Гост "Магазина Србија на вези" био је Живадин Јовановић, потпредседник Управног одбора и један од оснивача Фонда дијаспора за матицу. Са Мирјаном Раичевић Тасић разговарао је о активностима које је Фонд обављао у претходном периоду, укључујући бригу и пажњу према матици у ванредној ситуацији.

Живорад Јовановић говори и о недавном сусрету са Арно Гујоном, директором Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, као и о плановима те непрофитне хуманитарне организације, међу којима је и оснивање Меморијала свим српским жртвама у 20. веку.

Фонд дијаспора за матицу основан је 1999. године, како би помогао опоравак матице, доприносећи улагањима у обнову инфраструктурних објеката, после НАТО бомбардовања, а после више од две деценије постојања, одржао је први пут Скупштину онлајн.

Фонд дијаспора за матицу - донације у протеклом периоду

Поред прихода од камате на орочена средства, у периоду од протеклих 6 месеци, Фонд је примио више добровољних прилога од својих чланова и пријатеља.

Тако је на пример, др инж. Милоје Ж. Милићевић из Берлина, председник УО Фонда, уплатио укупно 5000 евра, др Љиљана Вернер, председница НО Фонда из Хановера 3000 евра, Ратко (Роберт) Милићевић, члан УО Фонда из Камбере 2000 AUD.

Током акције прикупљања прилога за заустављање пандемије COVID 19 у Србији, ангажаовали су се млади српске дијаспоре уНемачкој, Канади. Од прикупљених средстава финансирана је набавка ултразвучног скенера за Болницу у Крагујевцу (10 000 евра).

Фонд дијаспора за матицу је одмах по избијању пандемије COVID 19 уплатио Министарству здравља Републике Србије помоћ од 100000 евра, за набавку ургентне медицинске опреме у Србији и Републици Српској.

Након катастрофалног земљотреса у Петрињи и околини (Хрватска), Фонд је помогао Епархији горњо-карловачкој са 10 000 евра за санацију Парохијског дома и храма СПЦ у Петрињи. Већи број чланова Фонд и њене Управе, упутили су директну помоћ пострадалима у том земљотресу.

Од текућих редовних активности, треба истаћи да, Фонд наставља шесту годину заредом, са пружањем помоћи Народним кухињама на Косову и Метохији, за набавку основних животних намирница, у вредности од 100 000 динара сваког месеца, као и са пружањем помоћи Удружењу „Ана Антонијевић" из Крагујеваца, које се стара о 200 деце оболеле о церебралне парализе. Ова помоћ се остварује већ пуних пет година.

Извор: www.rts.rs

Др Момчило ВУКСАНОВИЋ
Председник Српског националног савјета                          
Црна Гора

Поштовани г. Вуксановићу,
У име Београдског форума за свет равноправних, Фонда дијаспора за матицу, као и у моје лично име упућујем Вам искрене честитке поводом Сретeњског ордена којим Вас је одликовао председник Републике Србије г. Александар Вучић.
Желимо Вам нове успеха у Вашим друштвеним напорима  за остваривање националних, културних, духовних и цивилизацијских људских права српског народа у Црној Гори.
У тим напорима у будуће можете рачунати на нашу подршку, размевање и сарадњу.

Живадин Јовановић с.р.
Београд, 22. 02. 2021.

NEKADAŠNjI ministar spoljnih poslova,  predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih,  Živadin Jovanović podsetio je u jutarnjem programu “Hepi” televizije na samit NATO iniciran od strane Amerikanaca u Bratislavi krajem aprila 2000. godine, kada se  NATO saglasio da Srbiju treba trajno držati izvan evropskog razvoja.

- Amerikanci su dugo imali u planu napad na Jugoslaviju. Za pripremu tog napada znalo se dugo, ali je američki problem bio to što je smatrano da je delikatno da sami napadnu Jugoslaviju i želeli su da u to uvuku saveznike, kako bi i njihovoj javnosti bolje objasnili tu akciju, tj. da SAD ne nastupaju unitarno. Bilo je dosta muke da se ubede svi američki saveznici za takvu akciju. Došlo se do toga da to ne bude presedan. Kad je počela agresija, onda su i saveznici iz Evrope videli da SAD malo drži do savezništva i da američki generali samostalno odlučuju i o izboru ciljeva i svemu drugom. Bili su zatečeni tim zapovedničkim stavom SAD prema tradicionalnim saveznicima - rekao je Jovanović.

Jovanović je onda objasnio kako je izgledao samit u Slovačkoj.

- Kada se to završilo, onda su Amerikanci inicirali samit NATO-a i budućih članica tog saveza, krajem aprila 2000. godine u Bratislavi. Tu su bile i Rumunija, Bugarska, Ma]arska... Tada su Amerikanci saopštili evropskim saveznicima na najvišem nivou da napad na Jugoslaviju, bey obyira na njihovu “legalističku poziciju, predstavlja presedan koji će biti korišćen u svim prilikama kada to Amerika oceni za potrebno, da je strategija NATO-a širenje na istok, ka Rusiji i da je za sprovođenje te strategije mnogo bolje primenjivati američke zakone i u Evropi, nego evropske. U tom smislu, usvojeno je 10 tačaka koje je bivši državni sekretar za odbranu Nemačke i potpredsednik parlametarne skupštine OEBS-a u Beču, Vili Vimer preneo kancelaru Gerhardu Šrederu svojim pismom od 2. maja 2000. Američki predstvnici na samitu su, pored ostalog, izneli stav da SRJ opstaje izvan svih zakona, poručujući da kao takva ne treba da postoji. To je bio jasan znak da SAD teže da odvoje Crnu Goru od Srbije. Takođe je predviđeno da Poljska mora biti okružena "dobrim susedima" i da predstavlja branu izbijanja Rusije na Baltičko more, a da Bugarska i Rumunija budu most NATO ka Aziji. Što se Srbije tiče, Vimer je zabeležio američki stav koji doslovce glasi: Srbiju treba trajno držati izvan evropskog razvoja. Kao poluga  za to korišćen je i Haški tribunal - rekao je nekadašnji ministar.

Jovanović je istakao da se SAD kao i EU moraju odlučiti između Beograda i Prištine.

- Ili će se vratiti poštovanju međunarodnog prava i Rezoluciji 1244 ili ostaje dugoročno duboko nepoverenje Srbije prema Americi. Poverenje se ne nametnuti silom, oktroisati ili proglasiti u interesu maglovitih obećanja. Ono se jedino može izgrađivati strpljenjem, uzajno korisnom saradnjom, međusobnim poštovanjem u praksi. Potrebno je da se SAD, zbog sebe samih i svojih interesa, prilagođavaju međunarodnim pravnim i moralnim principima uvažavajući priotom i nove globalne odnose. Vreme, kada su SAD širom planete silom stvarale realnosti i zahtevale da se svi drugi bespogovorno prilagođavaju  tome, uglavnom, je deo prošlosti - rekao je on i istakao da se Srbija ne može ravnati prema američkim predstavama, već prema svojim interesima.

