијању Југославије, санкцијама и страдању Срба током НАТО агресије на нашу земљу 1999.

Петер Хандке је, такође, доказани пријатељ и Београдског форума за свет равноправних.

Форум му је за његов свеукупни рад и велики допринос, ширењу истине у Европи и свето о Србији, српком народу, као и о Покрајини КиМ, доделио Повељу за храброст. Повеља му је уручена 23. 03. 2019. на Међународној конференцији одржаној у Дому Војске у Београду.

У прилог је линк обраћање Петера Хандкеа на Међународној конференцији.

У Београду је 07. октобра 2019. у Центру за азербејџански језик (Филолошки факултет) одржана целодневна конференција  "Покрет несврстаних - Од Београда до Бакуа, 30 година трансформације у времену неизвесности".

Конференцију је организовала Амбасада Азербејџана у Р. Србији и Клуб ПЛУС.
Поред уважених личности из света дипломатије, политичких наука и историје, Конференцији се обратио и председник Беофорума г. Живадин Јовановић.

Програм Конференције у прилогу:

Књига дипломате и министра спољних послова бивше Савезне Републике Југославије Живадина Јовановића „1244 Кључ мира у Европи“, у издању Београдског форума,  промовисана је 03. октобра у Књижевном клубу „Ђура Јакшић“ у Јагодини.

Прошло је 20 година откако је Савет безбедности Уједињених нација усвојио Резолуцију 1244 и тиме српску покрајину Косово и Метохију ставио под мандат Уједињених нација. Резолуција је донета дан после потписивања Војно-техничког споразума у Куманову, којим је завршено тромесечно бомбардовање Савезне Републике Југославије. Књига „1244 Кључ мира у Европи“ Живадина Јовановића представља збирку чланака, интервјуа и говора објављених од 1997. до 2018. године. Аутор је књигу поделио у пет поглавља: Време тероризма, Време агресије, Време илузија, Време отрежњења и Прилози. Он је истакао да је Резолуција 1244 документ трајне вредности, као и да је постигнут у најтежим условима за српски народ:

-То је један консенсуз који практично вечито има правну снагу. Србија се није одрекла тог документа. Нико други се није одрекао нити ју је довео у питање. Међутим, суочени смо са бројним покушајима да се тај документ непролазне правне вредности заобиђе и да се од Србије тражи нешто што није предвиђено у том документу. Зато Србија не треба да се колеба нити да се удаљује је је њен једини поуздан и сталан ослонац Резолуција 1244.  Ова књига има вредност као један историјски документ. Можда сам субјективан, али како време више пролази, вредност ове књиге је све већа –рекао је Јовановић.

Током промоције у Књижевном клубу, аутор је говорио о разним темама. Више пута је истакао да су земље Запада заслужне за бомбардовање наше земље и да су оне наносе штету не само Србији, већ и савременој цивилизацији, али да смо је ми највише осетили. Такође, истакао је да штета од НАТО бомбардовања износи равно 100 милијарди долара. Такође, напоменуо је да Србија сама мора да интерпретира своје интересе и да то не би требало да раде други уместо ње. На крају свог излагања, аутор је одговарао на питања многобројне публике.

Додељена помоћ од 10 000 евра Храму Светог Саве

У Београду, у Парохијском дому Храма Светог Саве, 14. септембра је одржана Скупштина Фонда дијасора за матицу, којом је обележена дведесета годишњица од оснивања ове невладине, непрофитне, хуманитарне организације.

Фонд је основан  04. августа 1999. године на Сабору матице и расејања. У том периоду финансирао је обнову порушене земље, изградио мостове, школе, путеве, болнице, обданшта. Срби из Швајцарске уложили су 2 милиона франака за изградњу новог моста на Великој Морави код Варварина, за мост Варадинска дуга на Дунаву код Новог Сада,  Фонд је уложио један милион америчких долара. Такође, Фонд је изградио два моста на Западној Морави и више мостова на малим рекама широм Србије (Ваљево, Коцељева..).

За отклањање  последица катастрофалних поплава у Србији и Републици Српској, Фонд је издвојио милион евра. У Параћину је обновио две школе и обданиште; у Обреновцу су обновљне 22 куће. Трајно је збринуто десетине избегличкх породица. У Брњици код Грачанице, изградио је дечије обданиште „Ђурђевак“, које похађа више од сто српске деце. Финансирана је изградња обданишта и у Великом Градишту. Поред школских установа, Фонд је финансирао изградњу и  обнову болница и болничких блокова у Аранђеловцу, Београду, Крупњу.

Већ пету годину за редом Фонд дијаспора за матицу даје месечно по 100 000 динара за Народне кухиње на Косову и Метохији и наставиће да помаже и у будуће рад Народних кухиња.

На плану очувања националног и културног идентитета, Фонд је помогао издавање капиталних дела о Србији у Првом светском рату, о Његошу, о културној баштини на Косову и Метохији; помогао је и издање Граматике српског језика за младе у расејању.