Govoreći o globalnim promenama u svetu, Jovanović je primetio da relativno slabljenje apsolutne dominacije SAD traje duže vreme, ali ako je potrebno ono se i datumski može vezati za 1999. godinu, odnosno za vreme agresije NATO pod dirigentskom palicom Klintona. Agresija je lansirana jednostranom odlukom, kršenjem svih međunarodnih zakona, uključujući Povelju UN i Završni dokument OEBS iz Helsinkija, zaobilaženjem Saveta bezbednosti, ali je okončana odlukom Saveta bezbednosti, rezolucijom SB UN u čijem oblikovawu su učestvovali Rusija, Kina, EU kao i SRJ. Otuda u rezoluciji i odredbe o poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ, odnosno, Srbije kao pravne sledbenice SRJ, pravu na vrćanje dogovorenih kontigenata srpske vojske i policije (na granične prelaze), na slobodan i bezbedan povratak svih izbeglica i raseljenih lica (uključujući 250.000 Srba i drugih nealbanaca) i druge. Istina je da nisu sve odredbe tog dokumenta toliko povoqne za Srbiju i Srbe, ali nema razloga da se značaj pomenutih odredaba umanjuje, ili dovodi u pitawe, jer one imaju istu pravnu snagu kao i sve druge i zato se na njih treba uvek iznova pozivati, zahtevati wihovo poštovawe i ostvarivawe u praksi.

Jovanović je primetio da globlni pregovarački sto nije četvorougaoni sa unapred rezervisanim čeonim mestom za SAD, već okrugao, da niko ko za njim sedi ne može sam da odluči o važnim međunarodnim pitanjima, već svi zajedno, poštujući jedni druge kao ravnopravni partneri. To je obrazac za mir, stabilnost i napredak, nikako pretnje, ucene ili jednostrana nametanja.

Бајденова честитка председнику Александру Вучићу је неуобичајена, непристојна и увредљива.

Неуобичајена зато што се честитке не користе за саопштавање политичких ставова најделикатније природе.

Непријстојна јер пријатељске земље и савезници никада не држе лекције једна – другој о задацима. Када се то, ипак, деси онда је израз хегемоније, а не демократије.

Увредљиво је што све то Бајден чини јавно не схватајући да тиме повређују ране нанетесрпском народу 1999. године и продубљује неповерење, уместо да јача узајамно поштовање.

То што Бајден траже да се Србија помири са отимањем Косова и Метохије и да га призна као независну државу, равно је залагању за безакоње и хаос у Европи и свету. То је став да сила и претње силом буду изнад сваког закона.

То је опасно поигравање силом у новом формату глобалних односа.

Ове старе поруке новог америчког председника упаковане су у подсећања на 140 година дипломатских односа пријатељства и савезништва две земље у два светска рата и на допринос српске дијаспоре развоју и напретку САД.

Фрапантно недостаје осећање да све то више обавезује Бајдена на исправљање грешака његових предходника према Србији и српском народу, него српског председник Вучића који се бори за поштовање Повеље УН и основних принципа међународних односа и легитимних интереса суверенитета и територијалног интегритета Србије.

Живадин Јовановић за ТВ „Студио Б“, 08. 02. 2021.

Преузми чланак овде

Представници Фонда дијаспора за матицу разговарали са Арно Гујоном, новим директором Управе за дијаспору и Србе у региону

Директор Управе Министарства за иностране послове за сарадњу с дијаспором и Србима у региону г. Арно Гујон примио је делегацију Фонда дијаспора за матицу и Фондације за стипендирање талената из математике и техничких наука «Сања Миленковић», коју је предводио Живадин Јовановић, заменик председника УО Фонда. У име ових удружења делегација је честитала Арно Гујону на избору на место директора Управе које је неоправдано дуго било упражњено и пренела најбоље жеље за успех у раду на продубљивању поверења и свестраног повезивања матице и дијаспоре.
Обострано је констатовано да  добри односи, поверење и свестрано повезивање матице и дијаспоре имају стратешки значај за напредак, углед и утицај Србије.

Из дневног листа „Политика“, рубрика „Погледи“ 01. 02. 2021.
Др Владимир Првуловић

Hнјe нека новост да живимо у временима када је све или готово свe дeвалвирано. Од мирољубиве коегзистенције, преко курса долара и евpa, схватања брачне заједнице, до тралиционалних пријатељстава. То се види и кроз односе међу државама, визе између народа, позиције Васељенске патријаршије према политички наметнутим захтевима  за аутокефалност новонасталих националних цркава, кроз братске односе Србије и Црне Горе и  пријатељске са отцепљеним ју-републикама, до црногорског, македонског, хрватског и словеначког признавања тзв. независне државе Косво. То се огледа и у ставу цивилизацијског света према поновном претварању исконске хришћанске Аја Софије у џамију. Плашимо се да ова ноншалантност предсказује и могући однос западног, хришћанског али и дела православног света, према покушајима отимања Косова и Метохија, са свим српским светињама и културним споменицима, од стране бивших терориста ОВК. Са подршком њихових симпатизера из западних земаља. Зато је тако сурово, грубо, антисрпски, антиправно (с обзиром на Резолуцију СБ 1244), одјекнула изјава председника САНУ проф. др Владимира Костића, дата Радио Београду још 2015, да „неко овом народу тре6а да каже да Косово више није де факто, нити де јуре у нашим рукама, те да је једина политичка мудрост на који начин са елементима достојанства напустити Косово". Сада је гостујући на једној ТВ поновио „да статус кво не постоји, да Косово није наше и да што пре то треба схватити". Да лије могуће да то изјављује председник кровне научне и уметничке институције Србије, са славном прошлоћу и научним и уметничким величинама из историје српског народа? Да ли овим жели да оповргне раније тврдње о академијиним великосрпским аспирацијама, понављане од бивших југословенских република током отцепљења од СФРЈ, поводом никада озваниченог Меморандума САНУ? Дакле треба показати да је САНУ еволуирао (прецизније девлавирао!) од „великосрпске“ институције у заједницу слободних соросевских модерних мислилаца опште културе, противника сваког подсећања на српски национални идентитет и интересе. У том смислу, пошто је САНУ свела одељење друштвених наука на пар научника, треба само још примити представнике „друге Србије" и других „слободоумних" институција и посао је завршен.

Изјава Живадина Јовановића за дневни лист „Политика“, 01. 02. 2021.

„Бивши министар иностраних послова СР Југославије Живадин Јовановић, ипак не жели да даје сугестију косовским Албанцима које све начине могу да примене да оструирају насатвак дијалога  с Београдом, јер каже да не може да зна колико ће зла да дође из Приштине. „Никад Србија неће напустити Резолуцију 1244 и нисмо ми криви за замрзнути конфликт, већ они који су прекинули примену те резолуције. То се догодило оног часа када је Србија извршила све и када је Запад престао да извршава своје обавезе, ту мислим на право на око 250 000 протераних Срба са КиМ да се врате безбедно и слободно на своја огњишта. Истовремено Приштина је требало да омогући стварање атмосфере слободе кретања и да престане са претњама и застрашивањем српског народа и преко лажних оптужница“, каже за наш лист Живадин Јовановић

Живадин Јовановић истиче да хиперинфлација предлога значи признавање грешке у досадашњем приступу решавања питања КиМ. Наводи да је прошло 20 година од како Запад покушава да реши проблем КиМ, али да ништа нису успели и држе иницијативу с разним предлозима који су често контрадикторни и удаљени од реалности. „То им не смета да нападају Србију да нисмо довољно флексибилни и затежемо с наставком дијалога, што је ван памети. Не треба да се муче и да измишљају топлу воду, већ треба да се врате Резолуцији 1244 као полазној основи без које нема одрживог решења и да не остају укопани у деведесетим годинама. Међу тим творцима идеја за разрешење питања статуса Косова и Метохије јесу људи који су лично одговорни за одсуство решења и замрзнути конфликт“, каже Јовановић. Наводи да они живе у илузијама да може да се наметне решење, а догађаји у Европи и свету показују да нема шансе да се примени неко анахроно решење. Каже да данас сви траже нове формуле прилагођавања односима на глобалном плану и водеће чланице ЕУ наводе да Европа мора да се окрене себи и својим интересима и на тај начин оствари глобални утицај у свету. “

Министар спољних послова Србије Никола Селаковић примио је 29. јануара Живадин Јовановића ранијег савезног министра за иностране послове СРЈ и председника Београдског форума за свет равноправних.

Вођен је разговор о дипломатији и односима матице и дијаспоре.

Извод из књиге «1244 кључ мира у Европи», Живадин Јовановић

Издавач: Београдски форум за свет равноправних, Српска књижевна задруга, 2018. (стр 203-207).

Већина ТВ интервјуа одвијала се са терасе пасареле која повезује зграду РТС-а са Пионирским домом у Таковској број 2, где је, до злочиначког ког бомбардовања зграде РТС-а 23. априла 1999.  био инсталиран сателитски бим-одашиљач. Други интервјуи и директна укључивања у информативне емисије страних телевизија реализовани су из студија РТС-а. Немали број интервјуа током агресије НАТО-а дат је у згради СМИП-а. Неколико дана пре бомбардовања зграде Савезног министарства одбране и Генералштa6a, кадаје уједно озбиљно оштећена и зграда СМИП-а, канцеларија министра била је привремено смештена у згради Хотела „Палас", на Обилићевом венцу, а потом у адаптираној згради у Булевару мира број 26 где су такође примани страни новинари и ТВ екипе. Неке од америчких телевизија имале су, кpaћe или дуже време током агресије НАТО-а, своје импровизоване студије у хотелу „Интерконтинентал" одакле сам такође дао неколико интервјуа. Интервјуи са терасе пасареле били су, углавном, у вечерњим часовима. Понекад и по два или три исте вечери. Из данашњих услова и са ове временске дистанце, те сцене изгледају готово нестварно. Док говорим о агресији, односно, о одбрани, док одговарам на питања новинара са терасе пасареле, у даљини, изнад кровова зграда, пojaвu ce одблесак а за њим потмули звук експлозије бомбе или ракете. Одблесци и звуци се разликују у јачини, као да скала почиње од експлозија у Суботици, преко Новог Сада до Батајнице, и Београда. То зову „Милосрдни анђео", или „рат за Косово"! Ко би притом могао да буде хладан и прибран? Ипак, имао сам у виду да се обраћам јавности земаља агресора која је недовољно или намерно погрешно информисана. Питања појединих новинара била су тенденциозна, из њих се види тежња да и разговор са једним министром земље жртве незаконитог напада искористе како би јавност држали у заблуди о„праведним" циљевима њихових влада и кри- вици Србије, Југославије и њихових руководстава. Било је много питања замки, тенденциозних, са готовим одговорима. Настојао сам не само да све то избегнем, већ, ако могу, и да искористим за слање јасних порука из земље која се брани од агресије под лажним изговорима. Трудио сам се да у центру пажње држим незаконитост, неоснованост агресије и злочине НАТО-а, да не идем наруку ствараоцима обмана, конфузије и дезинформација, да одбијем настојања за скретање пажње на питања која олакшавају положај агресора.

TB CNN током агресије НАТО-а дао сам још најмање два интервјуа у директон укључивању. И тада, као и данас, било ми је познато да је то вероватно најмоћнији медијски партнер НАТО-а и даје тешко очекивати да ће објективно, непристрасно извештавати о агресији. Ипак, ни једном се нисам колебао да ли треба да прихватим њихове позиве за интервјуе. Био сам уверен да ћe бар један део америчког и светског аудиторијума разумети и добронамерно примити оно што бих, као представник земље жртве агресије, износио. Снимке, односно, транскрипте та два интервјуа, нажалост, нисам сачувао нити сам успео да их нађем на интернету. Знајући како је наша дипломатија функционисала професионално и прецизно, сигуран сам да се и снимци и текстови налазе негде у аркивама Министарства иностраних послова, наших дипломатско-конзуларних представништава у САД или Тањуга. Сви садржајнији интервјуи и изјаве владиних и државних представника, по правилу, одмах по објављивању, превођени су са страних језика а транскрипти укључивани у дневне билтене које је Танјуг припремао у сарадњи са СМИП-ом што је затим прослеђено свим ДКП-има широм света. И то је био део продукције преко које је дипломатска мрежа свакодневно снабдевана важним чињеницама и оценама потребним за ефикасно и усклађено функционисање целокупне дипломатије.