У расправи на данашњој седници Скупштине, доминирали су предлози за јачање веза матице и расејања; за веће повезивање у области образовања, културе и економије. Предложено је издавање јединственог Буквара; стимулисање инвестиција из расејања; институцијално јачање сарадње матице-дијаспоре.

Било је и критика због укидања Министарства за дијаспору и његовог редуцирања на Управу, која већ 3 године нема директора. Обновљени су предлози за изградњу „Српског дома“, за подизање Меморијала српским жртвама у 20-ом веку. Чули су се и предлози за укидање пореза за хуманитарну помоћ, као и за враћање 130 000 евра узурпираних средства Фонда „Сања Миленковић“. Та средства треба вратити по истом основу и процедури, по којима су враћена средства Фонду дијаспора за матицу.
Указано је да није логично да број младих људи у дијаспори расте, а да пажња и однос државе према дијаспори опадају. У односу на дијаспору не поштује се ни Закон о дијаспори, ни Стратегија, нити декларације. Дијаспора се осећа потцењено и злостављено и очекује бољи однос матице, ако ни због чега другог, онда због, прилива од 3,5 милијарде евра годишње, што се путем дознака слива у државни трезор.

Управа Фонда дијаспора за матицу

XXVII Конференција удружења „Храброст за морал“, одржана је од 30. 08. до 01. 09. 2019. у швајцарском градићу Сирнаху.

Тема овогодишњег септембарског скупа била је „Како да живимо заједно; Алтернативе глобализму и глобализацији“ и одвијала се, по обичају, кроз излагања позваних учесника и отворени дијалог са свим учесницима.

Питање глобализације је, као данас једно од најактуелнијих  међународних тема, било у центру пажње и многих излагања, и општа је осуда тежње великих сила (САД, ЕУ...), због не само покушаја да остваре укупну глобалну доминацију, већ и због политике притисака на оне који јој пружају отпор, па и ратова које започињу како би их приволели на послушност.

Учесници на овом скупу су били из различитих земаља Европе и света, понајвише из Швајцарске, потом Немачке и Аустрије, али и из Француске, Мађарске, Ирске, Конга, В. Британије као и Србије. .

У име Београдског форума на скупу су учествовали члан Управног одбора Форума, амбасадор у пензији Раде Дробац и Марина Чолић, извршни секретар Форума. Поред представника Београдског форума, из Србије су на конференцији учествовали и адвокат Срђан Алексић из Ниша, који је имао запажено излагање о последицама бомбардовања Србије од стране НАТО муницијом са осиромашеним уранијумом, као и проф. Велимир Недељковић, такође из Ниша, који је говорио о загађености животне средине у Србији, као последици бомбардованја 1999. г.

У два одвојена излагања, амбасадор Дробац је указао на опасности глобализације која се одвија у форми притисака и тоталитаризма, уз агресију и непоштовање међународног права. Посебно је указао на двоструке аршине међународне заједнице према Србији, илуструјући то бројним примерима, нагласивши да је однос западних сила, које се често  погрешно представљају као “Међународна заједница”, пример глобализације на делу, као и да ће начин решавања ситуације  на КиМ и у БИХ, створене агресијом, рефлектовати и на укупне будуће међународне односе. Или ће свет кренути путем поштовања међународног права или ће  се проблеми наставити решавати силом највећих и најачих, што неће бити добро за човечанство. У том контексту је истакао да се проблеми на КиМ могу решити само поштовањем Резолуције УН 1244 и територијалног суверенитета и интегритета Србије, јер све остало води у нестабилност и сукоб.

У припреми скупа, као гост, говорио је Вили Вимер, накадашњи државни секретар Министарства одбране Немачке и посленик у Бундестагу, који је, између осталог, у више наврата поновио да је агресија на Југославију била нелегална.
Већина учесника конференције, као и гостију, била је врло критична према начину на који се глобализација у међународним односима спроводи, према политици силе и непоштовања воље народа, доминацији интереса над принципима, а учесници из Швајцарске су врло позитивно говорили о “директној демократији” која је у пракси у Швајцарској.

Страни учесници су излагали о појединим актуелним темама везаним за основну дискусију, али су и на различите начине су представљали главне друштвене проблеме у својим земљама Посебно занимљиве теме на скупу односиле су се на приступ проблемима миграната у Мађарској, на могући развој ситуације у В. Британији у погледу БРЕГЗИТ-а, на утицај БРЕГЗИТ-а на Ирску и остатак Европе, на трговина белим робљем на Балкану и у склопу тога на оцене да је КиМ црна тачка Европе у погледу организованог криминала, дроге , шверца оружјем, тероризма и трговине белим робљем, на развој 5г мреже у свету и могуће последице на људе и др.

Орагнизатор ове конференције, Ева-Марија Фолмер Милер, је била изврстан модератор скупа, отворено је подржала ставове учесника из Србије и у више наврата поновила да је НАТО агресија била пример апсолутног непоштовања међународног права и усвојених међународних докумената.

Учесници скупа из Србије: С. Алексић супруга Јелена, проф. В. Недељковић, супруга Р. Дробца Светлана, Р. Дробац и Марина Чолић

Извор: https://yugofile.org.uk/