Један од интервјуа CNN-y „уживо" почетком маја 1999, који није обухваћен овом збирком, водио га је славни Лари Кинг. Разговор је могао трајати 10-15 минута. Иако мга је сећање конкретник питања и одговора доста избледело, остао ми је утисак да се Лари доста мучио да оствари свој план, односно, испровоцира одговоре који би му одговарали, или да ме сабије у ћошак или дефанзиву. На самом крају извадио је свој „кец" из рукава: „Господине министре, није ми јасно како вас, рецимо 10 или 12 милиона, не знам тачно колико вас има, мислите да можете да победите нас 500 милиона"? Признајем, да сам био затечен таквим, до сржи, сировим питањем. Да ли је Лари та питање чувао за крај или му је логички и спонтано испливало као реакција на све што сам пре тога рекао, да ли је желео да ме „тушира" и обезбеди аплауз невидљивог милионског аудиторијума? Ни данас на то немам одговора. Био сам свестан да програм Лари Кинга редовно прате десетине милиона људи у САД и свим деловима света, укључујући Србију и Црну Гору, простор бивше Југославије (СФРЈ), српског расејања, и то из друштвених слојева који су изнад просечног политичког образовања. Према сећању, одговорио сам: „Лари — почео сам у лежерном америчком стилу иако ми није било ни до каквог стила, још мање до лежерности — овај рат није наш, већ ваш избор, ви сте нас напали у нашој земљи, а не ми вас, или вашу земљу. Не ратуiемо ми да вас победимо, рaтујeмo само да себе одбранимо. А што се односа бројки и математике тиче то, као што знате, није увек одлучујуће за исход ратова. Има овде и некик других фактора који су можда вама теже схватљиви, али који су важнији. И неке друге империје биле су математички далеко моћније од нас. Вама су свакако познате судбине Отоманске, Аустроугарске, Хитлеровске и других империја које су математички, такође, биле далеко изнад нас, које су у заносу моћи палиле и разарале, а онда су, и уз нашу скромну 'помоћ', убрзано одлазиле у историју."

У септембру исте године отпутовао сам у Њујорк ради разговора са званичницима других земаља и УН током Генералне скупштине УН. Као и моји претходници Владислав Јовановић и Милан Милутиновић, одсео сам у Хотелу „Плаза", на ободу Централ парка. Да бих рационализовао време, обично сам доручковао у соби, а онда бих одлазио у Палату УН где сам свакодневно, као на траци, имао серије разговора са колегама министрима иностраних послова других земаља. У поподневним и вечерњим сатима присуствовао сам пријемима шефова делегација разних земаља и тек потом се поново враћаo у хотел. Једног јутра из безбедности ми јављају да је у ресторану хотела српска породица из Сан Франциска која пита да ли бих прихватио да доручкујем с њима. Прихватио сам. Био је то брачни пар инжењера који дуже време живе и раде у Сан Франциску и њихове две ћерке, студенткиње. Објаснили су да су у мају пратили мој интервју са Ларијем Кингом и да се тада родила жеља да ме лично упознају. Треба ли да кажем да ми је било пријатно?

Други интервју CNN-y чијег транскрипта, такође, нема у овом издању, морао је бити у раној фази агресије, највероватније почетком априла 1999. Формат је био да у времену од пола сата или 40-ак минута одговарам на питања кора страних дописника који би се налазили у студију CNN-a y Атланти и директно ми постављали питања. Прихватио сам уз молбу да ми водитељ допусти да првих пет минута након што ме водитељ представи аудиторијуму и гледаоцима могу да изнесем моје личне оцене о нападу НАТО-а и објасним позицију СР Југославије као жртве агресије. CNN је то прихватио. Емисија је почела нормално, водитељ ме је представио, али још нисам изговорио прву реченицу, умешао се водитељ и привидно узбуђеним гласом који сам пратио почео без прекида да се извињава гледаоцима због лоших веза, да објашњава да то није ништа необично када је реч о везама са земљом у којој тече рат, да му је много жао. И тако је следио непрекинути низ реченица без секунде паузе. Пошто је мојих договорених пет минута „појео" водитељ, једнако брзо је дао реч првом страном дописнику да постави питање. Било ми је потпуно јасно да CNN није желео да испоштује договор, да, без обзира на отвореност и демократске капацитете није желео ни тих пет минута да посвети оценама и чињеницама једног званичног југословенског представника. Јер, „тешкоће на везама" су напрасно настале чим сам изговорио прве речи и волшебно нестале истог часа када је истекло договореник пет минута. Чим су се везе „нормализовале" водитељ је брже-боље дао реч првом новинару. И то новинару једног, не сећам се тачно ког, руског медија. Руски новинар је такође „брзински" кратко и јасно издекламовао питање: „Господине министре, зашто страним новинарима не одобравате визе, забрањујете улазак и извештавање из Југославије?" Био сам шокиран и питањем и CNN-овим избором страног дописника. Руском новинару сам одговорио једнако брзо, мирно и сталожено: „Драги пријатељу, из Југославије тренутно извештава око 120 страних новинара, од тог броја 31 новинар је из Русије. Дозвољавам да то није довољно. Реците колико акредитација руских новинара би задовољило ваша очекивања, упутите их на моју адресу и обећавам да ћe истога часа бити одобрене." Руски новинар није реаговао јер су уследила питања новинара из другик земаља, али не са толико предубеђења. Докле је сезала америчка злоупотреба појединаца из нашег братског руског рода? Колико пута сам од Гелбарда, Холбрука и других представника администрације Била Клинтона током даноноћних преговора о Косову и Метохији, као крунски аргумент да нешто морамо да прихватимо, чуо: „Са овим (што траже) су се сложили наши руски (Јељцинови) партнери"! То што сам на тај „аргумент" обично одговарао да ми немамо проблема у директном комуницирању са нашим руским пријатељима те да Американци не морају да се труде да нам преносе никакве поруке "руске браћe" није их импресионирало, нити реметило њихову навику.

Пише: Станислав СТОЈАНОВИЋ

Пре неколико дана (12. јануара 2021.),  на самом крају деведесет прве године  његовог живота, умро је истакнути члан Београдског форума Сава Живанов. Умро је један племенити човек, истакнути научни радник и универзитетски професор.  Умро је човек који  је живео скромно, мирно и поштено, посвећен  пре свега пуној  бризи о својој  породици (супруга и двоје деце, унучад).  А  умро је како је и живео –  такође  тихо:  у сну.

Од самог почетка своје професорске и научне каријере, око педесет година, Сава Живанов био је (често и по цену не малих  личних одрицања) веома посвећен   научним истраживањима  врло сложене  и контроверзне тематике, којом се као научник бавио. А бавио се научним истраживањем историјског и социјалног развоја Совјетског Савеза, односно  Русије.  И, оставио  врло студиозно и  неуобичајено обимно научно дело.  Његов одлазак је повод да се још једном, с поносом што смо га познавали, осврнемо на то дело.

И одмах да кажем, на самом почетку  овог осврта, када је реч о научном изучавању ове руске тематике и импозантним резултатима које је остварио, иако појединац, професор др Сава Живанов постао је уствари институција.

ОСУДА БЕЗУМЉА

Београдски форум за свет равноправних дубоко узнемирен најоштрије осуђује безумни антицивилизацијски акт скрнављења споменика ослободиоцима Београда. Реч је о злослутом нападу на достојанство и слободу Града Хероја, на антифашистичке традиције Србије и њено стратешко партнерство, пријатељство и савезнишштво са Русијом.

Позивамо надлежне органе да спроведу ефикасну истрагу и одговорне приведу правди.

Гостовање заменика председника Беофорума, амбасадора Радета Дробца у емисјији "Од четвртка до четвртка" на Спутњику.

Избори у САД нису судски завршени, а да би се прејудицирао Џо Бајден у Белој кући, цела демократска компанија бивших кадрова окупила се срећна да може опет да малтретира Србију и да оствари интересе које није успела у претходних 20 година - чак ни под бомбама. Ипак, то је рачун без крчмара, јер они још нису у прилици чак ни да одлучују.

Овако у емисији радио Спутњика „Од четвртка до четвртка” бивши амбасадор Раде Дробац оцењује седницу Спољнополитичког одбора Представничког дома америчког Конгреса на којој су албански лобисти покренули мисију с циљем да новом председнику САД трасирају спољну политику према западном Балкану. Та политика подразумева жестоке притиске на Србију да призна независно Косово.

Не треба само да заборавимо, каже Дробац, да је та група људи која је дискутовала, а међу којима су Елиот Енгел, Медлин Олбрајт и Данијел Сервер, иста она која је 1999. била крива за све оно што се десило у односима Америке и Србије – бомбардовање, агресија, жртве, санкције, малтретирање српског народа по свим питањима и Хашка суђења.
Србија није променила мишљење ни под бомбама

Они су, према речима нашег саговорника, најодговорнији за константан притисак на Србију да учини нешто што је далеко од њеног интереса, и неспојиво са њим.

„Не знам на основу чега мисле да ће после 20 година Србија урадити оно што није под бомбама ни у рату хтела да учини. Овај случај коинцидира са чињеницом да се сада открива да су Срби у том рату оборили још неке авионе, па и невидљиве. Да се Србија није одбранила у том рату ми данас не бисмо уопште разговарали на овакав начин. Америчка страна и НАТО имали су бројне жртве о којима се ћути и велике материјалне штете. Били су огорчени  што им је једна мала земља пружила такав отпор и што је успела да не капитулира. То што неки покушавају да 1999. представе као пораз Србије није истина, јер имамо међународне документе који потврђују суверенитет Србије на својом јужном покрајном, а постоји и значајан број земаља које су повукле признање независности Косова, што све говори да је то далеко од решене ситуације,” сматра Дробац који је данас заменик председника „Београдског форума за свет равноправних“.

Акција против свих интереса Србије

У очекивању промена које би требало да наступе у САД, бар према жељама Бајдена и и Клинтонових, они покушавају већ унапред да припреме терен за офанзиву која се не односи само на Косово већ и на Дејтон, Републику Српску, а притискају Србију да одустане од све бољих односа са Русијом и Кином, оцењује наш саговорник.

„То је апсолутно супротно интересима Србије и не знам под којим условима и са којима бенефитима би Србија од тога одустала, поготово што је сада војна интервенција искључена,“ рекао је Раде Дробац.
Геноцид на Косову – ноторна лаж Елиота Енгела

Елиот Енгел је пред Обором за спољне послове изустио неколико ноторних неистина као што је она да су Срби извршили геноцид на Косову иако сви знамо да оптужница о тој теми не постоји.

Наш саговорник сматра да је јавни медијски простор данас поприште озбиљних ратова у којима се средства не бирају и у којима се лаж проглашава за истину, а истина проглашава за нешто што је ретроградно.

„Сведоци смо ерозије морала, здравог разума и чињеница, јер је чињеница само они што неки медији говоре. Сви се сећамо деведесетих када су у Босни, Хрватској и Словенији само Срби били оптужени, а добро знамо да не може да постоји кривица само са једне стране. Мислим да је то један од разлога и за ово суђење у Хагу где се покушава  направити један вештачки баланс да су злочини Шиптара на Косову први пут сада на овакав начин стављени у први план,” каже наш саговорник.

Он додаје да се страхује да то што су пред спољнополитичким одбором Конгреса сада покушали да пребаце одговорност за злочине на српску страну само део стратегије да се ослободе они који су оптужени у Хагу. То, као и негирање агресије на СР Југославију  представља политику силе која се ни по чему не разликује од оне која је вођена у претходним вековима, само што је сада окупана у новим медијима који то приказују као нешто позитивно, а оне који су жртве као кривце.
Имамо обавезу да заштитимо истину

Дробац има искуство из деведесетих прошлог века када је био помоћник министра за информисање. Трудили су се, каже, да направе што више материјала, чињеница, доказа и вести како би се та поплава лажи, превара, подметања и оптужби зауставила.

„И поред тог што је дебаланс био видан, ипак су те наше информације налазиле свој пут. Жао ми је што од 2000. немамо организовану државну пропаганду, односно, одбрану сопственог суверенитета и истине. Отимају нам верске објекте, историју, јунаке, проглашавају наше страдање бесмислено, а њихове геноциде победама. Због тога имамо обавезу да штитимо истину, јер ако је не штитимо, а иде нам у прилог,   бићемо жртва не само политичких завера које стварно постоје према нама, него и лажних представа јавности. Они ће мислити да чине добро дело када поново буду бирали Бајдена или Олбрајтову, јер они кажњавају зле Србе,“ закључио је Раде Дробац.

Др Миливоје Павловић

Да ли је Србији потребно петнаест врста буквара са често различитим ортографским решењима, и сме ли се уџбеник третирати као обична роба, а не као сложен производ од чијег садржаја зависи лице сутрашњег друштва?

У многим дечјим рукама уџбеник је прва, темељна књига на коју се, касније, надовезују друга штива и друга знања. У бројним породицама, уџбеник је језгро будуће кућне библиотеке. Новија наставна учила, па и електронска, не могу да замене својства уџбеника, нити да покрију разноликости индивидуалних способности ђака. Кад су добро дидактичко-методички обликовани, уџбеници успешно воде ђаке ка вишим ступњевима образовања и самообразовања, обезбеђујући везу са светом знања и по хоризонтали и по вертикали.

Као предмет свакодневног ишчитавања, уџбеник није само „складиште информација”, већ сложени инструментаријум којим се битно утиче на трајне представе о свету и систем вредности.

Тако је у сваком друштву, па и у српском, где издавање уџбеника има двестагодишњу традицију. Прве српске уџбенике створио је Вук Караџић, утемељитељ многих наших наука. Године 1814. написао је прву српску граматику, 1818. „Српски рјечник”, а 1827. први српски буквар.

Српска држава одувек је бринула о издавању школске литературе и поверавала тај посао од посебног интереса специјализованој јавној установи. Од 1957. то је обавеза Завода за уџбенике, националне установе која представља темељ оног што је најквалитетније у домаћем образовању, науци и учености. Од оснивања до данас, нема иоле озбиљнијег домаћег научника и истраживача који није на списку Заводових аутора или рецензената, као што нема детета или одраслог човека који се нису образовали на неком од 400 милиона примерака уџбеника досад припремљених и објављених у овој кући.

Упркос овим одликама својих издања, Завод последњих година послује с великим тешкоћама и непринципијелним притисцима истискује се из школа. Удруженим снагама приватних издавача, од којих су многи с иностраним оснивачким капиталом, Заводове књиге гурају се на маргину. Остављен му је простор (и обавеза) да издаје малотиражне уџбенике за стручне школе, за децу с посебним потребама и за припаднике националних мањина. Тзв. јавни интерес националног издавача изгубио се под коруптивним и неетичким притисцима приватне иницијативе, која није толико оптерећена дидактичком димензијом уџбеника колико тиражним ефектима и могућношћу да се интерпретацијом наставне грађе утиче на лице сутрашњег друштва.

О томе сведоче повремене медијске афере о инцидентима с појединим уџбеницима и лекцијама – од избацивања Десанке Максимовић до грубог (у основи погрешног) третирања писаца с двојном националном припадношћу, попут Владана Деснице, дубровачке књижевности, и сл. На делу су и реликти „јевропејских” претензија, али не онако како их је Вук замишљао. Суочени смо с последицама које не познају друге земље: тржишно учешће националног издавача десет пута је мање од приватног и иностраног…

Уџбеници су књиге с великим тиражима, али овде није реч само о комерцијалном интересу.

Кључна промена у области наставне литературе у Србији настала је наопако изведеном либерализацијом тржишта, као да је уџбеник обична роба, а не веома сложен производ. Тај процес започео је 2003. досовски министар Кнежевић, а наставили су потоњи челници министарства. С образложењем да треба демонополизовати положај Завода за уџбенике и обезбедити слободан проток свих идеја у вези са школом и образовањем, на тржиште су уведени – потом и фаворизовани – приватни и инострани издавачи с маркетиншком службом оперисаном од етичких препрека. Сада у Србији скоро свако може да објављује уџбеник и „напада” школе. Актуелни закон предвиђа да наставнички колективи бирају уџбенике у договору са саветима родитеља, а у пракси то најчешће изгледа овако: одлуку доноси директор школе, неретко у зависности од додатних материјалних стимуланса којима државни издавач (Завод), и кад би хтео, не може да се служи.

Агенција за борбу против корупције била је 2016. основала радну групу која се бавила злоупотребама у школама приликом набавке уџбеника. Истим закључком Министарство просвете позвано је да покрене прекршајне поступке, али је променом министра прекинута активност радне групе формиране због овог задатка.

Наопако схваћена либерализација тржишта умножила је број издавача (сада их има око седамдесет), али није донела квалитетније уџбенике нити ниже цене. Напротив. Стање је близу хаотичног, јер школе чешће обилазе накупци и прекупци него просветни инспектори. У неким областима околности су скоро риплијевске: у Србији је, од различитих издавача, одобрено за употребу петнаест врста буквара, што би било много и за научно и економски знатно развијеније државе. У неким букварима писана и штампана слова азбуке нацртана су различито, због чега се Вук окреће у гробу. Наставничка већа и директори школа не могу да разрешавају ортографске дилеме нити да се баве ликовним решењима која нарушавају јединство српског језика и његовог писма. Не могу да улазе ни у идеолошку профилисаност појединих уџбеника. Због тога је сасвим уместан захтев, који је подржало Одељење историјских наука САНУ (уз сагласје Извршног одбора Академије) да се новим законом бар издавање књига из тзв. идентитетског пакета повери државном издавачу.

А што се тиче буквара, новом министру просвете смо (в. д. директора Завода др Милорад Марјановић и долепотписани председник Надзорног одбора) предложили да бар подржи идеју о јединственом српском буквару за све школе у Србији, Републици Српској и дијаспори (ако буде среће, и у Црној Гори).

Можемо ли обједињеном научном, културном и народносном енергијом доћи до основне књиге (буквара) која би сву српску децу на исти начин увела у азбуку због које смо, још у Вуково доба, били уврштени у народ с културом, а не само с историјом?

У вези с уџбеницима питања има још, а ниједно, нажалост, није наградно…

Професор Факултета за културу и медије и председник Надзорног одбора Завода за уџбенике

Извор: politika.rs

Изјава председника Беофорума Живадина Јовановића
за дневни лист „Политика“, 30. 11. 2020.
 

Нова „златна грозница“ предстваља реакцију на покушаје глобалне доминације одређених западних замља, сигуран је искусни дипломата Живадин Јовановић. То је, како наводи, уједно и реакција на праксу штампања новца без покрића, које је постало посебно изражено од 2008. године, Јовановић додаје да финансијска и економска криза произашла из неодговарајућег система глобалног либералног капитализма, а појачана је глобалним заоштравањем односа у сфери безбедоносне политике.

Живадин Јовановић подсећа да је глобална атмосфера несигурности појачана незабележеном трком у наоружању и да никада нису били већи издаци у те сврхе. САД је, додаје, потрошила 400 милиона долара за наручивање нових ракета, а све то изазива тензију и несигурност. Проблем заоштравају, како додаје, и због тренда хлађења мултилитерализма и јачања национално орјентисаних политика. Америка иступа из међународних организација, напустили су Глобални споразум о климатским променама, као и Споразум о нуклеарним снагама средњег домета, а на томе су радили и Барак Обама и Доналд Трамп.

Јовановић додаје да су све бруталнији покушаји Запада, тачније САД, да контролишу Кину и Русију на економском и финансијском плану. Јовановић подсећа да Кина, Русија, Бразил, Јужноафричка Република и Индија, мењају глобални распоред моћи и то управо на штету западних земаља. Наравно да нове економске и политичке силе желе више долар као монету, јер он представља моћно оружије одржавања америчке доминације на глобалном плану. О промени односа довољно говори и чињеница да некад 90% светске трговине обављало у доларима, а сада половина. „Кина и Русија које су стратешки глобални партнери прешле су на међусобна плаћања у јуану, односно у рубљама, а њихови послови само у енергетском сектору вреде 400 милијарди долара. Замислите тај ударац за долар.“, додаје саговорник Јовановић.

Јовановић сматра да је улагање у злато природна реакција на негатива дешавања на  глобалном финансијком пољу, а томе се свака земља прилагођава на свој начин. Тако и мала Србија. Реч је о нужди да се заштитимо у неизвесним временима. Међутим, кључно је то да међу великим силама недостаје глобални дијалог како би се смањиле тензије и турболенције. Свака земља би, како додаје, сходно својој снази, требало да узме удео у решавању глобалних финансијских и економских проблема.

>>ПРЕУЗМИТЕ ДА ПРОЧИТАТЕ ЧЛАНАК<<

Са најдубљом жалошћу опраштамо се од Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, великог сина српског народа. Као први међу једнакима руководио је Српском православном црквом чувајући њено јединство, углед  улогу, свуда тамо где су српске земље и где живи српски народ, а затим, у православном и хришћанском свету уопште.

Чувајући канонске, заветне вредности православља истовремено је био неуморни градитељ мостова, разумевања и узајамног поштовања у односима са другим црквама и другим религијама. На сваком месту ширио је човекољубље. Поникао из свог народа, са свим његовим најбољим особинама, увек је бринуо о његовој добробити, његовој славној историји и будућности грађеној на дубоким коренима. Често је говорио да примљено од предходних генерација морамо чувати и предавати новим нараштајима. Његова блага и мудра реч пажљиво се слушала и уважавала како у српском народу, тако и међу старешинама других цркава и религија. Српски народ је један ма где живео – често је говорио да би посредно подсећао како су поделе непотребне и штетне. У државне послове није се мешао али је све тешкоће и проблеме српског народа дубоко преживљавао и настојао да СПЦ са својим вековним искуствима, помогне у њиховом решавању колико год може и на најбољи начин, у складу са њеном улогом верске, националне институције.

Своју снагу, мудрост и умеће усмеравао, пре свега, на очување јединства СПЦ, а тиме и јединства српског народа. Увек је подесћао да је покрајина Косово и Метохија колевка српске духовности, државе и нације и да је саставни део Републике Србије. Тежио је да се поштују правда и право за српски народ једнако, као што се поштују права других народа, био је свестан моћи силе, али је предност давао истини, правди и мирном решавању свих питања, како међу људима, тако међу народима, црквама, религијама.
Изузетну пажњу и све време проведено на светом трону СПЦ посветио је завршавању Храма Светог Саве, у томе је непрекидно сарађивао са државним институцијама и другим црквама, а посебно Руском православном црквом. Спокојан је што у часу упокојења тај вишевековни подухват српског народа и Србије успешно приведен крају и што га предаје будућим генерацијама.
Са посебном пажњом пратио је положај делова српског народа који живе изван Србије и читавог српског расејања. Увек је налазио време да и поред великих обавеза прима и слуша делегације и угледне појединце српског расејања, да их посаветује и одговори на оно што их тишти. Редовно им је поручивао да је најважније да чувају свој духовни, национани и културни идентитет и да, у том смислу, највећу пажњу посвете правилном усмеравању и образовању младих, који треба да буду поносни што су српског порекла. Залагао се да Србија, као матица увек брине и помаже деловим српског народа изван Србије, српској дијаспори у очувању свог идентитета и заштити од асимилације. И у том погледу, градио је мостове између свих делова српског народа, у снажењу осећаја припадности и јединства, као услова за разумевање и повезивање са другим народима.

Подржавао је и помагао хуманитарну делатност Фонд дијаспора за матицу. Благословио је издвајање велике помоћи Фонда за отклањање последица катастрофалних полава, 2014. и 2015. године, у Србији и Републици Српској. Балгословио је одржавање последње Скупштине Фонда у Парохијском дому Храма Светог Саве.

Београд, 20. 11. 2020. године                                
Београдски форум за свет равноправних

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав.

У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког.
На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Чин устоличења Светејшег Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја извршен је 23. јануара 2010. године, на светој архијерејској Литургији у саборном Светоархангелском храму у Београду. Свету архијерејску Литургију је служио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење своје браће архијереја, свештеника и ђакона, као и представника Руске и Грчке Цркве.

Данас нас је оставио Амфилохије Радовић, Митрополит црногорско-приморски. Оставио нас је дугогодишњи велечасник Српске православне цркве који ће остати у трајном сећању данашњих и будућих генерација као изузетан интелектуалац, човек дубоког, широког и надасве јасног и храброг ума. Ширио  је  веру  у  Бога  и  православљеслужећи  јединству  православља,  СПЦ  и  српског народа. 

Борио  се  против  извртања  историје,  новотарија,  напуштања  традиционалних вредности, слугерањске психологије и сваког покушаја понижавања српског народа као недвојивог  дела  европске  цивилизације.  Ценио  је  и  бранио  српску  историју,  није дозвољаваоскоројевићка  обезвређивања  јединственог  и  часног  места  српског  народа  у европској и светској историји.

Поштовао је све српске великане, без обзира да ли су били духовни великодостојанственици, научници, филозофи или државници, без обзира да ли су потицалииз  Србије,  Црне  Горе  или  других  српских  земаља. Увек  се  дичио  и  поносно истицао непролазну величину Петра Петровића Његоша, као српског духовног, државног, филозофског и књижевног великана европског гласа. Никада се није мирио са неправдом, или неистином. Увек се држао принципа да је одбрана истине, правде и достојанства најсветија дужност сваког човека.

Сагорео је истрајавајући над вредностима слободе, правде, истине и јединства српског народа. Речју и делом се борио се за српско Косово и Метохију, јавно осуђујући агресију НАТО 1999.  године  окупацију  те  свете  српске  земље  и  све  покушаје,  притиске  и  подметања усмерена на то да се Србија понизи, застраши и примора да се сагласи са отимачином.Био је један од највећих српских говорника. Говорио је јасно, бритко и директно о многим судбоносним питањима о којима су други ћутали. То је изазивало противнике, али од тога је много важније, да је будило успаване савести, чувало здрав разум, снажило слободарску, патриотску и незвисну мисао. И јавно је признавао да није непогрешив, али је имао храбрости да то искаже и да своје ставове исправи, и зато су га људи поштовали и следили. О томе говоре и дуготрајне литије  народа у Црној Гори које су, захваљујући њему и његови следбеницима, постале европски и светски феномен и о чијем учинку ће историја тек дати своју праву оцену. За  сваког  је  била  велика  част  познавати,  слушати  његове  мисли  и  сарађивати  са Митрополитом  Амфилохијем  Радовићем.  За Београдски  форум за  свет  равноправних је велика част што је Митрополит Амфилохије Радовић, увек када је могао, учествовао на Форумовим конференцијама, округлим столовима, као и на промоцијама нових књига. Били су то празници и надахнућа за учеснике и слушаоце. Амфилохија Радовића нема више међу нама, али остаје велико и богато наслеђе његових дела, мисли и порука, како да останемо своји, достојанствени и јединствени.

У  наставку  су  излагања  Митрополита  Амфилохија  Радовића  на  Међународној конференцији одржаној 22-23. марта 2019. године поводом дведесете годишњице агресије НАТО,  као  и  фонографски  снимак  опроштајног  говора  на  испраћају  Борислава Милошевића, бившег амбасадора СРЈ у Руској Федерацији. Оба прилога илуструју мисао и ретке особине Амфилохија Радовића, као Митрополита СПЦ, мислиоца и великог патриоте.Београдски форум за свет равноправних-Излагање Амфилохија Радовића на Међународној конференцији „Мир и напредак уместо ратова и сиромаштва“, Београд, март 2019. године.:Конференција  која  погађа  у  срце  насушних  потреба  савремене  Европе  и  савременога свијета. Ја сам се ту нашао, тако да кажем, донекле и случајно. Али нема ничега случајног што се догађа у људском животу. Као што ми је говорио један наш угледни научник и философ Жарко Видовић кад сам га негде срео. Кажем: «Професоре, случајно се сретосмо». А он мени каже: «Нема ничега случајног. Сваки сусрет је сусрет за вјечност». Тако да и овај сусрет није случајан и ова ваша конференција много важна и много битна, не само за Србију
3a њене проблеме, него уопште за овај простор древне Европе. Јер Балкан није неки прилепак Европе, никада био, него је Балкан родитељ Европе и ове модерне, западне и он треба то да остане. Сам је назив Европа, јелински назив хеленске богиње, оне видовите богиње која гледа од Урала до Гибралтара и обједињује својим очима људе и земаљске народе. Оно што бих хтио овде кратко да кажем то је да се посебно радујем учешћу људи из Западне Европе на овој конференцији. Дакле, колико знам има учесника драгоцених из Њемачке, из Француске и других европских држава који су трезвени. Као што је у своје вријеме рекао знаменити генерал Галоа у Француској Њеоговој светости патријарху Павлу кад смо били за време конференције у Рамбујеу, у Паризу: «Ваша Светости, ви се не борите на Балкану само за себе и на Косову и Метохији. Ви се борите за образ часне Европе». Бог да упокоји генерала Галоа који је рекао једну знамениту и значајну ријеч. Оно што  сам хтио да поменем је да сам у вријеме бомбардовања Србије и Црне Горе, посебно Косова и Метохије, по благослову Његове светости био на Косову и Метохији и тамо сам сахрањивао оне који су побијени у то вријеме. Био у Пећкој патријаршији и шире, у Пећи, око Пећи. Видео оне који су затварани све до Савиних вода, Белог поља и до Гораждевца и на другим местима до Приштине. Тако да сам у то вријеме био живо присутан у свим тим збивањима  и знам какво је то стање било, несрећно стање на Косову и Метохији које се завршило са овим, тако да кажемо, међународним злочином. Да се жила куцавица српске државе и српског народа сада прогласи за независну државу уз признање једне групе разбојника, који су стид и срам часног и честитог албанског народа, патријархалног, они који данас управљају Косовом и Метохијом. Гледајући то бомбардовање, онда и Београда и читаве Србије и Црне Горе, где су прве бомбе пале на Даниловград (где је убијен младић, војник, а после су, такође, убијена и дјеца на Мурину, у врјеме када је бомбардована и Луштица), схватио сам једну ствар. Нисам историчар, нисам ни војно лице али осећање моје историјско јесте да оно што се данас догађа са Европом на челу са НАТО пактом, није ништа ново. То је наставак крсташких ратова до 13-ог и 14-ог вијека. То је наставак Наполеоновог покушаја освајања свијета и Европе. То је наставак нацифашистичког устројства свијета и Европе. Оно што се данас догађа. Жила куцавица свега тога је управо Косово и Метохија, као што је било у судбинама Европе и свијета Косово од 1389. године, када су звона звонила на храму Нотрдам у Паризу у нади да су хришћани победили Мурата, освајача и императора турскога. Нажалост, он јесте погинуо и пострадао од Милоша Обилића али је чињеница да данашња  политика  званичника,  није  ништа  друго  него  наставак  муратовске  политике, муратовске  тоталитарне  идеологије  која  је  онда  долазила  са  истока,  сада  као  таква  се појављује са запада. Није то политика Европе, по мом схватању, то је политика појединих људи које је вријеме избацило на површину у Европи. Моје осећање као човека, као хришћанина, да је НАТО пакт наставак те и такве Европе која негира ону изворну, исконску Европу, Европу великих римских отаца Цркве Божије, Европе Фрање Асишког, Европе Де Гола, Вили Бранта и других великих, знаменитих људи. Дакле, то је негирање те и такве Европе ониме што сам пронашао и на Косову и, ја бих доставио томе  и  у  Украјини  данас  што  се  догађа  и  што  се  догађа  на  Блиском  Истоку.  За  време мартовског  погрома  2004.  године  био  сам  у  Бриселу  да  разговарам  тамо  са  угледним људима у вези свегатога, па сам се срео и са Венингером, бившим амбасадором овде из Аустрије, теологом, који је сада при Ватикану. Онда сам му рекао: «Не чуди ме то што се догађа на Косову али ме чуди да Европа, хришћанска Европа, у овом тренутку она учествује у уништавању једне хришћанске, православне културе. Да не говоримо о 150 храмова који су тамо рушени, који су уништени, а поготову је то четврте године. Без икакве казне икога убијено је толико људи, 4000 поново протерано, 35 храмова срушено, око 1000 домова уништено само четврте године. Па ме чуди од Европе хришћанске». Он мени каже: «Која је то  хришћанска  Европа?  Оне  који  сада  управљају  Европом,  не  интересује  ни  Пећка патријаршија,  ни  Дечани.  У  питању  су  интереси  политичара  либералних  који  тиме руководе». Ако интерес господари судбинама свијета, онда ту нема будућности свијету. Овом свијету заиста треба мир и треба напредак. Треба заједништво, изворно, исконско заједништво свих народа, првенствено Европе и Америке а онда преко њих и читавога свијета. Надамо се да ће Бог помоћи свима нама и свим људима да се заиста вратимо истинском миру. Овај пост кога ми сада овде празнујемо и упражњавамо је позив на мир, позив да се ослободимо од лењости, од тугоморе, од властољубља и празнословља. И да нам Бог подари здравоумље, смиреноумље, трпљење и љубав. И да не осуђујемо ближње своје, брата свога, да молимо за то Бога. То је и моја молитва, жеља и наше Цркве Божије. Да управо то загосподари срцима свију нас и свих људи и свих земаљских народа. Амин, Боже дај!

Говор  Митрополита  Амфилохија Радовића  на  испраћају  Борислава  Милошевића, бившег  амбасадора  СРЈ  у  Руској  Федерацији, Црна  Гора,  фебруар  2013.  год.